Захваљујем Јехови за својих пет синова

ИСПРИЧАЛА ХЕЛЕН СОЛСБЕРИ

Други март 1997. био је један од најтужнијих дана у мом животу. Око 600 пријатеља и чланова породице окупило се у Вилмингтону, у америчкој држави Делавер, на сахрани мог вољеног мужа, Дина. Он је био хришћански старешина и председавајући надгледник у једној скупштини Јеховиних сведока. Док размишљам о 40 срећних година нашег брака, имам толико тога за шта треба да будем захвална. Знам да је Дин заштићен на најсигурнијем месту, у сећању Свемоћног Бога, Јехове, и да ћемо га у будућности видети.

НАКОН што је 1950. матурирао у средњој школи, Дин се пријавио у војно ваздухопловство. Није био религиозан човек и изгледало је да се неће сложити са учењима моје, тада вољене, Католичке цркве. Али сложили смо се да одгајамо нашу децу као католике. Сваке ноћи смо клечали и тихо се молили. Понављала сам своје католичке молитве, а Дин је говорио оно што му је било у срцу. У наредним годинама, добили смо пет синова: Била, Џима, Дина мл., Џоа и Чарлија.

Била сам верни посетилац цркве и увек сам водила дечаке са собом. Али разочарала сам се у цркву, нарочито због њене умешаности у рат у Вијетнаму. Бивши кардинал Спелман говорио је људима који би можда доводили у питање исправност разлога за улазак Сједињених Држава у тај рат: „То је моја земља, било да је у праву или није.“ Нисам могла да се сложим с тиме да ми синови оду у рат, иако је и моја црква била умешана. Па ипак, молила сам се да бар један од њих постане свештеник и да мој муж постане католик.

Промена размишљања

Једне суботње вечери била сам на дружењу с неким пријатељима католицима и једним локалним свештеником. Пили смо и забављали се кад је једна жена упитала свештеника: „Оче, да ли је стварно смртни грех ако након овакве забаве следећег јутра не можете да устанете и одете на мису?“

„Не, не“, одговорио је. „Нема проблема за то. Уторком увече имамо мису у жупном уреду. Тако можете доћи на мису и испунити своју обавезу.“

Од детињства сам поучавана да се недељом ујутро мора отићи на мису, без обзира на све. Кад се нисам сложила с њим, проклео ме је и љутито рекао да не треба жена да исправља свештеника.

Помислила сам у себи: ’Јесам ли се ја молила да моји синови постану овакви?‘ Иако сам знала да нису сви свештеници такви, била сам у недоумици.

Средином 1960-их, Јеховини сведоци су нас посећивали у Филаделфији, у држави Пенсилванији, а касније и у Њуарку, у држави Делавер. Иако сам се дивила њиховој хришћанској ревности, увек бих рекла: „Жао ми је. Нисам заинтересована јер сам католикиња.“

А онда, једног хладног новембарског јутра 1970, Сведоци су поново дошли. Поставили су једно питање о Библији и прочитали Псалам 119:105: „Реч је твоја жижак нози мојој, светлост стази мојој.“ Те речи су ме запањиле. Сећам се да сам помислила у себи: ’Библија! Можда је то одговор, а ја је чак и немам.‘ Поучавана сам да католицима није потребна Библија, да би их она збунила, и да је Библија само за свештенике, да је они читају и објашњавају. Мислила сам да сам одана католикиња због тога што је немам.

Тог дана прихватила сам од Сведока̂ помоћно средство за проучавање Библије Истина која води до вечног живота. Прочитала сам је те седмице и једноставно сам знала да сам пронашла истину! Сведоци су поново навратили с две Библије, од којих је једна била католички превод. Била сам изненађена кад сам видела да су стихови који су били цитирани у том помоћном средству за проучавање Библије били баш ту, у католичкој Библији. Тада је са мном започет прогресиван кућни библијски студиј, и ја сам се крстила августа 1972, заједно са својом сестром Сали, која је такође почела да проучава Библију.

Мој муж, Дин, никада ми се није противио, али је био запрепашћен када је видео да мене, уместо католичке религије, занима нешто друго. Стално је слушао и посматрао. Раније је изгледало да сам увек викала на дечаке како би их натерала да ме слушају. Али, научила сам да Библија упозорава против ’љутине, вике и хуле‘ (Ефесцима 4:31, 32). Осим тога, не можете васпитати децу вичући на њих. Једном сам чула свог мужа како говори својој мајци о Јеховиним сведоцима: „Мама, ови људи раде онако како проповедају!“ Недуго након тога, прихватио је библијски студиј. Дин је постао крштени Сведок у јануару 1975.

Одгајање наших пет синова

Кад сам почела да одлазим у Дворану Краљевства, мислила сам да су састанци мало предуги за моје синове. Зато сам их остављала код куће, са оцем. Било ми је угодно и опуштајуће да идем сама. Али онда, када је говорник на састанку говорио о дужини трајања хришћанских састанака, поставио је питање: „Јесте ли икада размишљали о томе колико времена ваша деца могу седети испред телевизора?“ То је било место где су моји дечаци били баш у том тренутку! Зато сам помислила: ’Нема више тога! Они иду са мном!‘ Мој муж се сложио да пусти дечаке са мном, и с временом је и он почео да долази на састанке.

Редовно посећивање састанака дало је нашем породичном животу чврстину и стабилност. Али било је и других користи. Дин и ја смо се увек трудили да побољшамо родитељске вештине, признајући кад смо погрешили и брижљиво примењујући библијске смернице. Никада нисмо дозвољавали двострука мерила. Оно што је било исправно за мог мужа и за мене, било је исправно и за наше синове. Редовно одлажење у службу проповедања било је обавезно.

Када је реч о забави, гледање насилних, неморалних филмова није било дозвољено. Увек смо уживали у здравим заједничким породичним активностима, укључујући и клизање, куглање, играње мини-голфа, одласке у луна-паркове, на излете и уживање у пици петком увече. А Дин је био брижни поглавар наше породице. Све време брака, могли смо се уверити да је наш породични живот онакав какав би требало да буде (Ефесцима 5:22, 23).

Када сам 1970. почела да проучавам с Јеховиним сведоцима, Билију је било 12, Џимију 11, Дину, мл. 9, Џоу 7 година, а Чарлију 2 године. Већ су били навикли да иду у цркву, али сада су упознавали Библију. То је било узбудљиво за нас. Ја бих им рекла: „Погледајте! Гледајте ово! Дођите овамо!“ Они би дошли, и ми бисмо узбуђено разговарали о нечему што је било ново за нас. Путем нашег проучавања највећег ауторитета на земљи, Библије, дечаци су учили да воле Јехову и да се осећају одговорним пред њим као својим Богом и Створитељем — а не само пред својим оцем и мајком.

Пре него што смо упознали библијске истине, запали смо у многе дугове. Да бисмо отплатили неке рачуне, продали смо свој дом и изнајмили једну кућу. Продали смо и наш нови аутомобил и купили један половни. Трудили смо се да живимо што је могуће једноставније. То ми је омогућило да останем код куће с дечацима уместо да радим на световном послу. Сматрали смо да је нашим дечацима потребно да им мајка буде код куће. То ми је такође омогућило да више времена проводим у хришћанској служби, кад су дечаци били у школи. На крају, у септембру 1983, била сам у могућности да постанем пионир (пуновремени проповедник). Истини за вољу, наши дечаци нису увек имали најбоље материјалне ствари, али нису осећали да су непотребно ускраћени. Сви су завршили средњу школу и научили да раде у пољопривреди, столарству, аутомеханици и графици. Дакле, били су оспособљени да зарађују за живот.

Често бих размишљала о нашем породичном животу и рекла себи: ’Претпостављам да смо ми најсрећнија породица на овој земљи, иако немамо много у материјалном погледу.‘ Кратко након тога, Дин је почео да тежи за одговорностима у скупштини, а то су почели и дечаци. Године 1982, Дин је именован за хришћанског старешину. Осам година касније, 1990, наш најстарији син Бил, именован је за старешину. Затим је те исте године именован Џо, Дин мл. 1991, Чарли 1992, а Џим 1993.

Знам да смо као родитељи грешили у неким стварима, и није увек лако сетити се ствари које смо исправно урадили. Један пријатељ је упитао моје синове чега се сећају из своје хришћанске младости и посебно која су библијска начела научили из свог одгоја у младости, а која су им помогла да посегну за квалификацијама за хришћанске старешине. Њихови коментари ми греју срце.

Шта моји синови имају да кажу

Бил: „Оно што смо научили из Римљанима 12:9-12 посебно ми је остало у мислима. Ту делимично читамо: ’Братском љубављу будите један према другоме љубазни. Чашћу један другога претеците [„већег чините“, ДК]... Будите духа пламенога... Надањем веселите се [„радујте се у нади“, Ча].‘ Моји родитељи су знали да покажу шта значи волети људе. Могли сте видети како их показивање љубави према другима усрећује. Баш због те атмосфере пуне љубави у нашем дому библијске истине су постале део нашег размишљања. То је оно што нас је везало за истину. Моји родитељи су свим срцем волели библијску истину. Због тога мени никада није било тешко да волим истину, и никада ми није било тешко да се држим ње.“

Џим: „Једно од најистакнутијих начела којег се могу сетити јесте Матеј 5:37 (курзив наш): ’Нека ваша реч буде: да, да, - не, не, а што се томе додаје то долази од лукавога.‘ Моја браћа и ја увек смо знали шта родитељи очекују од нас, и у њима смо видели живе примере тога какви треба да буду хришћани. Њих двоје су увек били сложни. Никад се нису свађали. Ако се икада десило да се око нечега нису слагали, ми дечаци никада нисмо знали за то. Били су уједињени, и то је сигурно оставило дубок утисак на све нас. Нисмо желели да разочарамо маму и тату и, изнад свега, Јехову.“

Дин: „Пословице 15:1 кажу: ’Благ одговор утишава јарост, а реч прека срдњу изазива.‘ Тата је био благе нарави. Не сећам се да сам се икада расправљао с њим — чак ни кад сам био тинејџер. Увек је био врло благ, чак и кад је био узрујан. Понекад ме је послао у моју собу или ми је одузео неку предност, али се никада нисмо расправљали. Он није био само наш отац. Био је и наш пријатељ, и ми нисмо желели да га разочарамо.“

Џо: „У 2. Коринћанима 10:5, Библија говори о ’заробљавању сваке мисли на послушност Христу‘. У нашем дому поучавани смо да будемо послушни Јеховиним мерилима и упутствима. Истина је била наш живот. Посећивање састанака био је начин живота. Помисао да у вече кад се одржава састанак радим било шта друго још увек ми је страна. Хришћанска служба била је такође саставни део нашег живота — никада само једна од могућности. Наши пријатељи су били у Дворани Краљевства. Није било потребе да их тражимо негде другде. Шта отац може више учинити за своје синове од тога да их усмери на пут живота!“

Чарли: „Пословице 1:7 су ми истакнуте у мислима. Тамо читамо: ’Страх од Господа почетак је знања; безумни презиру мудрост и науку.‘ Родитељи су нам помагали да увидимо како је Јехова стварна особа и да схватимо колико је важно да развијамо страх од њега и љубав према њему. Они би разговарали с нама, говорећи: ’Немој то радити само зато што ти то ми кажемо. Шта ти мислиш? Шта мислиш како се Јехова осећа када види ово? Шта мислиш како се Сотона осећа?‘

„То нас је вратило на праву суштину ствари. Тата и мама нису могли све време бити с нама. Оно што су могли да ураде, било је то да усаде библијске истине у наше срце и ум. У школи, на послу и с пријатељима били смо препуштени себи. Тај здрави страх од Јехове снажно је утицао на нас — и он нас ни до дан-данас није напустио.

„Осим тога, мама је стално причала о својој пионирској служби и сјајним искуствима које је доживљавала. Увек је имала веома позитиван став према служби, и то је предивно утицало на нас. Развили смо љубав према људима какву је она имала, и схватили смо да је у служби од куће до куће могуће доживети највећу радост.“

Разлог за захвалност

Моји синови су сада ожењени, тако да имам пет љупких снаја, које све верно служе Јехови. Такође сам благословљена с још пет дечака — да, пет унука! Сви се одгајају тако да воле Јехову и да његово Краљевство чврсто задрже на првом месту у свом животу. Молимо се да и они једног дана постану старешине, као што су то њихови очеви и као што је то био и њихов деда.

Недуго након Динове смрти, један од мојих синова је написао: „Стварно ће ми недостајати тата, јер он сада спава. Нема више бола. Нема више патње. Нема више операција, игала, нити цевчица за храњење — само мир. Нисам стигао да се поздравим с њим пре него што је умро. Ствари не иду увек онако како их планирате. Могу само рећи да сам одлучан да проживим свој живот тако да не пропустим да га дочекам!“

Колико сам захвална Јехови за свог љубљеног мужа и за сигурну наду у ускрсење! (Јован 5:28, 29). И колико сам му само захвална за својих пет синова!

[Слика на 23. страни]

Хелен Солсбери и њена породица данас