Духовне способности се развијају љубављу

У једном дому за дојенчад се могло утврдити код две девојчице од 13 и 16 месеци екстремне знакове заосталости тако да их се предало у једну психијатријску клинику. Приближно шест месеци касније их је један психолог оценио отвореном, нормалном децом. Мислећи да се овде не ради о трајном побољшању стања тестирао је девојчице још два пута у раздобљу од приближно 12 месеци и сваког пута показале су се просечно интелигентнима. Једина промена у њиховом животу је била да су их пацијенткиње у психијатријској клиници миловале, играле се с њима и успоставиле присан однос према њима.

У књизи Квалитет живота—Ране године америчког медицинског удружења је стајало: „Ако девојчице не би осетиле љубав од пацијенткиња требале би свој живот проборавити у једном лечилишту. Овим случајем је зорно приказана чињеница да упркос својих изврсних наслеђених надарености дете треба љубазно старање и храбрење како би могло да развије своје надарености.“