Колико можете веровати науци?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ВЕЋИНА људи стварно се диви науци, с обзиром на њена бројна достигнућа на пољу медицине, инжењеринга, комуникације и других дисциплина. Научна открића утичу на живот скоро свих људи који данас живе. Многи научници су цели свој живот посветили науци, и треба поздравити искрене научне напоре који имају за циљ да побољшају квалитет живота. У ствари, писац Тони Мортон иде тако далеко да каже како је „наука без сумње једна од главних потпора савремене цивилизације“.

Али на свим подручјима живота потребна је равнотежа у процењивању праве вредности, тако да ни поље науке није изузетак. Да бисмо задржали такво уравнотежено гледиште, осмотримо речи још једног писца, писца који није тако ласкав у вези с улогом коју наука игра у нашем животу. Луис Волперт, у својој књизи The Unnatural Nature of Science, пише: „Испитивања потврђују да постоји доста интереса и дивљења према науци, заједно с нереалним веровањем да она може да реши све проблеме; али постоји такође, код неких, дубоко укорењени страх и непријатељство... Они који се баве науком сматрају се хладним, анонимним и немарним техничарима.“

Успон науке

Увек постоји фактор ризика кад научни експерименти укључују отварање новог поља рада. Али како нова открића доказују да се тај ризик исплати, тако поверење јавности у науку све више расте. Затим наука, уживајући у слави претходних успеха, до извесне мере прихвата све више и више одважних ризика, а многи људи у свом страхопоштовању и одушевљењу почињу да гледају на науку као на лек за болести човечанства. Резултат је да многи људи речи „наука“ и „научан“ повезују с апсолутном истином.

Публикација American Studies износи следеће запажање: „Почев од 1920-их па све више у 1930-им, научник у белом лабораторијском мантилу пружао је потрошачима објективно засигурање да је један производ ’научно‘ супериоран у односу на своје конкуренте. Један уводни чланак у часопису Nation из 1928. изразио је жаљење да ће ’реченица која почиње с „наука каже“ у глобалу решавати сваку расправу на неком друштвеном скупу, или продавати сваки артикал од пасте за зубе па до фрижидера‘.“

Али, да ли је наука увек синоним за апсолутну истину? Кроз целу историју, научна открића су имала своје жестоке противнике. Неки приговори који су били уложени нису имали темеља; други су имали на изглед добру основу. На пример, Галилеова открића су изазвала срџбу Католичке цркве. А научне теорије о пореклу човека покренуле су непријатељске реакције на пољу науке и Библије. Зато не изненађује што свако ново научно откриће привлачи и присталице и противнике.

Једна стара латинска пословица каже: „Наука [или, знање] нема непријатеља осим незналица.“ Међутим, то више није истина, јер је наука данас под опсадом као никада до сад — и то не од стране незналица. Сада изгледа да иако су је некада многи сматрали необоривом, науку данас опседају неки од њених ранијих подупиратеља. За све већи број њених следбеника могло би се рећи да постају њене судије, порота и извршиоци пресуде. Велики храмови научног спознања сада су често попришта сукоба. Један разлог њених невоља јесте тај што је сада на светло дана дошла превара и корупција неких научних академика из прошлости.

Зато се чешће него икада пре поставља питање: може ли се заиста веровати свој науци? Следећи чланак у кратким цртама износи неке разлоге због чега све већи број људи поставља ово питање.

[Истакнути текст/Слика на 4. страни]

Да ли је наука увек синоним за апсолутну истину?