Бежали смо од бомби — после 50 година!

„Ускоро ће овде експлодирати бомбе. Нека се свако склони!“

ОВИМ речима је мога мужа и мене полицајац упозорио да напустимо кућу и да се склонимо у оближњи бетонски бункер. Ова објава је била прилично шокантна. На крају крајева, ми нисмо били у неком делу света где се ратује; били смо у посети пријатељима на једном од предивних спољних атола Маршалских острва, у Микронезији.

Дошли смо да проведемо седмицу с пријатељицом и њеним мужем на малом острву Тарава. Ова жена је била једини Јеховин сведок на острву и желели смо да јој помогнемо у проповедању људима који су тамо живели.

Маршалежани су по природи пријатељски расположени и горљиви су да разговарају о Библији. Пошто је књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи недавно била објављена на локалном језику, имали смо добру прилику да уручимо приличан број примерака. Сви који су желели књигу уверавали су нас да ће је прочитати и да је неће користити као кен караван, то јест као „амајлију за срећу“, да би одбили демоне. Тамо је популаран обичај да се смотана страница Библије стави у флашу и да се она окачи о греду или на оближње дрво, за шта се верује да одбија зле духове.

Неколико дана смо уживали у боравку, али када је дошла субота, ускоро смо схватили да ће бити другачије. Почели смо дан с пријатним ранојутарњим пливањем у чистим, топлим водама лагуне. Док смо се враћали шетајући плажом, угледали смо како се приближава неки сиви брод злослутног изгледа. Убрзо смо сазнали шта је носио. Полицајац је објаснио да је стигао тим од седам америчких војника да детонирају старе бомбе на острву. Да би се осигурала безбедност јавности, домови су били евакуисани а острвљани су провели дан у бункерима које су изградили Јапанци током Другог светског рата.

Ти бункери, које су посетиоци Тараве могли одмах да запазе, јесу сведочанство грозне прошлости. Из даљине острво изгледа баш као тропски рај, али изблиза постаје јасно да је лепота Тараве нарушена ожиљцима рата који се завршио пре око 50 година. Као некадашња главна јапанска ваздухопловна база, острво је крцато подсетницима на Други светски рат. По свуда се налазе зарђали остаци рата — борбени авиони, возила с постављеним топовима и торпеда — које је прекрио тропски биљни свет.

Међутим, најалармантније су бомбе које су остале. За време рата, снаге САД су бациле више од 3 600 тона бомби, напалма и ракета на Тараву, а јапанске снаге су имале сопствени арсенал бомби и оружја на тлу. Иако је мала вероватноћа да би 50 година старе бомбе експлодирале, оне стално представљају потенцијалну опасност по живот, што нам објашњава зашто су тимови за уклањање бомби посећивали острво најмање пет пута од 1945, откако се рат завршио.

Питали смо се да ли је упозорење било заиста истинито па смо одшетали до подручја где се искрцао тим за уклањање бомби и разговарали с њима. Не само да је упозорење тачно, рекли су, већ ће експлозије бомби почети за сат времена! Рекли су нам, уколико се не склонимо у бункер морамо одмах напустити острво.

Наша пријатељица је одлучила да остане на Тарави и нашла је склониште унутар великог митраљеског гнезда, заједно с неколико породица. Касније нам је испричала да су једини прозори на старом бетонском бункеру били његови нишански отвори, и да је у њему било неподношљиво вруће и да је био препун. Тамо проведен дан освежио је њена сећања на године рата, и признала је да иако су је експлозије бомби фасцинирале док је била дете, сада су јој изгледале скроз застрашујуће.

Њен муж се сложио да нас превезе на осам километара удаљено Волетско острво, у малом чамцу опремљеном ванбродским мотором. Удаљили смо се само на неколико минута од обале када смо чули заглушујући прасак. Окренувши се према Тарави, угледали смо стуб дима који се подизао недалеко од настањеног подручја на острву. Ускоро, уследила је још једна експлозија а затим и трећа, много јача детонација.

Провели смо дан проповедајући на Волету, а то је био дан испрекидан детонацијама бомби у даљини. Старе бомбе су биле пронађене и означене неколико месеци раније. Арсенал се проналазио надалеко и нашироко — уз обале, у унутрашњости поред писте, па чак и у двориштима иза кућа! Да би смањио број експлозија, тим за уклањање бомби сакупио је одређени број мањих бомби и детонирао их заједно.

Скоро да је зашло сунце када смо се враћали на Тараву. Док смо се приближавали острву, приметили смо да недостаје уобичајени дим са огњишта за кување. Знали смо да нешто није у реду. Изненада, један мали брод нам је брзо пришао, упозоравајући нас да се не приближавамо. Остала је још да се детонира једна велика потопљена бомба близу гребена. Тако, док смо се у сумрак удаљавали од обале, били смо сведоци нечега што већина људи која данас живи никада није видела — подводну експлозију бомбе из Другог светског рата, која је подигла стуб воде и дима на стотине метара у ваздух!

Срећом, тога дана на Тарави нико није био повређен. Да ли је тим за отклањање бомби коначно уклонио све бомбе које су преостале на острву? Вероватно није. Вођа тима је рекао да он очекује да ће острвљани набасати на још више старог арсенала у будућности. Наравно, то нам је пружило тему за разговор с људима унаоколо док смо приводили крају своје дело проповедања на Тарави. Била је права предност говорити овим острвљанима о времену када ће Јеховино Краљевство ’до краја земље ратове прекинути‘ (Псалам 46:10).

Испричала Ненси Вандер Велде

[Слика на 27. страни]

Неактивирана бомба