Шта каже Библија
Верујем — припада правом обожавању?
„Верујем у Бога, свемогућег Оца, Створитеља неба и Земље, и у Исуса Христа. . .“
Ово су познате речи, зар не? Милиони католика и протестаната изговарају их овим ипи оним незнатно измењеним редоследом речи, сажимајући тако формално своје религиозно уверење. У хришћанском црквеном богослужју заузимају веровања, као што су апостолоко веровање, атанасијско и ницејско веровање, значајно место.
С тим у вези јављају се следећа питања: Да ли су веровања битна за хришћанску веру и за хришћанско јединство? Да ли су Исус Христ и апостоли изговарали веровања? Спомињу ли се она у Библији?
Стандардна дела као што су Хастинсова Енциклопедија религије и етике и Енциклопедија од Мек—Клинтока и Стронга кажу да хришћанска веровања, како их данас познајемо, потичу из веровања везаних за крштење, а из времена ране цркве. Онај ко је желео да буде прихваћен у цркву морао је да покаже да прихвата најмање основне науке, понављајући их кроз веровање у формалном облику. Постојала су безбројна „веровања“, а цркве су у различитим подручјима имале своје властите верзије. Текод 4. века постају одређена веровања познатија од осталих.
Из тог разлога постаје јасно да су веровања служила дефинисању верских гледишта неке цркве, како би се могли разликовати од осталих. Променом догми настајала су различита веровања. Тако је на пример на концилу у Ницеји једно раније веровање везано уз крштење, проширено изреком да је син „једно биће“ с Оцем. А на концилу у Константинопољу додато је да се свети дух „обожава и слави заједно с Оцем и Сином“.
Занимљиво је споменути да „ниједно историјско раздобље“ према речима Аверија Даласа с католичког универзитета Америке „не познаје такво клијање нових веровања, као наше“, иако су раније веровања настајала кроз дужа временска раздобља. У црквама хришћанства познато је данас „преко 150 службено признатих веровања“, читамо у Британској енциклопедији.
Да ли су Исус и апостоли употребљавали веровања?
У ноћи пре него што је требао да страда, Исус се молио свом небеском Оцу за своје ученике: „Посвети их истином; твоја је Реч истина“ (Јован 17:17). Молио је за то да би били посвећени или одвојени. Да ли је он при том споменуо било који писмени кодекс или неко веровање? Не, напротив, показао је да ће бити одвојени од других кроз оно што је Бог рекао, односно, што је записано у Библији.
Говорећи о молитви, Исус је нагласио: „А ви кад се молите, не мрмљајте увек једно те исто“ (Матеј 6:7, НС). Зар није потпуно јасно да Исус не би одобрио ни изговарање варовања у литургији, пошто је изразио своје неодобравање понављања напамет научених молитви? Чињеница је да нигде у Библији не налазимо доказ да је Исус употребљавао веровања или да је другима дао нека упутства у том погледу. „Бог је дух“, рекао је он „и који се њему моле ,,морају га молити духом и истином“ (Јован 4:24, НС).
А како је с Апостолским веровањем? Због његовог назива многи верују да су га саставили апостоли Исуса Христа. Неки чак тврде да је сваки апостол једном реченицом допринео обликовању тог веровања.
С тим у вези написао је професор Г. Ц. Стид у часопису Експозитори Тајмс „Свако ко се обилно бавио рано хришћанском литературом, дошао је неизбежно до другачијег закључка“. Он затим примећује како је тешко објаснити зашто је у раној цркви било толико различитих „веровања“, ако је већ постојало формално сажето веровање признато од апостола. Чињеница је да „у ниједном сачуваном спису из времена пре 340. после Христа није могуће наћи хришћанско веровање, које би било приближно сагласно с апостолским веровањем“.
У 15. поглављу Дела апостолских Библија извештава о једном концилу апостола и старешина, одржаном у Јерусалиму. Али, сврха њиховог састанка није била у томе да формулишу или оправдају неко веровање, него у томе да одлуче да ли је потребно да се образују и нејеврејски хришћани.
„Ја верујем. . .“— како то доказати?
Уводне речи веровања гласе без разлике: „Ја верујем“ или „Ми верујемо“. Ова фраза је превод латинске речи „кредо“. Али, да ли доказује понављање тих речи да неко стварно верује?
У својој познатој проповеди на гори Исус је рекао: „Неће сваки који ми говори: ’Господе! Господе!’ ући у краљевство небеско, него онај који врши вољу мога небеског Оца.“ Осим тога он је осудио религиозне вође својих дана зато што су се држали људских предања (Матеја 7:2; 15:8).
Шта ми учимо из ових Исусових речи? Учимо да је у Божјим очима безвредно само понављати оно што тврдимо да верујемо. Напротив, Бог признаје оне који, како је рекао Исус, „врше вољу мога небеског Оца“.
Ако желимо упознати Божју вољу, безусловно је потребно обратити се Библији и свесно је проучавати. Уместо молити напамет научена веровања треба узети к срцу Исусове речи, које је у једној молитви упутио своме Оцу: „Ово значи живот вечни; спознаја тебе јединог истинитог Бога и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јован 17:3, НС).