Алтајци — народ који смо заволели

Током прошлог века, руски православни свештеник архимандрит Макарије, превео је „Стари завет“ Светог писма на руски језик. Међутим, пре него што је то урадио, црквени синод га је опуномоћио да Алтајце упозна с хришћанством. Ко су Алтајци? Где живе? Какав је њихов начин живота?

ПРОШЛОГ јула на једном од обласних конгреса Јеховиних сведока у Русији, било је присутно око 40 Алтајаца. Конгрес се одржавао у Барнаулу, највећем граду у руском Алтајском крају. Присуствовало је 1730 особа. Да бих био на овом тродневном скупу, са својим пријатељима из Санкт Петербурга морао сам авионом прелетети скоро 6500 километара.

У току тих неколико дана у Барнаулу, упознали смо и веома заволели Алтајце које смо сретали. Нарочито нас је гануло када смо сазнали да су многи од њих превалили скоро 650 километара аутобусом планинским путевима, да им је чак и један камен који се одронио разбио ветробран на аутобусу, но ипак они ни у једном тренутку нису помислили да се врате. Сазнавши за њихову земљу и културу, једва смо чекали да их посетимо у њиховим кућама и селима. Тако смо након конгреса превалили огроман пут од 1500 километара кроз алтајску земљу.

Њихова земља и религија

Већина од отприлике 70000 Алтајаца, староседелаца тог подручја, живи у планинском пределу недалеко од границе с Казахстаном, Кином и Монголијом. Пејзаж заиста улива страхопоштовање — предиван планински крај с кристално чистим рекама и мноштвом цвећа. Локално становништво сакупља разна корења од којих прави изврсне ароматичне чајеве. Такође радо једу и борове семенке.

Неки Алтајци имају фарме. Једна Сведокиња је рекла да она и њени рођаци имају 75 говеда и 80 оваца. Они продају месо и мењају вуну за брашно и шећер. Једна друга хришћанка ми је рекла да је продала четири овна како би са својом ћерком могла да дође на конгрес. С њом је дошло и још седморо других људи с којима проучава Библију! На конгресу ми је једна од тих особа рекла: „Ми имамо само један начин живота — Божји.“

Иако је то удаљено подручје од чије лепоте застаје дах — посетиоци га називају другим швајцарским Алпима — међутим, живот се чак и овде драстично променио. Један старији човек нам је рекао: „Да ми је неко пре неколико година рекао да ћу пре одласка у кревет морати да закључам своју јурту [кућу с кружним сводом], не бих му веровао. Али то сада чиним сваке вечери.“ Ова „тешка времена“ су подстакла многе да испитају библијска пророчанства (2. Тимотеју 3:1-5).

Алтајци су обично поносни на своје древне обичаје и облик обожавања. Већина њих верује у речне и планинске духове — за њих планина представља симбол њихових богова. Обожавају такође и животиње, цртају чак и лик зеца на белом платну, и стављају га на зид своје јурте. Када у време кишне сезоне почну прве олује с грмљавином, они изводе ритуал пред ликом зеца, прскајући га чајем, млеком или једном врстом алкохолног пића које се зове арак. Међутим, нарочити предмет њиховог обожавања јесте оно за шта мисле да су духови умрлих.

Њихове религиозне вође називају се шамани. И у пролеће и у јесен, шамани изводе ритуале на ’светим местима‘ на врховима или падинама планина. Током тих ритуала, шамани привезују беле платнене траке на гране, обележавајући тако много дрвећа. Они верују да ће планинским духовима бити драго док то чине и да ће их они тада штитити од несрећа током путовања.

Последице спиритизма

Међутим, оно што је највише задивило мене и моје пријатеље били су људи и њихова срдачна искреност. У Барнаулу смо упознали Светлану и њену ћерку Тулунај и затим уживали у њиховом гостопримству у Уст-Кану, једном селу са отприлике 3 000 становника. Светлану је однеговала њена бака, у складу с локалним обичајима и у тесној повезаности са шаманима. У ствари, Светлана је научила да комуницира с такозваним духовима умрлих. Као резултат овог њеног специјалног знања, стекла је један положај од ауторитета који је уживала.

Међутим, ускоро је почела да доживљава многе невоље. „Мучили су ме демони“, рекла ми је. „Нисам могла ноћима да се наспавам.“ Понекад се налазила у полухипнотисаном стању. „Једном приликом“, објашњава, „видела сам своју шестомесечну ћерку Тулунај у облику прасета које је пузало према мени. Желела сам да га удавим. Међутим, Тулунај је почела гласно да плаче. Била сам ужаснута када сам дошла к себи и схватила да сам своју кћерку могла убити.“ Светлана је почела да се пита ко су у ствари ти духови.

Затим 1991, једна Алтајка је донела у Уст-Кан нешто библијске литературе коју су објавили Јеховини сведоци. Сваки пут када би Светлана почела да чита брошуру „Гле! Све ново творим“, утонула би у сан. Запазила је: „Кикотала бих се и рекла да су ми Сведоци дали нешто боље од пилула за спавање.“ Међутим, она је током ноћи још увек имала узнемирујуће визије, па је зато упутила једну искрену молитву: „Јехова, ако си ти толико моћан, молим те помози ми да се решим тих застрашујућих ноћних мора.“ У року од само неколико секунди, све је постало добро и она се осећала нормално.

Светлана је почела да се моли увече, пре одласка на спавање, и на њено велико изненађење, брзо би заспала. „Било је просто невероватно да сам могла спавати као и све нормалне особе“, рекла је. Одлучила је озбиљно да проучава Библију помоћу публикација Watch Tower Societyja, и 1992, симболизовала је своје предање Јехови Богу крштењем у води. „Научила сам да ако се у потпуности поуздаш у Јехову, ништа неће бити немогуће“, рекла ми је (Филипљанима 4:13).

Хришћанско обожавање напредује

До 1993, била је основана скупштина Јеховиних сведока у Уст-Кану, и отприлике је 70 људи долазило тамо на састанке. У априлу 1998, на Меморијалу Христове смрти било је присутно 120 особа. Село Јаконур, удаљено неколико километара северно од Уст-Кана, сматрало се једно време центром шаманизма. Међутим, човек по имену Шамит рекао је да су шамани почели да губе своју моћ откако су Сведоци почели тамо да проповедају. Сада је у том месту активна једна група Сведока и многи људи се интересују за Библију.

У селу Чаган-Узуну, удаљеном отприлике 90 километара од монголске границе, каже се да већина од око 500 становника чита наше публикације. А у Горњо-Алтајску, главном граду Алтајске Републике, постоје две скупштине које заједно броје око 160 Сведока.

Међутим, почетком 1994, многи Сведоци, укључујући и оне из Уст-Кана, били су позвани на суд у Горњо-Алтајск. Били су оптужени за нечувени прекршај, наиме, да жртвују децу. Због тог противљења, неки Сведоци су добили отказ и били изгнани из Алтаја. Међутим, с временом је постало јасно да су те оптужбе против Сведока биле лажне. Стога, у мају 1994, министарство правде Алтајске Републике законски је признало горњо-алтајску заједницу Јеховиних сведока. Данас су Сведоци и њихова библијска литература добро познати широм Алтаја.

Учествовање у служби

Током наше посете Уст-Кану, могли смо да сарађујемо с локалним Сведоцима у њиховој јавној служби. У ствари, прочула се вест да долазе неки посетиоци. Када нас је један репортер локалних новина видео да проповедамо, пришао је нашој групи и рекао: „Чуо сам да неки важни људи долазе у наш крај. Како могу да дођем у контакт с њима?“

Колико се само изненадио када је сазнао да смо ми ти тобоже важни људи! Био је задивљен што смо заједно с локалном браћом посећивали домове његових комшија. Током нашег разговора с њим, запазио је: „Видим да међу вама нема шефова. Ви сте једноставно обични људи и себе не сматрате посебнима. То је заиста дивно! Ви сте прави хришћани и ја сам на вашој страни.“

Наша посета, нажалост, кратко је трајала. Док смо одлазили, очи наших пријатеља биле су пуне суза. Стајали су један поред другога раме уз раме, обликујући тако живи зид. То је традиционални алтајски начин опраштања од најдражих пријатеља. Током тих неколико дана које смо провели заједно с њима, развили смо велику љубав једни према другима. Постали смо прави пријатељи. Зашто? Зато што је онај који нас је ујединио Јехова, непристрани Бог (Дела апостолска 10:34).

На повратку

На нашем повратку у Барнаул, зауставили смо се код радње у једном малом планинском селу. Продавачица која је била сама, била је веома срећна што нас види. Након што смо изменили неколико речи, питао сам је: „Да ли сте икада чули за име Макарије?“

„Не, нисам“, одговорила је након краће паузе.

Стога, показао сам јој примерак Макаријевог превода Библије и објаснио: „Током прошлог века, овде у алтајској земљи, Макарије је радио на овом преводу.“ Након тога, дао сам јој Библију на поклон.

Док смо разгледали у радњи, жена је одмах почела да је чита. Одједном, запазили смо искру наде у очима те госпође. Док смо одлазили, рекла нам је да има много пријатеља и рођака који би били заинтересовани за Библију. Зато смо јој пре него што смо се на крају опростили, оставили позамашну количину библијске литературе.

Иако је прошло више од 150 година откако је Макарије живео међу Алтајцима и радио на свом библијском преводу, како је лепо знати да многи Алтајци данас имају користи од те Библије! (Приложено).

[Мапа на 17. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

РУСИЈА

Алтај

Горњо-Алтајск

Казахстан

Кина

Монголија

[Слика на странама 16, 17]

Алтајци на конгресу у Барнаулу

[Слике на странама 16, 17]

Алтајски предели

[Слика на 17. страни]

Многи верују да ови комади тканине штите путнике

[Слике на 18. страни]

Проповедање у Уст-Кану

[Слика на 18. страни]

Светлана и њена ћерка

[Слика на 19. страни]

Макаријева Библија