Бескрвна хирургија — њене предности стичу признање
ГОДИНЕ 1996, Краљевско удружење хирурга Енглеске, објавило је брошуру под називом Code of Practice for the Surgical Management of Jehovah’s Witnesses. У тој брошури хирурзи запажају: „Опасности од трансфузије крви чине пожељним разматрање алтернативних мера где год је то могуће.“
Часопис AHA NEWS, који објављује Америчко болничко удружење, такође извештава о томе због чега су предности бескрвне хирургије стекле признање. „То што је почело као религиозно уверење, претвара се у медицински приоритет и напредну технологију“, запажа овај недељни часопис. „Бескрвна медицина и хирургија, делом подстакнута доктринама Јеховиних сведока, одлази у операционе сале широм земље, дакле, далеко изнад потреба неке духовне заједнице.“
Због чега многи лекари промовишу бескрвну хирургију била је тема изнесена у издању додатка часописа Time у јесен 1997. „Страх од сиде само је један од разлога“, каже тај чланак. Чланак је извештавао посебно о послу који се обављао на Институту Њу Џерси, у Енглвудској болници, на одељењу за Унапређивање бескрвне медицине и хирургије, у Енглвуду у Њу Џерсију.
Time је запазио: „Овај институт је водећи међу више од 50 у САД који сада обављају бескрвну хирургију. Без употребе крви, они нуде читав низ хируршких захвата који би обично захтевали трансфузију, уз хируршке технике које драстично смањују или практично елиминишу губитак крви.“
Делотворна и безбедна
Уводни део чланка из часописа Time истакао је искуство Хенрија Џексона, који је доживео тешко унутрашње крварење и том приликом изгубио 90 посто своје крви, а ниво хемоглобина му је опао на критичних 1,7 грама по децилитру. Џексон је био превезен у болницу Енглвуд из једне друге болнице у Њу Џерсију која му није обезбедила лечење без трансфузије крви.
У болници Енглвуд, под надзором др Ариеја Шандера, Џексону су дали „веома јаке препарате гвожђа и витамина, плус ’огромне дозе‘ лека за стварање крви, синтетичког еритропоетина, који стимулише коштану срж да производи црвена крвна зрнца. На крају, интравенозно су му давали течност да би поспешили циркулацију оно мало крви што је још имао“.
Time је известио да је након неколико дана, „она прва болница назвала да пита да ли је Џексон мртав. Не прикривајући задовољство, Шандер им је саопштио: ’Не само да није мртав већ се добро осећа и спреман је за отпуштање, а ускоро ће радити свој уобичајени посао.‘“
У телевизијском интервјуу 28. новембра 1997, др Едвин Дич, директор бескрвног програма на Универзитетској болници у Њуарку, у Њу Џерсију, објаснио је како је дошло до истраживања на пољу бескрвне хирургије: „Јеховини сведоци... су улагали пуно труда да пронађу људе који би оперисали без крви. Неки резултати тих студија су открили да су се Сведоци опорављали брже него што се очекивало, у односу на људе који су добили крв.“
Др Дич је додао: „Крв може да смањи ефикасност имунолошког система и може да створи проблеме везане за постоперативну инфекцију; она може повећати ризик поновне појаве рака, тако да се испоставља да крв, иако је некад била добра у одређеним ситуацијама, има извесне мане.“ Везано за бескрвну хирургију, др Дич је закључио: „Она без сумње поспешује оздрављење пацијената уз мање компликација, и кошта мање. Стога, она у сваком случају има предности.“
Према томе, као што је то Time рекао, „све више пацијената очајнички захтева безбеднији и ефикаснији избор од трансфузије“. Часопис је такође известио: „Према неким проценама, 25 посто трансфузија у САД су непотребне. Такође постоје показатељи да пацијенти не могу толерисати толико висок ниво хемоглобина као што се то раније мислило и да поготово млади људи поседују саставну резерву крви... [Шандер] је убеђен да је уздржавање од крви добар и пожељан избор за већину пацијената.“
Иако је велика опасност у преношењу болести путем трансфузије крви, постоје и друге опасности. „Одложена крв након што се охладила и ускладиштила, више не поседује способности преношења кисеоника као свежа крв“, др Шандер је објаснио: „Управо почињемо да схватамо шта се то догађа када дајемо трансфузију.“
„Златни стандард“
„На крају“, закључује Time, „постоји и трошак од око 500 америчких долара по трансфузији, плус административни трошкови, а укупан годишњи износ је између 1 и 2 милијарде америчких долара, а то је више него довољан подстрек да се осмотре остале могућности.“ Запањујуће висока цена трансфузије крви сада изгледа да је битан разлог због чега је бескрвна хирургија постала толико популарна.
Шерон Вернон, директорица Центра за бескрвну медицину и хирургију у добротворној болници Сент Винсент у Кливленду, у Охају, рекла је о лечењу пацијената без употребе крви: „Ова врста лечења је у порасту јер лекари примећују да бескрвна медицина постаје златни стандард у једном оваквом штедљивом окружењу. Наше искуство показује да чак и осигуравајуће компаније које иначе не сарађују с нама, шаљу људе код нас јер им то штеди новац.“
Очигледно је да бескрвна хирургија нагло стиче признање у медицинским круговима, и то из више разлога.
[Оквир на 11. страни]
Недавне судске одлуке
Значајне су две судске одлуке које су биле званично објављене у држави Илиноис, у САД, новембра и децембра 1997. У првој је Мери Џонс, Јеховина сведокиња, била обештећена са 150 000 америчких долара јер су јој 1993. трансфузијом биле дате две јединице крви упркос њеним јасним приговорима на овакву врсту лечења. Ово је највећа сума коју је икада добио неки Сведок због проживљене емоционалне штете као последице нежељене трансфузије крви.
Други случај је укључивао тада трудну Сведокињу, Дарлин Браун, којој су силом дали трансфузију ради њеног 34 недеље старог фетуса. Дана 31. децембра 1997, Апелациони суд Илиноиса је објаснио своју одлуку рекавши да је „трансфузија крви задирући медицински поступак који нарушава телесни интегритет компетентне одрасле особе“. Апелациони суд је укратко сажео своју одлуку рекавши да „по закону ове Државе... не можемо наметнути законску обавезу једној трудници да би она пристала на такав задирући медицински поступак“.
Дана 9. фебруара 1998, Токијски врховни суд је поништио пресуду нижег суда, који је одлучио да је лекар с правом дао Мисаи Такеда трансфузију крви за време операције 1992. Врховни суд је објавио да „треба поштовати право пацијента на избор лечења. Било је незаконито дати трансфузију крви“. Мисае Такеда је добила обештећење од 550 000 јена (4 200 америчких долара).