Тингатинга — афричка наивна уметност

„ТИНГАТИНГА приказује свет онако како га деца виде — као нешто забавно, радосно и пуно боја“, написао је Данијел Аугуста, директор Удружења тингатинга уметника. Тингатинга приказује дивљину и културу Африке, поготово Танзаније, одакле је ова уметност и потекла.

Тингатинга стил сликања добио је назив по свом зачетнику Едварду Саиду Тингатинги, рођеном 1932. Док је одрастао, на њега су очигледно дубок утисак оставили предели и дивље животиње које је посматрао надомак свог села у јужном делу Танзаније. Када је имао око двадесет година, отишао је од куће у потрази за послом и бољим животом. Касније је отишао у Дар ес Салам, престоницу Танзаније, где је почео да ради као баштован. Током вечери, његов дар за уметност би дошао до изражаја у музици и плесу, по чему је чак постао познат.

Година 1968. била је прекретница у Едвардовом животу. Запослио се као болничар у државној болници Мухимбили у Дар ес Саламу. Током тог периода, имао је времена да своје живе успомене и сећања из детињства искаже у посебној уметничкој форми. Тако је настала тингатинга уметност. Едвард није могао да користи посебне сликарске четкице, боје, пигменте и други сликарски прибор. Зато је користио оно што би свако могао да купи у некој локалној гвожђари. На пример, за сликање је користио емајл боје за бицикл, а „платно“ су му биле лесонит плоче, које с једне стране имају глатку, сјајну површину — идеалну за сликање ових блештавих, сјајних слика.

Едвардов стил сликања био је једноставан. Да би обојио позадину слике, користио је једну или две боје, а затим би насликао само једну ствар — афричку животињу обојену јарким бојама, с наглашеним контурама тела. На тим сликама није било предела ни других детаља.

Едвард је дозвољавао шачици блиских сарадника и рођака да га посматрају док је сликао. Недуго затим, неки од њих су постали његови „ученици“, а његов стил сликања постајао је све популарнији.

Почев од прве слике, у овој уметности коришћене су јаке боје и фигуре насликане на једноставан начин, с наглашеним контурама. Међутим, с годинама је овај стил сликања постао развијенији — слике су биле детаљније и на њима се могло наћи више фигура. На сликама неких уметника могу се видети људи, животиње и многе друге ствари.

Природа као инспирација

Тингатинга уметници налазе инспирацију на сваком кораку, јер Африка има богат биљни и животињски свет. Ту су антилопе, биволи, слонови, жирафе, нилски коњи, лавови, мајмуни, зебре и друге животиње као и цвеће, дрвеће, птице и рибе — посебно оне с јарким бојама. У позадини тих слика најчешће се види највиша афричка планина Килиманџаро, која се налази на североистоку Танзаније.

Савремени облик ове уметности такође настоји да прикаже афрички народ и његову културу. На некој слици може се видети како изгледа један дан на препуној пијаци, посета некој локалној болници или једноставно како изгледа живот на селу.

Од самог настанка, тингатинга уметност је за надарене афричке уметнике била средство помоћу којег су могли да изразе своја осећања, али је такође представљала додатни извор прихода који им је много значио. Основали су и своје удружење уметника чије се седиште налази у Дар ес Саламу. Неки од њих се још увек држе традиционалног начина сликања, тако што користе емајл боју. Кад би Едвард Тингатинга данас био жив (умро је 1972), нема сумње да би популарност начина на који је сликао, измамила осмех на његовом лицу.