Сателитска телевизија — да ли је за тебе?
Од сваких осам ТВ пријемника у свету три се налазе у САД, па зато не изненађује што је сателитска телевизија тамо најпре узела маха. Американци воле својих 175 милиона пријемника. Гледање телевизије њихова је најомиљенија забава. Али, телевизијска зависност није само проблем Американаца.
Иако Француска има само 19 милиона ТВ пријемника, гледање телевизије је такође најомиљенија забава Француза, чак и у већем обиму него у САД. У Канади, где 97,3 посто свих домаћинстава поседује телевизор, на гледање телевизије утроши се просечно 23,7 сати недељно. У Јапану практичио свако домаћинство има телевизор у боји. А у Западној Немачкој најомиљенија забава такође је гледање телевизије.
Све већу популарност код ТВ гледалаца има сателитска телевизија. Но, шта је сателитска телевизија и какав она утицај врши на ТВ гледаоце?
ИЗГЛЕД руралне Северне Америке се мења. Вијугаве прљаве улице још увек воде до старих бело уоквирених кућа, али у многим двориштима тих кућа сада стоје велике тањирасте антене које зуре у небо попут неког посетиоца из 21. века. А где су деца која су се некад играла на сеоским путевима? Ено их у кући гледају сателитску телевизију.
Пред нама је ера тањирастих антена. Процењује се да је до почетка 1987. године само у САД продато око 1 600 000 сателитских ТВ система, а да још око 175 000 ради у Канади. Већина тих инсталација налази се у сеоским подручјима, далеко од редовних телевизијских сигнала и кабловске телевизије. Али, сателитска телевизија се исто тако шири и у урбаним подручјима.
Експлозиван раст—зашто?
Године 1986. у САД је продато око 25 000 сателитских ТВ система, по цени која се креће од 1000 до преко 5 000 долара. У већини индустријских грана то би се сматрало спектакуларним, али 1986. година заправо је била слаба година. Шампионска година за сателитске тањире била је 1985. година кад је продато 625 000 система, што износи четири од сваких десет система колико их данас постоји у САД. Ако познајеш неког ко има тањирасту антену, вероватно није старија од две године.
Два су основна разлога због чега је дошло до експлозивног раста кућне сателитске ТВ индустрије—цена и избор. Цена читавог система сада износи мање од 2.500 долара, што није јефтино, али је често приступачно трговцима. Али, зашто неко жели да утроши пет или десет пута више новаца на телевизијску антеиу него што је утрошио за свој пријемник? Да би могао хватати све те канале—преко стотину њих. Избор програма који се нуди путем сателита далеко надмашује ове оно што је доступно на конвенционалној, па чак и на кабловској телевизији.
Још почетком 1987. године 8 канала на сателитској телевизији била су посвећена филмовима, 12 спорту, 10 религији, 14 уметности и образовању, 6 вестима и јавним догађајима. Уз то, било је 9 канала за кућну куповину, један канал за временску прогнозу, те 12 канала који су емитовали програм на страним језицима. Национални технолошки универзитет чак нуди више од 300 курсева путем сателита! Сателитски радио—програм укључује читање за слепе и сваку замисливу врсту музике.
С друге стране, постоје четири такозвана канала за одрасле на којима се приказује порнографски материјал, и други канали на које имају примедбу људи с библијски школованом савешћу. „Недужни гледаоци који су можда мислили да ће код куће гледати филмове и концерте који ће пред њима једноставно отворити нове угодне видике откривају да у неким случајевима добијају више него што су очекивали— или желели“, пише уредник телевизијске рубрике у једним новинама у Лос Анђелесу.
Крај бесплатном гледању
Година 1986. памтиће се као прекретница у историји сателитске телевизије. Те је године, 15. јануара, први велики канал за емитовање филмова електронски шифрирао своје сигнале. Кабловске компаније које су по уговору реемитовале тај филм могле су га дешифровати, али власници кућних тањирастих антена видели су на свом екрану само валовите линије. То је био крај бесплатног гледања. До 1987. године још 36 канала се томе прилагодило—укључујући главне канале за емитовање филмова и читање за слепе. Иронија је да је само један канал за порнографске емисије шифрирао своје сигнале.
Након што је шифрирање постало животна чињеница, власницима кућних тањирастих антена пружена је могућност да купе или изнајме направе које ће им дешифровати сигнале из свемира. Најпопуларнија таква направа кошта отприлике исто као и телевизор у боји и може дешифровати 15 до 37 „тамних“ канала.
„Кључ“ је у томе да та направа ради само ако је плаћена месечна претплата за сваки канал. Рате се могу и повећати. Заправо, ако власник тањирасте антене жели да дешифрује све своје канале то га може коштати ништа мање него 1 000 долара годишње у ратама! А у то није укључена куповина или изнајмљивање различитих неопходних направа за дешифровање. Власници тањирастих антена се надају да ће конкуренција и вишеканални пакети за дешифровање снизити цену трошкова, али им је јасно да су стари добри дани за њих завршени. Цена сателитске телевизије расте—а могућност избора се смањује.
„Ја, као и већина власника тањирастих антена, немам приступа кабловској телевизији“, пише један човек из Лоуизиане. „Волео бих да имам: тада не бих морао толико плаћати за свој сателитски пријемник! Претплатници кабловске телевизије треба да уплате само мали депозит осигурања за своје конверторе да би могли примати програм кабловске телевизије, а затим још доплате за додатне услуге. Ја сам морао да купим сателитски пријемник, а ускоро ћу морати да купим и направу за дешифровање која ће највероватније бити већ застарела онда кад је набавим. Тада ћу је морати бацити и набавити нову“.
Заиста, шифрирање је вероватно главни узрок пада продаје сателитских система у 1986. години. Зашто утрошити толики новац за тањирасту антену кад се не зна колико ће коштати њено коришћење за годину дана и шта ћеш моћи да гледаш? Произвођачи сателитских телевизијских система хвале нове направе за дешифровање које се базирају на плаћању месечних рата као неку врсту мировног уговора између власника тањирастих антена и програмера, односно власника канала, али та хвала има празан одјек.
Чињеница је да су црне кутије за дешифровање такве израде да се може илегално заобићи плаћање месечне рате. Тако у прошлогодишњем јануарском броју „СТВ“ магазина, једног америчког часописа који је намењен гледаоцима сателитске телевизије, стоји: „Ми (власници тањирастих антена) ћемо бити срозани на статус лопова и гусара, а толико смо се трудили да елиминишемо те изразе“.
Вреди ли то заиста толико?
Можда живиш у неком сеоском подручју и, немаш јасан пријем и не можеш да уведеш кабловску телевизију. Можда те вређају безобзирне емисије које се приказују на телевизији и желиш да имаш већи избор. Али, пре него што уложиш новац у кућни сателитски систем, можда би могао узети у обзир његове скривене трошкове и несигурну будућност.
Можда си већ све то узео у обзир. Можда си спреман да потрошиш више од хиљаду долара на сателитску антену и другу опрему. Спреман си да плаћаш месечне рате за дешифровање канала које желиш да гледаш. Такође си вољан да поставиш антену, пречника углавном од 2,5 до 3 метра, у своје двориште. Ти, даље, схваташ да, без обзира какав сателитски систем купиш, њему ће једном бити потребан сервис. Уз то, спреман си на штету од ветра, леда и громова. Схваташ опасност од неморалних програма на сателитској телевизији и купио си направу за ископчавање таквих канала.
Међутим, још је једна пресудна ствар коју треба узети у обзир. Упитај сам себе: ’Имам ли ја заиста времена да гледам све те додатне програме или ће они украсти моје време које бих могао утрошити на мудрије ствари—читање изграђујуће литературе, стицање корисних вештина или помагање људима којима је то потребно?’
Пре двадесет и пет година Роберт М. Хатчинс, познати амерички педагог, приметио је: „Током мог животног века радна недеља је скраћена за трећину, а радни век је скраћен с оба краја, забраном дечијег рада, продужетком школовања и повластицама за пензију. Али, време које је тиме добијено скоро је математичком тачношћу пренесено на гледање телевизије. . . . Не можемо рећи да разумно користимо слободно време које сада имамо.“
Године 1963, када је г. Хатчинс написао ове речи, лансиран је први синхрони комуникацијски сателит Синком 2. Наредне године је Синком 3 из геостационарне орбите по први пут емитовао међународни телевизијски сигнал. То је био пренос церемоније отварања токијских Олимпијских игара у САД. Ти су сателити претходили мноштву врло сложених инструмената који се сада налазе у геостационарној орбити на висини од 35.900 км. Технолошки напредак од 1963. године је задивљујућ, но да ли ми мудрије користимо наше слободно време?
Наши телевизори имају више канала, али, користимо ли ми њих—или они користе нас? Ко киме заправо влада?
[Оквир на 30. страни]
Како функционише сателитска телевизија
Сателитски ТВ програм почиње као и сваки други ТВ програм—у телевизијском студију. Тај је студио опремљен великом тањирастом антеном која може да одашиље студијске сигнале према сателиту.
Сателит који прима сигнал постављен је у једном нарочитом подручју неба званом Кларков појас, око 35.900 км. изнад екватора. Како вероватно знаш, што је сателит удаљенији од Земље, више времена му је потребно да обиђе своју путању. Сателити који се налазе на удаљености од само неколико стотина миља могу да обиђу путању око Земље за само око 90 минута, али сателиту који је постављен на удаљености 35.900 км треба 24 сата да обиђе Земљу. Будући да се и сама Земља једанпут окрене за 24 сата, то изгледа као да сателит непокретно стоји у свемиру. Таква орбита се назива геостационарном, или синхроном. То је као да се сателит налази ва врх телевизијског торња високог 35.900 км, само што тог торња нема.
Задатак сателита је да посредује сигнал натраг на Земљу. Одаслани сигнал је на нешто нижој фреквенцији и много је слабији од сигнала који иде према горе. Већина сателита заправо емитује снагом од 5 до 12 вати до каналу—што је много мања снага од оне коју користи обична електрична сијалица. Али, тај слаб сигнал у већини случајева покрива читав континентални део Сједињених Америчких Држава.
Како уопште може доле да се ухвати тако слаб сигнал. Помоћу специјалне тањирасте антене зване параболички рефлектор, која је конструисана тако да све сигнале који у њу улазе усмерава на једну једину тачку, управо као што то чини увеличавајуће стакло са сунчевим зрацима. Уствари, ова направа за кућно двориште је прилагођена израда мнош сложенијих радио телескопа које научници користе за испитивање удаљених галаксија. Сигнал хвата мала направа звана левак за напајање. Одатле се сигнал даље појачава, а фреквенција се снижава тако да може да се пренесе путем жице до ТВ пријемника.
[Оквир на 31. страни]
Хронологија сателитске телевизије
1945—Писац научно—фантастичних романа Артур Кларк износи чињеницу да би сателит који је постављен на висини од 35.900 км са Земље изгледао као да стоји на месту и могао би се искористити за преношење сигнала емитованих са Земље.
1954—Амерички војни инжењери експериментишу с одбијањем радио сигнала с Месеца. Успело им је да пренесу гласовне сигнале из Вашингтона на Хаваје преко Месеца.
1955—Амерички инжењер Ј. Р. Пиерс прави утицајну анализу одређеног броја сателитских преносних система која је показала да би врло мала снага емитовања била потребна за трансокеанске комуникације путем сателита.
1960—У орбиту је постављен алуминијски балон пречника 30 м и коришћен је за преношење радио сигнала.
1963—Синком 2 постаје први комуникацијски сателит који доспева у синхрону орбиту у, како се сада назива, Кларков појас, 35.900 км изнад екватора.
1964—Синком 3 преноси први прекооекански сигнал из свемира: 11 земаља се договорило да ће успоставити глобални комуникацијски систем—Интелсат.
1965—Лансиран је Интелсат 1 са само једним транспондером који може одједном да преноси један ТВ канал и 240 телефонских разговора; Совјетски Савез почиње да лансира серију сателита Молнија, који нису геостационарни, али имају орбите које им омогућавају да преносе сигнале у подручја северног СССР—а у која не стижу сигнали са сателита који су у орбити изнад екватора.
1975—Почињу прве кабловске ТВ услуге одаслане путем сателита.
1982—Појављује се кућна сателитска ТВ индустрија.