Дела апостолска

Глава IV.

4 А кад они говораху народу, наиђоше на њих свештеници и војвода црквени и садукеји;

2 И расрдише се, што они уче људе и јављају у Исусу васкрсеније из мртвијех.

3 И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру: јер већ бјеше вече.

4 А од онијех који слушаху ријеч многи вјероваше, и постаде број људи око пет хиљада.

5 А кад би у јутру, скупише се кнезови њихови и старјешине и књижевници у Јерусалим.

6 И Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода свештеничкога;

7 И метнувши их на сриједу питаху: Каком силом или у чије име учинисте ви ово?

8 Тада Петар напунивши се Духа светога рече им: Кнезови народни и старјешине Израиљеве!

9 Ако нас данас питате за добро дјело које учинисмо болесну човјеку те он оздрави:

10 Да је на знање свима вама и свему народу Израиљеву да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав.

11 Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла: и нема ни у једноме другом спасенија.

12 Јер нема другога имена под небом данога људима којијем би се ми могли спасти.

13 А кад видјеше слободу Петрову и Јованову, и знајући да су људи некњижевни и прости, дивљаху се, а знадијаху их да бијаху с Исусом.

14 А видећи исцијељенога човјека гдје с њима стоји не могаху ништа противу рећи.

15 Онда им заповједише да изиђу на поље из савјета, па питаху један другога

16 Говорећи: Шта ћемо чинити овијем људима? Јер велики знак што учинише они познат је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо одрећи;

17 Али да се даље не разилази по народу, да им оштро запријетимо да више не говоре за име ово никоме.

18 И дозвавши их заповједише им да ништа не спомињу нити уче у име Исусово.

19 Петар и Јован одговарајући рекоше им: Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога?

20 Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо.

21 А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило.

22 Јер ономе човјеку бјеше више од четрдесет година на ком се догоди ово чудо здравља.

23 А кад их отпустише, дођоше к својима, и јавише шта им рекоше главари свештенички и старјешине.

24 А они кад чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима;

25 Који устима Давида слуге својега рече: за што се буне незнабошци, и народи измишљавају празне ријечи?

26 Састаше се цареви земаљски, и кнезови се сабраше у једно на Господа и на Христа његова.

27 Заиста се сабраше у овоме граду на светога сина твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевијем,

28 Да учине што рука твоја и савјет твој напријед одреди да буде.

29 И сад Господе! погледај на њихове пријетње, и дај слугама својима да говоре са сваком слободом ријеч твоју;

30 И пружај руку своју на исцјељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога сина твојега Исуса.

31 И пошто се они помолише Богу затресе се мјесто гдје бијаху сабрани, и напунише се сви Духа светога, и говораху ријеч Божију са слободом.

32 А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.

33 И апостоли с великом силом свједочаху за васкрсеније Господа Исуса Христа; и благодат велика бјеше на свима њима:

34 Јер ни један међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бијаше који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то,

35 И метаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме као што ко требаше.

36 А Јосија, прозвани од апостола Варнава, које значи син утјехе, Левит родом из Кипра,

37 Он имадијаше њиву, и продавши је донесе новце и метну апостолима пред ноге.