Кафа, чај или гварана?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРАЗИЛА

„ШТА бисте желели да попијете?“ пита шармантна домаћица. „Кафу, чај или гварану?“ Ово питање је уобичајено на друштвеним окупљањима у Бразилу. Али, њени страни гости изгледа да су збуњени питањем. Објашњавајући, домаћица својим гостима показује флашу с налепницом која приказује дрво с бобичасто црвеним плодовима. На своје олакшање, гости схватају да гварана није нека врста егзотичног водоземца, већ рефрижаранти, то јест безалкохолно пиће.

Можда ни ви нисте чули за гварану. Док су кафа и чај омиљени широм света, у Бразилу је нарочито популарна гварана. Ипак, сва три напитка имају нешто заједничко: садрже кофеин. У ствари, гварана може да има кофеина колико и три шољице кафе! Из радозналости гости се одлучују за гварану. Док пијуцкају ово освежавајуће пиће и наслађују се његовим киселкастим, а ипак воћним укусом, уживају слушајући причу о гварани.

Сазнају да је гварана дрвенаста биљка пузавица, чије је станиште у басену Амазона. Расте као дивље растиње у близини градова Мауес и Паринтинс, и у разним деловима државе Амазон. Међутим, гварана се такође гаји и у другим бразилским државама као што су Пара, Гојас и Мато Гросо.

Биљка може да нарасте и до 10 метара висине. Њене мрке гране имају овалне листове с пиластим рубовима и бокоре цвећа с кратким стабљикама. У својој трећој години, током јануара и фебруара, жбун почиње да доноси плод. Грм који је стар пет година може да роди око три килограма воћа.

Гварана плод је величине грозда и садржи једну или две глатке, овалне семенке. Овај плод је при врху светлоцрвене боје док је наниже жут. Када се спрема пулпа од гваране, плодови се потопе. Ово одваја мекану кору од семенки. Затим се семенке перу, суше, прже и мељу у прах. Касније се прах који садржи кофеин меша с водом, а може и с какаом и маниоком.

Давно пре него што су бразилски колонизатори сазнали за гварану, Индијанци су ово воће већ високо ценили. Да би произвели пиће одличног квалитета, Индијанци су пазили на то да изаберу само зреле плодове, не мешајући их са зеленим или гњилим плодовима. Затим би семенке здробили и помешали с водом да би направили тесто. Тесто би обликовали у виду штапића дугих 15 центиметара, а пречника 2,5 центиметара. Штапиће би сушили док не би постали тврди као камен — један стари начин чувања хране у топлим и влажним климама. Касније би осушене штапиће гваране стругали о непчане кости једне велике рибе, арапаиме. У прах би затим додавали воду или воћни сок.

Бразилски Индијанци су високо ценили ово пиће због његове лековите вредности. Врачеви су за болесне обично предлагали напитак од гваране у различитим видовима. А када би дуго и напорно радили, Индијанци би користили гварану као средство против умора.

Отприлике 1816. године гварана је стигла у Француску. Касније, 1826. немачки ботаничар Карл фон Мартиус је донео гварану у Европу, и дао је свом брату Теодору да направи прву хемијску анализу овог плода. Међутим, гварана се у Европи ограничено користила јер су терапеути сматрали да се уместо ње могу користити јефтинији производи.

Ипак, у Бразилу је све већи број људи гварану сматрао леком за све. Године 1905. бразилски доктор, Луис Периера Барета, хвалио је особу која је прва пробала гварану и запазила њено добро деловање, рекавши да је она једна од највећих добротвора човечанства.

Поборници гварана напитка још увек га веома цене. Неки тврде да он није само освежавајуће пиће које стимулише, већ и седатив за срце и ефикасан лек против закречавања артерија, артериосклерозе. Такође се тврди да је гварана од помоћи у лечењу дијареје, дизентерије и мигрене као и неуралгије или обољења нерава. Да ли ће ове тврдње издржати медицинско испитивање, остаје да се види. У сваком случају, још од 1929. године гварана је у Бразилу популарно безалкохолно пиће.

Гости су установили да је ова дискусија била прилично поучна. „Желите ли још гваране?“ пита домаћица. Сви су климнули главом. Како је с вама? Да ли бисте и ви желели мало гваране?

[Слике на 23. страни]

Гварана — пре него што се од ње направи пиће