Спасени од убитачне олује!

Прошлогодишње пустошење урагана Мича доспело је широм света на насловне стране. Међутим, мало пажње је било посвећено често херојским напорима Јеховиних сведока да помогну жртвама ове убитачне олује. Следећи извештај на драматичан начин показује како право хришћанство и братство може тријумфовати чак и под најгорим околностима.

ДАНА 22. октобра 1998, воде југозападних Кариба створиле су убицу. Појавила се тропска депресија. За 24 сата, прерасла је у тропску олују и добила име које ће се дуго памтити са страхом и болом — Мич. Постајући све снажнији, Мич је напредовао ка северу. До 26. октобра постао је ураган 5. степена, изазивајући непрекидан ветар од 290 километара на час и ударе ветра од преко 320 километара на час.

У почетку је изгледало да ће Мич погодити Јамајку и Кајман острва. Али убица се окренуо ка западу и устремио правац на Белизе на обали Средње Америке. Ипак, уместо да удари, претећи је прелебдео северном обалом Хондураса. И затим је убица изненада повукао потез. Дана 30. октобра, Мич је погодио Хондурас, косећи смрћу и разарањем.

Мич погађа Хондурас

Мич је своју присутност најавио провалама облака. „Негде у један сат ујутру, у суботу 31. октобра, чули смо буку попут грмљавине“, присећа се Виктор Авелар, пуновремени јеванђелизатор који живи у Тегусигалпи. „Оно што је пре био мајушни поточић сада је постало разбеснела река! Струја је однела две куће заједно са станарима који су вриштали заробљени унутра.“ У другом делу града, 32 људи је страдало у блату које се сливало, укључујући и 8 особа које су проучавале Библију са Сведоцима. Међутим, ниједан крштени Сведок није погинуо.

Власти су у Хондурасу брзо реаговале на ту кризу, постављајући склоништа за избеглице. Осим тога, један међународни тим за помоћ из више од десет земаља ступио је у акцију. И Јеховини сведоци су почели да улажу напоре како би пружили помоћ, присећајући се библијских речи: „Чинимо добро свакоме а особито браћи по вери“ (Галатима 6:10). Тако су били успостављени одбори за помоћ. Увиђајући колико је очајна ситуација у приобалним местима, Сведоци су организовали једну спасилачку мисију.

Сведок по имену Едгардо Акоста, присећа се: „У суботу, 31. октобра, набавили смо мањи чамац и упутили се у поплављено подручје. Иако смо спасли два брата,a увидели смо да нам је потребан већи чамац да бисмо избавили сву браћу. Тако смо набавили чамац за ловљење китова и по други пут кренули у суботу рано ујутру. На крају смо евакуисали све чланове скупштине заједно с неким комшијама — укупно 189 особа.“

Хуан Алварадо је помагао у спасилачким подухватима у близини Ла Хунте. Он се присећа: „Могли смо чути људе како запомажу: ’Упомоћ! Спасите нас!‘ То је било најгоре искуство које сам икада доживео. Браћа су била потпуно заробљена. Многи су били на врховима кровова.“ Мариа Бониља која је то преживела, објашњава: „Вода око нас је била као океан. Сви смо плакали.“ Али напори у спасавању били су успешни. Један од преживелих, Умберто Алварадо, каже: „Браћа нас нису само спасла него су нам дала и склониште, храну и одећу.“ Умберто се још присећа: „Један човек који је посматрао пружање помоћи рекао нам је да нико из његове цркве није покушао да га избави — то су учинили само Јеховини сведоци. Он је сада уверен да Јеховини сведоци имају праву религију!“

У граду Ла Лими, група Сведока била је заробљена у кући. Пошто је вода око њих све више расла, направили су један отвор на плафону и попели се на греде. Сведокиња по имену Габи прича: „Имали смо довољно намирница за неколико дана. Када смо их потрошили, један брат је ризиковао живот отишавши у воду по кокосе. Да би нам било лакше у тој невољи певали смо песме Краљевства.“ Слуга помоћник Хуан присећа се: „Мислили смо да нећемо преживети. Онда смо одлучили да проучавамо библијски часопис Кулу стражару. Сви смо почели да плачемо јер смо мислили да је то последњи пут да проучавамо заједно. Тај студиј нас је ојачао да истрајемо.“ Опстали су тако осам дана док их спасиоци коначно нису избавили.

Иако живи и сигурни, многи који су преживели поплаву морали су да се суоче са суровом реалношћу. Сведокиња Лилијан признаје: „Веома је болно изгубити личне ствари као што су одећа, намештај и породичне фотографије. Када сам видела своју кућу пуну муља, смећа и чак змија, то је просто било ужасно!“ Ипак још једном се показало да је хришћанско братство од непроцењиве вредности. „Браћа су дошла у помоћ“, присећа се Лилијан. „Мој муж, који није Сведок, питао је: ’Како ћемо им платити за све што су урадили?‘ Једна сестра је рекла: ’Не треба да ми се захваљујеш. Ја сам твоја сестра!‘, и тако одговорила на то.“

Ел Салвадор осећа Мичов бес

Како се ураган Мич пробијао западно ка Ел Салвадору, губио је снагу. Па ипак је још увек имао довољно снаге да убије. У то време, Јеховини сведоци у Ел Салвадору били су запослени у припремању Обласног конгреса „Божји пут живота“. Очекивало се да ће присуствовати преко 40 000. Како се Мич приближавао шансе да ће браћа моћи да присуствују том конгресу биле су мале. Реке су се изливале, гутајући усеве, аутопутеве и куће. Огољена нестајањем шума, брда су формирала огромно блато које се сливало.

Нелсон Флорес је био председавајући надгледник скупштине Јеховиних сведока у граду Чилангера. У суботу ујутру, 31. октобра, пробудио се и установио да с друге стране реке где је некада стајала Чилангера, нема ничега! Пет стотина кућа је било збрисано! Страхујући за животе своје браће, и не размишљајући о својој личној сигурности, Нелсон је скочио у набујалу реку. „Када сам допливао до друге стране“, присећа се Нелсон, „изашао сам и покушао да видим где сам то ја. Свакодневно сам пролазио тим подручјем проповедајући од куће до куће, а нисам могао да нађем ништа што ми је познато!“

Те ноћи је у Чилангери погинуло 150 људи. Међу њима је било неколико особа које су проучавале Библију с Јеховиним сведоцима. Међутим, ниједан крштени Сведок није погинуо.

Убрзо се започело са спасавањем. Аристедес Естрада, који је учествовао у организовању тих подухвата, објашњава: „Није нам било дозвољено да уђемо у Чилангеру. Вода је и даље расла! Никада нећу заборавити призор људи који су вапили за помоћ али које су спасиоци напустили како би спасли своје властите животе.“ Ипак, с временом су сва браћа била евакуисана безбедно. Дворане Краљевства су служиле као центри за избеглице. Поред тога, Сведоци су посетили болнице, школе и друга места где би могли проверити спискове особа које су повређене или које су остале без крова над главом, не би ли пронашли имена Сведока. Локалне скупштине су брзо припремиле потребне залихе.

Међутим, доношење залиха у центре где су се сакупљале није увек било лако. Браћа из града Коринто, кренула су натоварена производима са својих поља, али су наишла на одрон који им је блокирао пут. Како су решили овај проблем? Они су прокопали пут! Посматрачи су у почетку били скептични. Али с временом су били покренути да прискоче и помогну да се отвори пут. Браћа из Коринта су дошли на своје одредиште прекривени блатом али срећни због свог доприноса.

Канцеларија подружнице Watch Tower Societyja, служила је као један од центара за сакупљање. Хилберто, члан особља који је помагао око испоруке прикупљених ствари, присећа се: „То је било невероватно! Пристигло је толико возила да су се морали одредити добровољци који би организовали саобраћај на паркингу и на улици испред подружнице.“ Процењује се да је било приложено 25 тона одеће и 10 тона хране. Била је потребна цела седмица да 15 добровољаца сортира одећу и све то испоручи.

Мич пролази поред Никарагве

Мич је прошао довољно близу никарагванске границе да би изручио опустошујућу кишу и на ту земљу. Хиљаде кућа је било уништено, а аутопутеви су били поплављени. У близини града Посолтеге, лавина блата је затрпала читава села — и више од 2 000 људи.

Када су Сведоци из Никарагве сазнали за ту трагедију, основали су једну организацију за масовно спасавање. Добровољци су били послати у једну напорну и опасну мисију милосрђа — да пронађу браћу! Два тима Сведока, један из Леона (града јужно од Посолтеге) и један из Чичигалпе (града на северу), упутила су се за Посолтегу, а сваки брат је при том носио тежак товар намирница. Спасиоци су упозоравали да је тај пут практично непроходан, али браћа су била одлучна.

У понедељак рано ујутру, 2. новембра, браћа из Леона су натоварила намирнице на камион и одвезла се све до једног разрушеног моста. Након што су браћа истоварила камион, поделили су се у два тима бициклиста: један се упутио ка Посолтеги а други ка поплављеном граду Телики. Браћа су кренула помоливши се. „Након молитве“, каже један од спасилаца, „осетили смо огромну снагу.“ То им је било и потребно. Требало је да пређу огромне јаме, понекад клижући се блатом а понекад носећи бицикл на раменима. Оборено дрвеће им је често блокирало пут. И морали су да се суоче с језивим призором лешева који су плутали по језерцима.

Невероватно је то што су бициклисти из Леона и Чичигалпе практично истовремено стигли у Посолтегу! Нерио Лопез, члан тог спасилачког тима, присећа се: „Гуме на мом бициклу биле су истрошене. Мислио сам да ће издржати само километар или два.“ Ипак, бицикл је некако издржао. Једино што су у повратку пукле обе гуме. У сваком случају, браћа су била први спасиоци који су стигли. Како су само били радосни када су се срели с групом локалне хришћанске браће и сестара! „Тако сам захвална Јехови и нашој браћи за њихову подршку и помоћ“, рекла је једна сестра. „Никада нисмо ни помислили да ће наша браћа тако брзо доћи да би нам помогли.“

То је била само прва од неколико бициклистичких експедиција које су организоване у поплављеним градовима, и у многим случајевима браћа су била први спасиоци који су стигли. Град Ларејнага је био сведок спектакла када је 16 браће стигло бициклима! Локална браћа су била ганута до суза због њихових напора. Понекад су бициклисти морали да носе више од 20 килограма намирница на својим леђима. Двојица браће су носила преко 100 килограма намирница у град Ел Гвајабо! Док је носио колико је год могао на свом бициклу, један бициклиста је нашао утеху медитирајући о библијском стиху из Исаије 40:29: „[Јехова] уморном снагу даје и сусталом живот крепи.“

Сведоци у граду Тонали послали су гласника да обавести одговорну браћу да је њихова храна скоро потрошена. Када је гласник стигао, био је изненађен сазнавши да су намирнице већ послате! А када је стигао кући, храна га је чекала у његовом дому. Марлон Чаварија, који је помагао око ношења намирница у поплављено подручје у околини Чинандеге, присећа се: „У једном граду су биле 44 породице Сведока. Међутим, пошто су браћа делила своју храну, 80 породица је имало користи.“

Ове напоре у пружању помоћи запазиле су власти. Градоначелник Вамблана је писао Сведоцима: „Пишемо вам у вези с тим да ли постоји могућност да се добије нешто помоћи... Видели смо како сте помагали својој браћи и сестрама овде у Вамблану, и желели бисмо да знамо да ли је могуће да учините нешто и за нас.“ Јеховини сведоци су се одазвали тиме што су послали храну, лекове и одећу.

Хуктање Гватемалом

Мич још није напустио ни Хондурас и Ел Салвадор а већ је погодио Гватемалу. Сару Агустин, Сведокињу која живи јужно од града Гватемале, пробудио је звук разјарене воде. Гудура у којој је живела претворила се у разбеснелу реку. Она је често куцала на врата својих комшија како би им пренела библијску истину. Сада је ишла од врата до врата очајнички покушавајући да их пробуди! Касније се блато сурвало низ брдо, гутајући многе куће њених комшија. Сара је шчепала лопату и почела да помаже преживелима, отрпавајући седморо деце из блата. Као бабица по занимању, Сара је помогла да једно од те деце дође на свет. Нажалост, тинејџерка Вилма је била међу мртвима. Сара јој је баш недавно била оставила библијску литературу.

Иако је Мич доста ослабио, непрекидна киша је нанела знатне штете усевима, мостовима и домовима. Велика количина намирница била је послата локалној канцеларији подружнице Јеховиних сведока у Гватемали, и одлучено је да би се нешто од тога могло најбоље употребити за помоћ браћи у Хондурасу. С обзиром да је доста мостова било уништено и аеродром је био поплављен, те намирнице су се морале послати преко воде. Фреди Брун, из канцеларије подружнице прича: „Изнајмили смо осам метара дугачак бродић од фибергласа, и кренули са око тону лекова и хране. Након тешког путовања узбурканим морем, коначно смо дошли до луке Омое, мокри до голе коже.“

Мич — последице

Мич је изгледао спреман да издахне над југоисточним Мексиком. Ипак, у свом последњем трзају живота, Мич се упутио ка североистоку и залупио се у јужну Флориду, у САД. Али ускоро је ослабио. Повукао се на Атлантик и брзо почео да се распада. До 5. новембра, сва упозорења на тропску олују била су опозвана.

Неки експерти су Мич назвали „најубитачнијим ураганом који је задесио западну хемисферу у последња два века!“ Коначни данак у смрти могао би бити и 11 000; хиљаде људи се још увек воде као нестали. Више од три милиона људи је остало без крова над главом или је барем снажно погођено. Председник Хондураса Карлос Флорес Факусе јадиковао је: „Изгубили смо оно што смо мало по мало градили 50 година.“

Многи Јеховини сведоци су изгубили своје куће због Мича. Нажалост, у многим случајевима, земљишта на којима су биле њихове куће више не постоје! Па ипак, Јеховини сведоци су начинили припреме да помогну многима у поправљању или поновној изградњи њихових кућа.

Трагичне катастрофе као што је ураган Мич, снажан су подсетник да живимо у ’тешким временима‘ (2. Тимотеју 3:1-5). Истинска заштита од таквих катастрофа доћи ће једино када Божје Краљевство преузме управљање над овом планетом (Матеј 6:9, 10; Откривење 21:3, 4). Ипак, Јеховини сведоци су захвални што нико од њихове браће није изгубио живот услед овог урагана.b Послушност локалним наређењима о евакуацији и добра организација од стране локалних скупштина помогла је многима да избегну опасност.

Током последњих неколико месеци, Јеховини сведоци у погођеним земљама напорно су радили како би се вратили својој рутини духовних активности. У Ел Салвадору су на пример начињене припреме да се помогне жртвама олује да присуствују обласном конгресу који је одржан само неколико дана после Мича. Изнајмљени су аутобуси да би се обезбедио превоз, и набављене су кућице. Чак су начињене и припреме да се пружи медицинска помоћ болеснима како би и они могли присуствовати! Конгрес је био успешан, с највећим бројем присутних од 46 855 — што је далеко више него што је првобитно предвиђено. „Доживели смо трауму“, признаје Хосе Ривера, брат из Салвадора који је изгубио и кућу и посао због Мича. „Али вратили смо се с тог скупа обновљени јер смо били сведоци гостопримства браће.“ Број присутних на састанцима Јеховиних сведока у овим земљама упадљиво се повећао — што је директан резултат тога што су наше акције помоћи виделе особе које нису Сведоци.

Али можда је то искуство имало највећи утицај на саме Сведоке. Карлос, који је преживео поплаве у Хондурасу, каже: „Никада нисам доживео ништа слично. Лично сам осетио љубав и наклоност моје браће.“ Да, штета коју је проузроковао ураган Мич, једног дана ће бити ствар прошлости. Али љубав коју су показали Јеховини сведоци, од којих су многи ризиковали живот и здравље како би помогли својој браћи, то никада неће бити заборављено.

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 19. страни]

Околни Сведоци пружају руку

КАДА су прогнозери предсказали да ће ураган Мич погодити Белизе, народ се спремио за удар. Пошто је влада наредила евакуацију из свих приобалних и нижих подручја, Јеховини сведоци су се повукли у главни град, Белмопан, који је скоро 80 километара у унутрашњости или у друге градове у вишим подручјима.

На сву срећу, Белизе је био поштеђен главног удара Мичовог беса. Али када су чули за неприлике своје браће у Хондурасу, Никарагви и Гватемали, браћа из Белизеа су приложила храну, одећу, пречишћену воду за пиће и новац.

У ствари, такав одазив је био уобичајен за браћу у околним земљама. Сведоци из Костарике су послали четири огромна контејнера хране, одеће и лекова. Браћа из Панаме, оформила су четири центра за скупљање, сортирање и паковање приложених ствари. У року од неколико дана, сакупљено је више од 20 000 килограма ствари за помоћ. Један човек који није Сведок прокоментарисао је: „Мислио сам да је војска број један у организовању помоћи. Али сада видим да то место заузимају Јеховини сведоци.“ Сведоци су сада почели редовно да посећују тог човека како би му пренели библијске истине.

Један брат који се бави транспортом обезбедио је полуприколицу и возача (који није Сведок) да одвезе помоћ за Никарагву. Власти и из Панаме и из Костарике одустале су од царинских захтева када су дозволиле да тај камион прође преко њихових граница. Једна бензинска пумпа је приложила толико горива да се напуне два резервоара на камиону — што је довољно да се оде и да се врати! И у Никарагви су цариници одустали од прегледања пошиљке. Рекли су: „Ако је то од Јеховиних сведока, нема потребе да се прегледа. Никада нисмо имали никаквих проблема с њима.“

Међутим, копнени превоз за Хондурас није био могућ. Али једна сестра хришћанка која ради у амбасади Хондураса средила је преко амбасаде да се пошаље помоћ авионом, и то бесплатно! На овај начин је било послато преко 10 000 килограма ствари.

Интересантно је и то да су неке особе које нису Сведоци биле и те како покренуте том акцијом помоћи од Сведока. Неке фирме су приложиле картонске кутије, самолепљиве траке и пластичне контејнере. Друге су дале новчана средства и попусте. Запослени на аеродрому у Панами били су нарочито покренути када су видели преко 20 Сведока добровољаца како им помажу око истовара ствари које треба послати за Хондурас. Следећег дана, неки од тих радника на аеродрому су се појавили с прилогом који су сакупили међу собом.

[Оквир на 20. страни]

Слична акција помоћи у Мексику

МЕКСИКО је претрпео мало штете коју је проузроковао ураган Мич. Међутим, само неколико седмица пре него што је тај убица погодио Средњу Америку, била је јака поплава у држави Чиапас. Било је погођено око 350 насеља; чак су и неки градови сасвим нестали.

Нормално, поплава је створила доста потешкоћа Јеховиним сведоцима у том подручју. Међутим, брза акција старешина локалних скупштина често је помогла да се утицај олује сведе на најмању меру. На пример, у једном малом насељу, старешине су посетиле сваког члана скупштине и упозориле их да се склоне у Дворану Краљевства ако киша настави да пада. Сматрало се да је та дворана најчвршћи објекат у том насељу. У зору је центар града био погођен удруженим снагама две набујале реке! Сведоци — и велик број њихових комшија — преживели су тај напад побегавши на кров Дворане Краљевства. Нико од Сведока није изгубио живот.

Ипак, око 1 000 Сведока у Мексику било је присиљено да се пребаци у владина склоништа. Око 156 кућа Сведока било је тотално уништено, а 24 су биле оштећене. Осим тога, седам Дворана Краљевства је било тотално уништено.

Стога је било организовано шест одбора за помоћ који би послужили потребама Јеховиних сведока и њихових комшија. Брзо је достављена храна, одећа, ћебад и остале ствари. У ствари, када су локални званичници дали кратак извештај о обиму помоћи, рекли су: „Чак ни војска није то могла да уради тако брзо.“

Јеховини сведоци већ дуго имају репутацију да су поштени, и то често служи у њихову корист. На пример, када је једна група људи затражила помоћ од локалних власти, ови су питали да ли има Јеховиних сведока у њиховом насељу. Када је та група одговорила потврдно, званичници су им рекли: „Онда нам доведите једног да бисмо му дали намирнице за помоћ!“

Један старешина локалне скупштине је писао овако резимирајући ствари: „Браћа су сачувала позитиван став упркос овој катастрофи. Ризикујући свој живот, многа браћа из околних насеља дошла су да би нам помогла, и донела су нам храну и библијске публикације да нас ојачају. Имамо на много чему да захвалимо Јехови.“

[Мапа/Слика на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Мексико

Гватемала

Белизе

Ел Салвадор

Хондурас

Никарагва

Костарика

[Слика на 15. страни]

ХОНДУРАС

◼ Река Гвасерике

[Слике на 16. страни]

ЕЛ САЛВАДОР

◼ Главна улица у Чилангери

◼ Преживели Хосе Лемус са својим ћеркама, поред Дворане Краљевства

◼ Хосе Сантос Ернандез испред своје уништене куће

[Слике на 17. страни]

НИКАРАГВА

◼ Први тим бициклиста за Телику

◼ Сведоци у Ел Гвајабу срећно добијају пакете с храном

[Слике на 18. страни]

НИКАРАГВА

◼ Добровољци поново граде прву од многих кућа

◼ Сведоци из локалних скупштина помажу око паковања пакета с храном

[Слика на 18. страни]

ГВАТЕМАЛА

◼ Сара је помогла у спасавању седморо деце из блата