Језик који видите!
КАКО сте научили свој матерњи језик? Вероватно тако што сте слушали породицу и пријатеље док су говорили када сте били сасвим мали. Код већине људи, језик се учи слушањем а изражава се говором. Када формулишу појмове и идеје, људи који могу да чују спонтано преслушавају изговорене речи и фразе у својим мислима пре него што их изговоре. Међутим, када се дете роди глуво, може ли ум формулисати мисли на други начин? Постоји ли језик који може пренети идеје, апстрактне и конкретне, из једног ума у други, а да се никада не изговори ниједан глас?
Види се али се не чује
Једно од чуда људског ума јесте наша способност да учимо језик и да га прилагодимо. Међутим, без слушања, учење језика обично постаје улога очију, а не ушију. На сву срећу, жеља за комуницирањем гори дубоко у људској души, омогућавајући нам да савладамо било коју очигледну препреку. Ова потреба је нагнала глуве људе да широм света развију много знаковних језика. Како долазе у контакт једни с другима, било да се рађају у породицама глувих или да се упознају у специјализованим школама и у заједници, последица тога је развој једног сложеног језика, који је специјално израђен за очи — знаковног језика.a
За Карла, из Сједињених Држава, овај језик је био дар од његових глувих родитеља.b Иако је од рођења глув, још као мали је могао описати ствари, повезати знакове и изразити апстрактне мисли на америчком знаковном језику (ASL). Већина глувих беба од глувих родитеља који говоре знаковни језик почињу да праве своје прве знакове у старости од 10 или 12 месеци. У књизи A Journey Into the Deaf-World, објашњено је да „лингвисти сада признају да је човекова способност да спонтано научи језик и пренесе га на своју децу дубоко укорењена у мозгу. Да ли се та способност очитује у знаковном или у говорном језику, уопште није битно“.
Света се родила у Русији, у трећој генерацији породице глувих. Заједно са својим глувим братом, научила је руски знаковни језик. Кад је с три године била уписана у предшколско за глуву децу, њена спонтано научена вештина знаковног језика била је већ добро развијена. Света признаје: „Друга деца нису знала знаковни језик, па би учила од мене.“ Многа глува деца имала су родитеље који су могли да чују и који нису користили знаковни језик. Знаковни језик су често у школи старија глува деца преносила млађој, оспособљавајући их да лакше комуницирају.
Данас све више и више родитеља који могу да чују уче да се споразумевају на знаковном језику са својом децом. Као резултат тога, ова глува деца могу ефикасно да комуницирају пре него што крену у школу. У Канади, то је био случај с Ендруом, чији родитељи могу да чују. Научили су знаковни језик и користили га с њим кад је био мали, пружајући му језички темељ који је могао да надограђује у наредним годинама. Сада сви у тој породици могу о било којој теми да разговарају на знаковном језику.
Глуви људи могу да формулишу мисли, апстрактне и конкретне, без потребе да мисле на говорном језику. Баш као што сви ми формулишемо мисли на свом властитом језику, многи људи мисле на свом знаковном језику.
Шароликост језика̂
Широм света, заједнице глувих су или измислиле свој властити знаковни језик или су ујединиле аспекте других знаковних језика. Један део речника данашњег ASL-а изведен је из француског знаковног језика пре 180 година. Он је комбинован са оним што се већ користило као домаће у Сједињеним Државама, и то је постало оно што је сада ASL. Знаковни језици се развијају током много година и оплемењују се са сваком наредном генерацијом.
Нормално, знаковни језици не следе социогеографска кретања говорних језика. На пример, у Порторику се користи ASL, мада се говори шпански. Иако се енглески говори и у Енглеској и у Сједињеним Државама, Енглеска користи британски знаковни језик, који се доста разликује од ASL. Такође, мексички знаковни језик се разликује од многих знаковних језика у Јужној Америци.
Када проучава неки знаковни језик, човек је задивљен истанчаном сложеношћу и богатством израза. Већина тема, мисли или појмова може се изразити помоћу знаковног језика. На срећу, постоји растући тренд да се производи литература за глуве људе на видео-касетама, уз коришћење обичног знаковног језика да би се испричале приче, изразила поезија, пружили историјски извештаји и научавала библијска истина. У многим земљама, писменост на знаковним језицима је у успону.
Читање онога што се никада није чуло
Када читају, људи који могу да чују обично се осврћу на памћење по слуху док се присећају звукова речи. Дакле велики део онога што читају они разумеју зато што су то раније чули. У већини језика писане речи не осликавају, то јест не личе на појмове које представљају. Многи људи који могу да чују, уче овај произвољни систем или ово писмо спајајући га са звуцима говорног језика како би читали с разумевањем. Међутим, покушајте да замислите да никад нисте чули ниједан звук, реч нити језик у целом свом животу! Може бити тешко и фрустрирајуће учити неко произвољно писмо језика који не можете чути. Није никакво чудо што читање таквог језика представља велики изазов за глуве људе, посебно за оне који су потпуно изгубили слух у раном детињству или за оне који никада нису ни чули!
Многи образовни центри за глуву децу широм света открили су користи коришћења знаковног језика у раној фази развоја језика код детета. (Видите оквире на 20. и 22. страни.) Открили су да ће излагање малог глувог детета обичном знаковном језику и развијање језичког темеља касније положити основу за већа академска и друштвена достигнућа као и за касније учење књижевног језика.
Једна комисија за образовање глувих при Организацији уједињених нација за просвету, науку и културу, изјавила је: „Више није прихватљиво занемаривати знаковни језик или избегавати узимање активног учешћа у његовом развоју у образовним програмима за глуве.“ Ипак, мора се рећи да које год образовање да родитељи изаберу за своје глуво дете, од пресудне је важности пуно учешће оба родитеља у развоју њиховог детета. (Видите чланак „Да бих допрла до свог детета, научила сам други језик“, у Пробудите се! од 8. новембра 1996.)
Разумети свет глувих
Када глува деца постану глуви одрасли, обично признају да је оно што су највише желели од својих родитеља била комуникација. Када је његова стара мајка била на самрти, Џек, један глуви човек, покушавао је да комуницира с њом. Борила се да му нешто каже али није могла то да напише, а није знала знаковни језик. Затим је пала у кому и касније је умрла. Џек је осећао да га прогоне ти задњи фрустрирајући тренуци. Ово искуство га је потакло да родитељима глуве деце саветује: „Ако желите течну комуникацију и смисаону измену идеја, осећања, мисли и љубави с вашим глувим дететом, изразите то знаковним језиком... За мене је прекасно. Је ли прекасно и за вас?“
Већ годинама многи погрешно схватају искуство глувих људи. Неки имају гледиште да глуви не знају малтене ништа јер ништа не чују. Родитељи су превише заштитнички настројени према својој глувој деци или се боје да их пусте у спољни свет. У неким културама, глуви људи се погрешно описују као „неми“ или „мутави“, иако глуви људи обично немају оштећење говора. Они једноставно не могу да чују. Други гледају на знаковни језик као да је примитиван или инфериоран у односу на говорни језик. Није никакво чудо што поред толиког незнања неки глуви осећају да су угњетавани и погрешно схваћени.
Као мало дете које је 1930-их одрастало у Сједињеним Државама, Џозеф је био уписан у једну специјалну школу за глуву децу која је забрањивала употребу знаковног језика. Он и његови другови из разреда често би били кажњавани због коришћења знакова, чак и када нису могли да разумеју говор својих учитеља. Како су само чезнули да разумеју и да имају разумевање других! У земљама у којима је образовање за глуву децу ограничено, нека од њих одрастају с врло мало формалног образовања. На пример, један дописник часописа Пробудите се! из западне Африке рекао је: „За већину глувих у Африци живот је тежак и бедан. Од свих који имају неку инвалидност, глуви су вероватно највише понижавани а најмање схваћени.“
Сви ми имамо потребу да нас други разумеју. Жалосно, али када неки виде глуву особу, они само виде некога ко „не може“. Запажена ограничења могу засенити истинске способности глуве особе. Насупрот томе, многи глуви људи виде себе као људе који „могу“. Они могу течно да комуницирају један с другим, да развијају самопоштовање и да постижу успехе на академском, друштвеном и духовном плану. Нажалост, лоше опхођење које многи глуви доживљавају навело је неке од њих да не верују људима који могу да чују. Међутим, када они који могу да чују покажу да их искрено занима да разумеју културу глувих и обичан знаковни језик, и када гледају на глуве особе као на људе који „могу“, сви извлаче корист.
Ако бисте желели да научите неки знаковни језик, сетите се да језици представљају начин на који размишљамо и обрађујемо појмове. Да би добро научио неки знаковни језик, човек мора размишљати на том језику. Због тога једноставно учење знакова из речника знаковног језика неће бити од помоћи код правог примењивања тог језика. Зашто не учити од оних који користе знаковни језик у свом свакодневном животу — од глувих људи? Учење неког другог језика од оних којима је тај језик матерњи помаже вам да размишљате и обрађујете појмове на један другачији, а ипак природан начин.
Широм целог света, глуви људи проширују своје хоризонте користећи богат знаковни језик. Дођите и сами видите њихов језик знакова.
[Фусноте]
a У овим чланцима, изрази „глуви“ и „они који чују“ не користе се само да би се означили они са оштећењем слуха или они без тог оштећења, већ и да би се указало на различите културе и животна искуства те две заједнице.
b Процењује се да само у Сједињеним Државама има милион глувих људи који имају „јединствен језик и културу“. Они су се углавном родили глуви. Осим тога, процењује се да има 20 милиона људи којима је оштећен слух, али који углавном комуницирају на свом матерњем говорном језику (A Journey Into the Deaf-World, од Харлана Лејна, Роберта Хофмајстера и Бена Беијана).
[Оквир на 20. страни]
„Њујорк прво да учи глуве на знаковном језику, па онда на енглеском“
Тај наслов се појавио у листу The New York Times од 5. марта 1998. Фелишија Р. Ли је написала: „Оно што се поздравља као кључна промена у образовању глувих ученика јесте то да ће у јединој јавној градској школи за глуве доћи до измена тако да ће сви учитељи у првом реду предавати на знаковном језику заснованом на симболима и гестовима.“ Она објашњава да многи наставници „кажу да истраживање показује да је основни језик глувих људи визуелан, а не вербалан, и да школе које користе своју омиљену методу, звану амерички знаковни језик, образују студенте боље него што то чине друге школе.
„Они кажу да би се према глувим ученицима требало опходити као према ученицима који говоре два језика, а не као према инвалидима.“
Професор Харлан Лејн, са Североисточног универзитета, у Бостону, рекао је: „Мислим да је [ова њујоршка школа] међу претходницама једног покрета.“ Он је рекао за Пробудите се! да је коначни циљ да се енглески предаје као други језик, језик на ком се чита.
[Оквир/слике на 21. страни]
То јесте језик!
Неки људи који могу да чују погрешно су закључили да је знаковни језик сложени облик пантомиме. Он се чак описује као некакав сликовни језик. Иако знаковни језик ефикасно користи лице, руке и околни простор, већина знакова има мало или нема нимало сличности с мислима које преносе. У америчком знаковном језику (ASL), на пример, знак који преноси појам „направити“ користи обе руке у једној фигури шаке, с једном песницом на врх друге уз спирално кретање. Иако уобичајен, овај знак не описује јасно своје значење ономе ко не зна знаковни језик. У руском знаковном језику (RLS), знак који представља појам „требати“ изражава се коришћењем две руке, са оба палца која додирују средњи прст и крећу се паралелним кружним покретом. (Видите фотографије на овој страни.) Будући да има много апстрактних појмова, није могуће све их изразити некаквим сликовним језиком. Изузеци би били они знакови за конкретне објекте који могу бити описни, као што су знакови који представљају „кућу“ или „бебу“. (Видите фотографије на овој страни.)
Још један критеријум за језик била би употреба изграђеног речника који је прихватила заједница. Знаковни језици показују такву граматичку структуру. На пример, у ASL-у се обично најпре наведе тема, након које долазе коментари о њој. Такође, ређање ствари како се појављују током времена, јесте основна одлика многих знаковних језика.
Многи изрази лица такође служе таквим граматичким функцијама док помажу да се разликује питање од наређења, погодбене фразе или једноставне изјаве. Визуелна природа знаковног језика допустила му је да развије ове и многе друге јединствене карактеристике.
[Слике]
„Направити“ на ASL-у
„Требати“ на RLS-у
„Кућа“ на ASL-у
„Беба“ на ASL-у
[Оквир на 22. страни]
Прави језици
„Супротно популарним погрешним представама, знаковни језици нису пантомима и гестови, изуми просветних радника или симболи говорног језика околне заједнице. Они се налазе где год постоји заједница глувих људи, и сваки је другачији, потпун језик, који користи исту врсту граматичког механизма који се широм света може наћи у говорним језицима.“
У Никарагви „школе су се усредсредиле на вежбање [глуве] деце да читају с усана и говоре, и као у сваком случају где се то покушало, резултати су били јадни. Али није било важно. На игралиштима и у школским аутобусима деца су измишљала свој властити знаковни систем... Није прошло дуго и тај систем се сјединио у оно што се сада зове Lenguaje de Signos Nicaragüense“. Млађа генерација глуве деце сада је развила један течнији језик који је назван Idioma de Signos Nicaragüense (The Language Instinct, од Стивена Пинкера).
[Слике на 23. страни]
Ово је један начин да се на ASL-у каже: „Након што је био у продавници, отишао је на посао.“
1. Продавница
2. он
3. ићи у
4. завршити
5. ићи на
6. посао