Немија

4 Када је Санавалат+ чуо да обнављамо зидине, разгневио се+ и много се наљутио, па је почео да се руга+ Јудејцима. 2 Тада је пред својом браћом+ и пред самаријском војском рекао: „Шта то раде ти јадни Јудејци? Хоће ли се на себе ослањати? Хоће ли приносити жртве?+ Хоће ли све за један дан завршити? Хоће ли из гомиле праха повратити у живот камење спаљено?“+

3 До њега је стајао Товија+ Амонац+ који је рекао: „Само нека граде! Да се лисица+ залети срушила би њихове камене зидине.“

4 Чуј,+ Боже наш, како смо презрени+ и обрати њихово ругање+ на њихову главу и нека постану заробљеници у туђој земљи! 5 Немој покрити преступ+ њихов и грех њихов немој избрисати пред собом, јер вређају оне који граде.

6 Тако смо наставили да градимо зидине, и оне су биле завршене допола. Народ је и даље имао вољу за рад.+

7 Кад су Санавалат,+ Товија,+ Арапи,+ Амонци+ и становници Азота+ чули да обнова јерусалимских зидина напредује и да се поправљају урушени делови зидина, веома су се разгневили. 8 Сви су заједно сковали заверу+ да дођу и боре се против Јерусалима и да ме узнемиравају. 9 Али ми смо се молили+ свом Богу и због њих смо постављали стражу и дању и ноћу.

10 Они из Јуде су говорили: „Снага издаје оне који носе терет,+ а рушевина има много.+ Не можемо даље да градимо зидине.“

11 Поред тога, наши непријатељи су говорили: „Неће ни знати+ ни видети док не дођемо међу њих, па ћемо их побити и прекинути им посао.“

12 Кад год би долазили Јудејци који су живели близу наших непријатеља, по десет пута би нам говорили: „Непријатељи ће доћи из свих места у којима ми живимо, а у која ћете се ви вратити.“

13 Зато сам поставио људе на најнижа места иза зидина, на отворена места, по породицама њиховим с мачевима,+ копљима+ и луковима. 14 Кад сам видео да су се уплашили, одмах сам устао и рекао великашима,+ управитељима+ и осталом народу: „Не бојте их се.+ Мислите на Јехову, великог+ Бога који улива страх,+ и борите се за своју браћу,+ за своје синове и кћери, за своје жене и своје домове.“

15 Кад су наши непријатељи чули да смо упозорени и да је истинити Бог осујетио њихову намеру,+ тада смо се сви вратили зидинама, сваки на свој посао. 16 Тако је од тог дана половина мојих момака+ радила, а половина држала копља, штитове, лукове и оклопе,+ док су кнезови+ стајали иза целог Јудиног дома. 17 Они који су градили зидине и они који су носили терете једном су руком радили,+ а другом су држали копље.+ 18 Сви који су градили имали су мач припасан уз бок+ и тако су градили,+ а онај који је дувао у рог+ стајао је уз мене.

19 Ја сам рекао великашима, управитељима+ и осталом народу: „Радови су велики и обимни, а ми смо се раширили по зидинама, далеко један од другог. 20 С ког места чујете звук рога, тамо се окупите око нас. Бог наш бориће се за нас.“+

21 Док смо ми радили, друга половина је држала копља од ране зоре па док се нису појавиле звезде. 22 Тада сам још рекао народу: „Нека сваки са својим слугом ноћи у Јерусалиму,+ ноћу нека стражаре, а дању нека раде.“ 23 А ја+ и моја браћа,+ моје слуге+ и стражари+ који су ме пратили нисмо скидали своју одећу, и сваки је држао своје копље+ у десној руци.