Журимо — али никуд не стижемо

ВОЗАЧ је возио брзином коју је сматрао умереном: 130 км на сат! Путници који су били с њим, навикли су на много мање брзине и били су потпуно престрашени брзим саобраћајем који се одвијао на ауто—путевима Западне Немачке, јер тамо, осим у одређеним подручјима, не постоји ограничење брзине. У ствари, иако су возили брзином од 130 км на сат, други аутомобили и мотоцикли су поред њих само зујали! Не могавши више да се суздржи, један од путника је упитао: „Зашто сви тако журе? Куда они иду?“

„Вероватно никуд“, одговорио је насмејани домаћин, очигледно у шали. Јер, било је очигледно да сви некуда иду — и то прилично брзо!

Било како било, зашто сви тако журе? Јесу ли заборавили да пола задовољства приликом путовања лежи у томе да се ужива у пејзажу? Је ли живот заиста замишљен као трка на сто метара која одузима дах?

Брза кола, експрес—ресторани, надзвучни авиони, све су то обележја времена које све више захтева: Брже! Ефикасније! Истина, мало је оних који би изабрали да се врате у време коња и кочија. Већина ће се сложити да нешто од те журбе има своју основу. Коначно, ако назовеш хитну помоћ или милицију, ти не очекујеш да они лежерно крену према теби.

Међутим, да ли је сва та журба која се догађа око нас потребна и корисна? Неки сматрају да није. Писац једног чланка у Лос Анђелес Тајмсу каже: „Узнемирени, ужурбани и прогоњени, (многи) пројуре кроз живот под тиранијом сата у ово време хитности“.

Данашња преокупација брзином допринела је ономе што Торонто Стар назива „епидемијом неконтролисаног беса“ — стреса! Стрес изгледа утиче на људе слично отровном напитку. Он је окривљен за запањујући низ болести, од перути и пуцања ноктију до високог крвног притиска и срчаног удара. Такође и међуљудски односи под притиском сата постају мучни.

Зашто је, дакле, наше време названо „временом хитности“? Ако се сада осећаш узнемирено и под притиском, како ће твој живот изгледати за неколико година? Постоји ли начин да више овладаш својим животом — да изађеш на крај с данашњим темпом живота?