„Све већи јаз између свештенства и лаиката“

„У АМЕРИЧКИМ јеванђелистичким црквама постоји све већи јаз између свештенства и лаиката“, примећује Роберт К. Џонстон, професор теологије и културе. Он у часопису Светског савета цркава, Ministerial Formation, наводи неке факторе који изазивају ово отуђивање: поред пораста породичних притисака, пастори желе радне распореде који личе на „викенд ротације доктора̂“. Ако пастор ради прековремено, он очекује надокнаду за тај труд. Уз то, каже професор, „док етички и законски притисци расту“, теолошки семинари упозоравају своје дипломце да спрече проблеме тако што ће имати „блиске пријатеље само у својој ’групи‘ осталих свештеника“, а да се према својим парохијанима опходе као према „клијентима“. Не изненађује што многи парохијани пак гледају на своје пасторе као да припадају елитној класи која не разуме потребе и проблеме просечног посетиоца цркве.

Какав би пастор могао да смањи јаз? Једна студија која је анализирала зашто пастори заказују у својој служби открила је да парохијани не сматрају пасторово академско знање и професионалне вештине пресуднима. Чланови цркве не траже интелектуалног горостаса, речитог говорника нити вештог управитеља. Они пре свега желе да њихов пастор буде „Божји човек“ који ради оно што проповеда. Професор Џонстон каже да уколико недостаје та особина, „никаква количина информација које се преносе или вештина које се показују“ неће премостити тај јаз.

Шта Библија каже да су захтеви за старешину у скупштини? „Епископ треба да је беспрекоран, једне жене муж, трезвен, умерен, уредан у животу, гостољубив, способан да учи; да није подан вину, ни напрасит, него да је сусретљив, мирољубив, некористољубив. Он треба да добро управља својим домом и да има послушну децу у сваком поштењу... А ваља да има и добро сведочанство од оних који су напољу, да не би упао у срамоту и у замке ђавоље“ (1. Тимотеју 3:2-4, 7).