Наша борба за право на проповедање

Испричала Грејс Марш

Пре неколико година, интервјуисала ме је професорка Њутон, која је тада била ванредни професор колеџа Хантингдон у Монтгомерију, у Алабами, о стварима које су се догодиле пре педесет година. Године 1946, Врховни суд Сједињених Држава решио је један судски случај који је био везан за моју активност проповедања као Јеховиног сведока. Интересовање професорке Њутон за оно што се догодило освежило је многе успомене. Дозволите ми да кренем од мог детињства.

РОЂЕНА сам 1906. у Рандолфу, држави Алабама у САД, и припадала сам четвртој генерацији Истраживача Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Мој прадеда Луис Волдроп и деда Сим Волдроп били су крштени Истраживачи Библије у касним 1800-им.

Џозеф, син Сима Волдропа био је мој отац. Џозеф је импресионирао девојку која се звала Бел тиме што јој је дао брошуру која је раскринкала црквено учење о пакленој ватри. Бел је била толико одушевљена оним што је прочитала да је показала брошуру своме оцу, и он се такође заинтересовао. Џозеф се касније оженио са Бел и имали су шесторо деце. Ја сам била друго по реду.

Сваке вечери, отац би окупио децу око огњишта и наглас читао Библију и часопис Кулу стражару. Када би завршио с читањем, сви бисмо били на коленима док би отац изговарао срдачну молитву. Сваке седмице путовали смо запрежном кочијом до дома деде Сима на састанак са осталим Истраживачима Библије.

У школи су нас школски другови често изругивали, називајући нас Раселитима. То и није била увреда као што су они мислили, јер сам веома ценила Чарлса Тејза Расела, првог председника Watch Tower Bible and Tract Societyja. Колико сам само била узбуђена када сам га 1914. уживо видела на скупу у Бермингему, у Алабами! Још увек могу да га се сетим како стоји за говорницом и објашњава презентацију слика, која се звала „Фото-драма стварања“.

Године 1920. наша породица се преселила у Робертсдејл, мали градић источно од Мобила, у Алабами. Пет година касније удала сам се за Херберта Марша. Херберт и ја преселили смо се у Чикаго, у Илиноис, и након тога тамо нам се родио наш син Џозеф Харолд. Нажалост, одступила сам од религије мог детињства, али она се још увек налазила у мом срцу.

Мој став према библијској истини

Једнога дана 1930, била сам крајње шокирана када сам видела како је наш кућевласник насилно гурнуо једног Истраживача Библије низ степенице. Била сам бесна и разговарала сам с њим о таквом његовом понашању. Рекао ми је да уколико тог човека позовем у наш стан, мој муж и ја не можемо више тамо да станујемо. Наравно, одмах сам позвала Истраживача Библије на шољу чаја.

Наредне недеље мој муж и ја отишли смо на састанак Истраживача Библије и одушевили смо се што смо срели Џозефа Ф. Ратерфорда, који је након Раселове смрти постао председник Watch Tower Societyja. Ратерфорд је управо посећивао Чикаго. Ови догађаји су ме покренули да поново постанем активна у хришћанској служби. Убрзо након тога, вратили смо се назад у Робертсдејл, у Алабами.

Године 1937. на конгресу у Колумбусу, у Охају, одлучила сам да постанем пионир, како се називају пуновремени проповедници Јеховиних сведока. Временом, мој супруг Херберт се крстио и ускоро је почео да служи као председавајући надгледник у скупштини Робертсдејл. Наш син Харолд, често ми је био партнер у служби од куће до куће.

У 1941, примила сам позив да служим као специјални пионир у Брукхавену, у Мисисипију. Моја партнерка била је Виолета Бабин, хришћанска сестра из Њу Орлеанса. Прихватиле смо позив, повеле са собом нашу децу и повезле камп кућу како бисмо основале упориште у Брукхавену. Требало је да нам се касније придруже и наши супрузи.

На почетку смо имале успеха у нашој служби, а Виолетина кћерка и Харолд добро су напредовали у школи. Међутим, након што су Јапанци у децембру 1941. бомбардовали Перл Харбор и Сједињене Државе објавиле рат, реакција на наше дело драматично се променила. Постојао је дух суперпатриотизма и страха од завере. Због наше политичке неутралности, људи су били сумњичави према нама, чак су нас оптуживали да смо немачки шпијуни.

Харолда су избацили из школе јер је одбио да учествује у церемонији поздрављања заставе. Његов учитељ ми је рекао да је Харолд паметан и да има добре манире, али управник је мислио да даје лош пример јер не поздравља заставу. Надзорник школа̂ био је толико узнемирен одлуком директора и школског већа у вези с тим, да је поднео оставку и понудио се да плати Харолду приватно школовање!

Свакодневно су нам претили насиљем руље. Једном приликом полиција нас је одвукла с прага неке госпође, разбила нам фонографе о једно дрво, сломила наше плоче с библијским говорима, исцепала Библије и литературу на комадиће, и на крају запалила све што је запленила. Рекли су нам да напустимо град пре мрака иначе ће нас руља протерати. Одмах смо писали службеницима града, и писмима испорученим на руке затражили заштиту. Али они су одбили да нас заштите. Назвала сам чак и Савезни истражни биро у Џексону, у Мисисипију, и затражила помоћ. Они су нас такође посаветовали да напустимо град.

Те се вечери скоро стотину бесних људи окупило око наше камп куће. Биле смо саме нас две жене с децом. Закључале смо врата, угасиле светла и горљиво се молиле Јехови. На крају гомила се разишла не повредивши нас.

С обзиром на ове догађаје, Херберт је одмах одлучио да нам се придружи у Брукхавену. Харолда смо вратили код његовог деде и бабе у Робертсдејл, где нам је локални директор школе засигурао да ће Харолду пружити образовање. Када смо се вратили у Брукхавен, камп кућу су нам вандалски уништили а налог за наше хапшење био је прикуцан на једном од унутрашњих зидова. Упркос овом противљењу, стајали смо постојано и наставили са службом.

Ухапшени и злостављани

Фебруара 1942. Херберта и мене су ухапсили док смо водили библијски студиј у једном скромном малом дому. Газда те куће био је толико бесан због тога како се с нама поступило да се машио своје пушке на зиду и припретио је да ће убити полицајца! Тужили су нас да смо неовлаштено ступили на туђе власништво и на суђењу које се одржало сутрадан били смо окривљени.

Стрпали су нас у прљаву, хладну ћелију где смо боравили 11 дана. Док смо се још тамо налазили посетио нас је локални баптистички свештеник, који нас је уверавао да ће искористити свој ауторитет да нас ослободи ако пристанемо на то да напустимо град. Мислили смо да је то иронично, пошто смо првенствено због његовог утицаја и били стрпани у затвор.

Један угао наше ћелије претходно је био тоалет. То место је врвело од стеница. Храна се служила на неопраним, прљавим лименим посудама. На крају сам због таквих услова добила упалу плућа. Позвали су лекара да ме прегледа и отпустили су нас. Те ноћи појавила се руља код наше камп куће, тако да смо отишли кући у Робертсдејл да тамо чекамо на наше суђење.

Суђење

Из свих делова земље баптисти су дошли у Брукхавен на наше суђење да би пружили подршку баптистичком свештенику који је био одговоран за наше хапшење. То ме је покренуло да напишем писмо мом деверу Оскару Скугланду, оданом баптистичком ђакону. То је било једно жестоко писмо и не баш врло тактично. Међутим, оно кроз шта сам прошла и оно што сам написала мора да је позитивно утицало на Оскара, јер је за кратко време и он постао ревни Јеховин сведок.

Наши адвокати, Г. С. Кларк и Виктор Блеквел, такође Јеховини сведоци, били су уверени да је немогуће да нам се у Брукхавену поштено суди. Тако су они одлучили да приговорима натерају суд да поништи случај. Сваки пут када би тужилац отворио своја уста, један од наших адвоката би приговорио. Приговорили су најмање 50 пута. На крају, судија је прогласио неважећим све оптужбе.

Нова додела за проповедање

Након што сам се одморила и повратила своје здравље, наставила сам да пионирим с мојим сином Харолдом. Године 1943, дата нам је додела која је била ближа кући, Вислер и Чикасо, мале заједнице близу Мобила, у Алабами. Мислила сам да ће ова нова подручја бити мање опасна, пошто је Врховни суд САД управо донео неколико одлука у корист Јеховиних сведока и став јавности према нашем делу почео је да се побољшава.

Ускоро смо имали групу Истраживача Библије у Вислеру и требало нам је наше лично место састајања. Свако ко би знао чекићем да укуца ексер радио је на изградњи наше мале Дворане Краљевства, и на нашем првом састанку било нас је 16. Међутим, с Чикасом је била друга прича пошто је то био градић који је зависио од предузећа Галф Шипбилдинг Корпорејшн. Ипак, изгледао је попут било ког другог малог градића, са својим индустријским делом, поштом и тржним центром.

Једног дана у децембру 1943. једна пионирка Ајлин Стивенс и ја, нудиле смо најновије примерке наших библијских часописа пролазницима у Чикасу, када нам је заменик Четам рекао да немамо права да проповедамо пошто смо на приватном власништву. Објасниле смо да не продајемо ништа, да је наше дело религиозно и заштићено Првим амандманом устава САД.

Даљња хапшења и затварања

Следеће седмице Ајлин и ја среле смо се са Е. Б. Пиблсом, потпредседником Галф Шипбилдинга, и објасниле смо важност наше религиозне активности. Он нас је опоменуо да у Чикасу није дозвољена активност Јеховиних сведока. Објасниле смо да су нас људи радо примали у своје домове. Може ли он да их лиши права на проучавање Библије? Постао је непријатељски расположен и припретио је да ће нас стрпати у затвор због неовлаштеног ступања на туђе власништво.

Враћала сам се увек изнова у Чикасо и сваки пут била ухапшена. Али, увек сам била отпуштена уз плаћање кауције. На крају, кауција је била повишена на огромну своту и проводила сам све више и више времена у затвору све док не бисмо сакупиле потребан новац. У затвору су владали нехигијенски услови — није било тоалета, имали смо прљаве душеке без чаршава и једно прљаво ћебе за покривање. Као последица тога, поново су се појавили моји здравствени проблеми.

На дан 27. јануара 1944. одржало се заједничко суђење шесторици Сведока који су били ухапшени 24. децембра 1943, и моје сведочанство су сматрали за оно које представља остале оптужене. Иако је суђење разоткрило отворену дискриминацију Јеховиних сведока, прогласили су ме кривом. Уложили смо жалбу на ту одлуку.

Дана 15. јануара 1945, апелациони суд објавио је своју одлуку: била сам крива због неовлаштеног ступања на туђе власништво. Надаље, Врховни суд Алабаме одбио је да саслуша мој случај. Хејден Кавингтон који је био Јеховин сведок, одважан и енергичан адвокат, 3. маја 1945. поднео је апелациону молбу Врховном суду САД.

Док смо Ајлин и ја чекале на одговор Врховног суда, преокренуле смо ситуацију наших оптужитеља тиме што смо поднеле тужбу против Е. Б. Пиблса и његових савезника у шерифовом одељењу, захтевајући новчану одштету. Наши оптужиоци покушали су да измене оптужбу с неовлаштеног ступања на туђе власништво на ометање саобраћаја, али када сам била у затвору кришом сам изнела један папир који је потписао заменик Четам на ком се налазила оптужба због неовлаштеног ступања на туђе власништво. Када смо овај доказ показали на суду, шериф Холкум је скочио на ноге и замало што није прогутао своју цигару! Суђење у фебруару 1945. остало је на мртвој тачки.

Врховни суд одлучује

Врховни суд САД био је заинтересован за мој случај јер је неовлаштено ступање на приватно власништво увело нови аспект питања религиозне слободе. Кавингтон је тврдио да је законска одредба Чикаса повредила слободу не само окривљених већ и слободу заједнице као целине.

На дан 7. јануара 1946, Врховни суд САД укинуо је одлуку нижег суда и донео историјску пресуду у нашу корист. Судија Блек је изрекао пресуду која је укључивала ове речи: „Пошто је Држава [Алабама] покушала да досуди казну за кривично дело подносиоцу жалбе [Грејс Марш] због дистрибуисања религиозне литературе у градићу под власништвом компаније, поступак државе је неважећи.“

Борба се наставља

Херберт и ја смо се коначно настанили у Ферхопу, у Алабами, и током година наставили смо да радимо за интересе Краљевства. Године 1981. изгубила сам Херберта, али остале су ми многе лепе успомене на време које смо заједно провели. Харолд, мој син, касније у животу престао је да служи Јехови и убрзо након тога 1984, умро. То је била једна од најболнијих ствари у мом животу.

Ипак, захвална сам што су ми Харолд и његова жена Елси, дали три предивне унуке и што такође имам праунучад која су крштени Сведоци. Моје три сестре, Маргарет, Елен Џо и Кристал, још су увек живе и даље су верне Јеховине слуге. Кристал се удала за Лајмана Свингла који је члан Водећег тела Јеховиних сведока. Они живе у светској централи Јеховиних сведока, у Бруклину, у Њујорку. Упркос тешким здравственим проблемима током прошлих неколико година, Кристал је за мене остала диван узор и извор охрабрења.

У мојих већ више од 90 година, научила сам да се никада не бојим онога што може човек да ми учини, јер је Јехова јачи од било ког шерифа, судије, било ког човека. Док размишљам о овим догађајима из прошлости, високо ценим предност што сам учествовала „у одбрани и у потврђивању јеванђеља!“ (Филипљанима 1:7).

[Оквир на 22. страни]

Опремљени уставом

Године 1995, Мерлин Овен Њутон написала је књигу Опремљени уставом, која документује улогу Јеховиних сведока у разјашњавању примене Првог амандмана устава САД. У то је време гђа Њутон била ванредни професор историје и политичких наука на колеџу Хантингдон у Монтгомерију, у Алабами. Њена добро документована и темељним истраживањима поткрепљена књига осматра два судска случаја у Алабами која су доспела чак до Врховног суда САД.

У један од тих случајева Врховног суда била је укључена Грејс Марш, чије се лично искуство појављује у пропратном чланку. Други случај, Џоунс против града Опелика, био је повезан с правом на ширење религиозних уверења путем дистрибуисања литературе. Брачни пар црнаца, Роско и Телма Џоунс, били су пуновремени проповедници Јеховиних сведока.

У припреми своје књи­ге, професорка Њутон користила је часописе и правне журнале из тог времена, писма и мемоаре Сведока, интервјуе и материјал ко­ји су Сведоци објавили, и научне студије о актив­ности Сведока. Фас­цинантни детаљи и личне примедбе које су дали оптужени, адвокати и су­дије у књизи Опремљени уставом оживели су делић правне историје Јеховиних сведока.

[Слика на 20. страни]

С мојим дедом Симом Валдропом

[Слика на 23. страни]

Грејс Марш данас