Врховни суд Канаде јача права родитеља

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КАНАДЕ

КАД се ваше дете суочи с озбиљним медицинским проблемима, ви као љубазни родитељи природно осећате бригу и немир. Како је охрабрујуће и утешно за вас кад одговорни, саосећајни лекари поштују ваш избор лечења! Међутим, појављују се ситуације у којима се предузима својевољна акција и занемарују жеље родитеља. То веома често води до неког трауматичног искуства.

У Канади закони о социјалној заштити деце овлашћују државне службенике да хапсе децу. Четири провинције допуштају држави да пређе преко родитељског избора без судског саслушања. То поставља питања која су важна за све родитеље и децу. Које подручје доношења одлука припада родитељима? Ако држава одлучи да интервенише у одлучивању родитеља, које се процедуре треба држати да би се родитељима и деци пружила основна правда? Да ли Устав штити одлучивање родитеља?

У новинама The Toronto Star од 3. марта 1995. појавио се један чланак који је сажео та питања која су се односила на један случај што укључује девојчицу која се 1983. прерано родила. Њени родитељи су били Јеховини сведоци. „[Они] би прихватали већину медицинских третмана али су приговарали трансфузији крви. Лекари су тражили судски налог. Судија је контролу над дететом препустио Друштву за помоћ деци. У наредне три недеље беби није била дана крв, а тада је дана само као припрема за један необавезни преглед ока и могућу операцију ока. Родитељи су се жалили све до Врховног суда.“

Пресуда је саопштена 27. јануара 1995, и премда Врховни суд није оповргао оно што је учињено 1983, петорица од девет судија изложила су смернице за спречавање злоупотребе државне власти. Одлука тог суда јача права родитеља да за своју децу доносе медицинске одлуке.

Суд је посебно осматрао одлучивање родитеља у светлу слободе религије коју гарантује Канадска повеља о правима и слободама. Судија Жерар ла Форест, који је представљао већину, изјавио је: „Право родитеља да подижу своју децу према својим верским убеђењима, укључујући и убеђење о избору медицинских и других третмана, једнако је фундаменталан аспект слободе религије.“

Ово је први пут да је највиши суд Канаде одредио да слобода религије под Повељом укључује право родитеља да бирају медицинско лечење за своју децу. Судија Форест је том начелу дао дефинитиван облик кад је изјавио: „То не значи да држава не може интервенисати кад то сматра неопходним како би заштитила аутономију или здравље детета. Али, таква интервенција мора бити оправдана. Другим речима, Повеља мора да заштити одлучивање родитеља како би судови исправно надзирали мешање државе и та интервенција се мора допустити само кад одговара вредностима које наглашава Повеља.“

Судија Форест је подвукао потребу да уплитање у одлучивање родитеља буде оправдано кад је одговорио на примедбе двојице својих колега: „Неке њихове примедбе могу се разумети као подршка томе да се прелази преко права родитеља само зато што медицински стручњак мисли да се то мора урадити. Био бих веома забринут ако би медицински стручњак могао да прелази преко гледишта родитеља а да не докаже да је то неопходно.“

Одлучивање родитеља у погледу медицинског лечења идентификовано је као уставно право под Канадском повељом о правима и слободама. Тако је службеницима и судијама за здравствену заштиту деце била саопштена снажна порука. Они морају поступати опрезно и с исправним поштовањем према правима родитеља. Одговорни лекари ће такође поздравити те смернице пошто оне подупиру родитељски избор разумних алтернатива, укључујући бескрвно медицинско лечење деце.

С обзиром на текућу дебату у вези с трансфузијама крви и с њом познатим ризицима, укључујући сиду, може се разумети коментар судије Фореста кад је додао: „Брига коју су изразили апеланти у тренутном апелу поставља уопштеније питање што се тиче подесности настављања с третманима за које су медицинске користи високо сумњиве... Међутим, медицински докази изнесени 1983... не допуштају нам да доводимо у сумњу неопходност трансфузије крви, иако неки могу бити искушани да то учине, кад се осврну на доказе. Међутим, овај апел нас подсећа на потребу да се поступа опрезно кад се прелази преко одбијања родитеља.“ (Курзив наш.)

Раније споменути чланак у новинама The Toronto Star закључује: „Шта је било постигнуто одлуком Врховног суда? Као прво, лекари, родитељи, социјални радници и судије сада имају смернице за случајеве кад постоји разлика мишљења између родитеља и лекара. Као друго, наглашавање медицинских алтернатива треба да отвори врата за више флексибилности у вези с питањем трансфузионе медицине у времену у коме се развија и ставља на располагање све више и више бескрвних алтернатива. Као треће, кад је донесена одлука у којој се тражи поништење одлуке родитеља, на суду се мора обавити поштено саслушање с обавезом државе и лекара да докажу неопходност намераване интервенције.“

Лекари, судије и родитељи у другим земљама несумњиво ће установити да су смернице које је изложила већина у одлуци Врховног суда Канаде корисне и конструктивне. Надамо се да ће лекари посвуда наставити да пружају медицинску негу на осетљив и саосећајан начин с бригом за права како деце тако и родитеља.