Истина о паклу

ЈЕДАН извештај комисије за доктрине при Англиканској цркви наводи да пакао ипак није нека ватрена пећ; уместо тога, то је једно апстрактно место ништавости. „Има много разлога за ову промену“, објашњава тај извештај. „Али међу њима су морални протест и унутар хришћанске вере и ван ње против религије страха, и растући осећај да је слика Бога који милионе људи предаје вечном мучењу била веома далеко од откривења Божје љубави у Христу.“

Ова узнемиреност традиционалним гледиштем о паклу није својствена само Англиканској цркви. Људи из различитих деноминација налазе да им је тешко да обожавају осветољубивог Бога који спаљује грешнике. „Људи желе Бога који је срдачан и нежан“, каже Џексон Карол, професор религије и друштва у теолошкој школи на Универзитету Дјук. „Супротно је данашњој култури да се говори о греху и кривици.“

Јеховини сведоци већ одавно верују да је пакао, као што то Библија научава, једноставно општи гроб мртвих људи — а не место ватреног мучења. Они се држе тог гледишта, не зато што је оно популарно, већ због онога што Библија каже: „Мртви ништа не знају... Нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти [„паклу“, католичка Библија Douay Version]“ (Проповедник 9:5, 10).

С тим јасним разумевањем стања мртвих, Чарлс Тејз Расел, први председник Watch Tower Societyja, писао је давне 1896: „[У Библији] не налазимо никакво место вечног мучења као што нетачно научавају вере, црквене песмарице и многи проповедници. Ми смо ипак пронашли један ’пакао‘, шеол, ад, на који је осуђен цео наш род на рачун Адамовог греха, и од кога смо сви откупљени смрћу нашег Господа; а тај ’пакао‘ је гроб — стање смрти.“

Дакле, више од једног века, Јеховини сведоци научавају библијску истину о паклу.

[Слика на 32. страни]

Чарлс Т. Расел