Од живота криминалца до живота пуног наде

ИСПРИЧАО КОСТА КУЛАПИС

ПИЉИО САМ У ПРЉАВЕ ЗИДОВЕ СВОЈЕ ЗАТВОРСКЕ ЋЕЛИЈЕ И РЕШИО ДА МОРАМ ДА ПРОНАЂЕМ НЕКИ НАЧИН КАКО БИХ СЕ ДОКОПАО ВЕЛИКЕ СУМЕ НОВЦА ТАКО ДА МОГУ ДА ПРЕСТАНЕМ ДА СЕ БАВИМ КРИМИНАЛОМ, И ДА ЗАПОЧНЕМ НОВИ ЖИВОТ.

ДОК сам ту седео — сав јадан и снужден — присећао сам се да је лане умрло 11 мојих пријатеља. Један је обешен због убиства, други се убио док је чекао суђење за убиство, тројица су узела превелику дозу дроге, двојица су на смрт пребијена у уличним окршајима и четворо их је погинуло на моторима. Надаље, још неколико других пријатеља налазило се по затворима издржавајући казну због озбиљних кривичних дела.

У суморној затворској ћелији, очајнички сам се молио Богу, ко год би он могао бити, да ми покаже излаз из овог лавиринта криминала. Али тек неко време касније, моја молитва ће бити услишена. У међувремену, успео сам да се некако ослободим озбиљне оптужбе за напад с намером наношења тешких телесних повреда. Парничка погодба је била од помоћи и прошао сам с лакшом оптужбом и смањеном казном. Али, дозволите ми да прво објасним како сам доспео у ову неугодну ситуацију.

Рођен сам 1944. године у Преторији, у Јужној Африци, и тамо сам одрастао. У детињству сам био несрећан. Отац је својим насилничким изливима гнева који су погоршавале његове често тешке пијанке, загорчавао живот нашој породици. Такође је био и страствени коцкар а његова брза промена расположења доводила је до озбиљног вербалног и физичког злостављања свих нас, нарочито мајке. Да бих се склонио од сталних батина, окренуо сам се улици.

Пут у криминал

Као последица тога, у веома раном узрасту сазнао сам шта је свет. Примера ради, са осам година сам извукао две поуке. Прву, кад сам био ухваћен с играчкама које сам украо у комшилуку. Од оца сам добио добре батине. Још увек чујем његову љутиту претњу: „Ако те још једном ухватим с украденим стварима, кичму ћу ти поломити!“ Био сам решен не толико да никада више не крадем већ да никада више не будем ухваћен. ’Следећи пут ћу их сакрити и неће се дознати за њих‘, мислио сам у себи.

Другу поуку сам извукао невезано за криминал, док сам још био прилично млад. Учитељица нас је на часу веронауке научила да Бог има властито име. „Божје име је Јехова“, рекла је на наше изненађење, „и он ће чути сваку вашу молитву, док год се молите у име његовог Сина Исуса.“ То је оставило приличан утисак на мој млади ум, иако ме није спречило да полагано тонем у свет криминала. На крају сам до средње школе постао стручњак за крађе по радњама и провале. Моји пријатељи у школи нису били ни од какве помоћи будући да су многи од њих због разних прекршаја већ били у поправном дому.

Како су године пролазиле, постао сам криминалац из навике. Био сам уплетен у небројене препаде и пљачке, провале, крађе кола и насилничке нападе чак и пре него што сам изишао из тинејџерског доба. Пошто сам вечито висио по билијарницама и баровима, обављао послове за подводаче, проститутке и криминалце, нисам завршио чак ни прву годину средње техничке школе.

Редовно сам се дружио с окорелим криминалцима који нису презали да осакате сваког ко би их издао. Научио сам да је вредно труда да држим језик за зубима и да се никада не хвалишем својим достигнућима нити да се около размећем новцем. Када бих то чинио то би само на сва уста разгласило да је кривично дело почињено, што би могло привући пажњу полиције и незгодно испитивање. Што је још горе, могло би довести до ненајављених посета других криминалаца који желе парче плена.

Па ипак, чак и с том предострожношћу, повремено сам долазио под полицијску присмотру као осумњичени за уплетеност у противзаконите радње. Али, побринуо сам се да код мене никада не буде ишта што би ме могло повезати с неким кривичним делом или што би ме могло теретити. Једном је полиција у три ујутру упала у нашу кућу. Двапут су претражили целу кућу, тражећи електричну робу — било је покрадено складиште једног локалног велетрговца. Ништа нису пронашли. Одведен сам у полицијску станицу да ми узму отиске прстију, али нисам био оптужен.

На сцену ступа дрога

Од 12. године сам почео редовно да узимам халуциногена средства. Здравље ми је због тога почело да слаби и неколико пута сам скоро узео превелику дозу. Није прошло много кад сам упознао доктора који је имао јаке везе у подземљу. Зато сам почео да тргујем дрогом и ускоро открио да је снабдевање неколико растурача много мање ризично јер сам могао бити у позадини док су други преузимали ризик.

Нажалост, неки људи с којима сам трговао, узели су превелику дозу и умрли или су под утицајем дроге починили озбиљне преступе. Један „пријатељ“ је убио једног угледног доктора. То се појавило у новинским насловима широм земље. Онда је покушао да окриви мене, али ја чак нисам ни чуо за тај инцидент све док полиција није дошла на мој праг. У ствари, полиција је често долазила и испитивала ме о разним почињеним кривичним делима.

Међутим, једног дана сам учинио нешто веома непромишљено. Након недељу дана лумповања под утицајем дроге и алкохола, у бесу сам напао двојицу људи након једног неспоразума и нанео им тешке повреде. Наредног јутра су ме идентификовали као оног ко их је напао и био сам ухапшен под оптужбом напада с намером да нанесем тешке телесне повреде. Тако сам завршио у затвору.

Обогатити се и онда исправити свој пут

Након отпуштања из затвора, чуо сам да је расписан конкурс за контролора робних резерви у једној фармацеутској компанији. Пријавио сам се и убедио послодавца да сам баш ја за тај посао. Добио сам тај посао на препоруку једног пријатеља који је већ радио у тој компанији. Помислио сам да је то начин да дођем до великих пара и да одем на неко место и честито кренем све из почетка. Тако сам прионуо да што пре научим све аспекте посла те сваке ноћи до касно остајао и учио називе свих лекова. Осећао сам да ће ово сигурно бити пут у нови живот.

Планирао сам да сачекам повољну прилику и задобијем поверење својих послодаваца. Онда ћу у повољно време провалити и украсти велику количину одређених лекова за које сам знао да ће бити веома скупи на црном тржишту, продати их и преко ноћи постати релативно богат човек. Разрадио сам оно што сам сматрао да ће бити чврст алиби којим бих засигурао своју слободу и нови живот.

Дошло је време да остварим свој план. Једне ноћи док сам опрезно улазио у складиште, гледао сам полице пуне лекова који су вредели стотине хиљада долара. У њима сам видео своју прилику да отпочнем живот без криминала и насиља. Али, први пут у животу, почела је да ме мучи савест. Шта је довело до ове изненадне гриже савести будући да сам скоро заборавио да уопште и имам савест? Дозволите ми да вам кажем како је дошло до овога.

Неколико седмица раније, директор и ја смо разговарали о сврси живота. Кад сам узвратио на нешто што је рекао, рекао сам да се човек у крајњем случају може молити. „Коме?“, упитао је он. „Богу“, одговорио сам. „Али људи се моле многим боговима“, рекао је, „и којем би се онда ти молио?“ Рекао сам: „Свемоћном Богу.“ „Аха“, наставио је, „и како се он зове?“ „Како то мислиш?“, упитао сам га. „Па, као што ти, ја и било ко други има име, тако и Свемоћни Бог има своје властито име“, био је његов одговор. Звучало је логично али сам се узврпољио. Стога сам раздражљиво питао: „Па, које је Божје име?“ „Свемоћни Бог се зове Јехова!“, одговорио је.

Одједном се подигла завеса минулих година и наврло је сећање на ону поуку из учионице када сам имао само осам година. Био сам изненађен запањујућим утицајем тог разговора с директором. Сатима смо седели и уживали у озбиљном разговору. Следећег дана ми је донео књигу Истина која води до вечног живота.a Те ноћи сам прочитао целу књигу и истог часа био сигуран да сам пронашао истину и прави смисао у животу. Наредне две недеље скоро да нисмо ништа друго радили осим што смо разговарали о разним темама из те чудесне плаве књиге.

Тако, док сам седео у мраку и тишини складишта, савест ми је говорила да су сви моји планови за крађу и продају лекова сасвим погрешни. Нечујно сам изашао и отишао кући, одлучан да од тада више не крадем.

Потпуна промена

Наредних дана рекао сам својој породици да сам одлучио да започнем нови начин живота и почео сам да им причам о неким библијским истинама које сам научио. Отац је желео да ме избаци из куће. Али, мој брат Џон ме је бранио рекавши оцу: „Ово је први пут да Коста у свом животу ради нешто што није везано за криминал и ти желиш да га избациш? Ја ћу о овоме још да се распитам.“ Пријатно сам се изненадио када ме је Џон питао да с њим проучавам Библију. Од тада, свако ко би дошао код мене да тражи дрогу, уместо ње би добио књигу Истина! Ускоро сам водио 11 библијских студија помоћу те књиге.

Онда сам сазнао да директор компаније није Сведок. Његова жена је била Сведок око 18 година, али он „никада није имао времена да се позабави истином“. Тако је договорио да један искусни Сведок води са мном редован библијски студиј. Студиј ми је убрзо помогао да схватим да треба да се суочим и с другим питањима у животу и није прошло много пре него што ме је истина Божје Речи почела ослобађати светских путева (Јован 8:32).

Међутим, одједном сам осетио терет свега оног што ми се тако брзо издешавало у само неколико седмица. Нашао сам се пред великим променама и почео да схватам да ме чека велика битка између тела и духа, уколико наставим да следим правац на који је указивао мој библијски студиј. С друге стране, схватио сам да ме ако наставим да живим онако како сам до тада живео, вероватно чека смрт или барем велики део живота у затвору. Зато сам након подробног размишљања и горљиве молитве одлучио да идем путем истине. Шест месеци касније, 4. априла 1971, симболизовао сам своје предање Јехови Богу крштењем у води.

Награде што идем правим путем

Понекад сам, када се осврнем, преплављен осећањима док размишљам о благословима које уживам од кад сам донео одлуку да напустим путеве криминала. Од 11 особа с којима сам почео проучавати у току првих неколико бурних недеља, 5 још увек ходе путем истине. Моја мајка је такође прихватила библијски студиј, постала крштени Сведок и верно служила Богу све до своје смрти 1991. Два моја рођена брата су предала свој живот Јехови и сада служе као старешине. Такође сам помогао и мојој тетки да упозна истину и она је већ 15 година у пуновременој служби.

Директор оне фармацеутске компаније у којој сам радио био је толико охрабрен променама у мом животу да је почео озбиљније гледати на библијску истину. Годину дана након мог крштења и он је симболизовао своје предање Богу крштењем у води. Касније је многе године служио као старешина у једној од скупштина Јеховиних сведока у Преторији.

Ја сам сада у браку с једном преданом хришћанком. Леони и ја смо се 1978. преселили у Аустралију. Ту су нам се родила двојица синова, Елајџа и Пол. Охрабрење породице ми је прави извор снаге. Имам предност да служим као старешина у Канбери, аустралијској престоници. Сваки дан захваљујем Јехови који ме је спасао од испразног живота испуњеног криминалом који води до очаја и смрти. И још више од тога, он је дао смисао мом животу тиме што је пружио праву наду мојим вољенима и мени.

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

Када сам имао 12 година

[Слика на 18. страни]

Данас са супругом и двојицом синова