Питања читалаца
◼ Да ли је било присутно стотину гостију на свадби у Кани пошто је Исус направио толико много вина?
Исус је на чудесан начин направио велику количину изврсног вина—довољну за велико друштво. Али немамо никакве оправдане разлоге за претпоставку да је направио само толико вина колико је било потребно или да је за време гозбе било потрошено све то вино.
У Јовану 2:6—9 пише да је Исус рекао да се напуне водом „шест камених судова“ који су били тако постављени „по пропису јудејског чишћења“, од ’којих је сваки обухватио две до три мере течности’. Исус је наредио: „Напуните судове водом.“ „И напунише их до врха.“ Претпоставља се да се код мере за течност ради о „бату“, који садржи 22 литре. Ако је тако, онда је шест судова обухватило од око 260 до 390 литара (1. Царевима 7:26; Јездра 7:22; Језекиљ 45:14).
Будући да су Исус и његови ученици остали на гозби, претпоставља се да се умереност задржала. Стога бисмо могли доћи до закључка да је било стотину званица јер Исус иначе не би сматрао за потребним да направи толику количину вина. Међутим, ни у другим приликама када је Исус обезбедих храну на чудесан начин, није се побринуо само за најмање потраживање. Када је једном умножио хлебове и мале рибе да би нахранио 4000 мушкараца, осим жена и деце, преостало је још ’седам пуних котарица’—котарица од сламе које су биле довољно велике да стане један човек (Матеј 15:32—38; Дела апостолска 9:25). Вероватно је тако исто остало у обиљу вина после гозбе у Кани. Без сумње се то вино могло употребити и касније јер се тада обично пило вино уз оброке. Тиме је дошла до изражаја Исусова дарежљивост, по чему се одликује и његов Отац (Дела апостолска 14:17; упореди са Матејом 14:14—21).
Дакле, могуће је да су на свадби у Кани били многи присутни из Кане и околине, али количина вина коју је Исус направио не мора да значи да је било више стотина званица.
◼ Зашто се у Кули стражари у више наврата осврнуло на догађаје записане у Макабејцима I иако та књига припада апокрифима?
Наш приручник Aid to Bible Understanding (Помоћ за разумевање Библије) садржи подужи чланак под одредницом „апокрифи“. У њему се износе докази да апокрифи не припадају библијском канону иако их католичка црква признаје као такве. Јевреји нису никада признали апокрифне списе као део Хебрејског канона, а и Јероним, познати католички преводилац латинске Вулгате, признао је да ти списи нису канонски. Апокрифне књиге нису, зато, инспирисани списи као књиге Библије (2. Тимотеју 3:16).
Међутим, апокрифне књиге Макабејци I и II садрже много чињеничног материјала. У енглеском издању горе поменутог приручника пише о Макабејцима I: „Историјски извештај о јеврејској борби за независност у другом веку пре н.е., од почетка владавине Антиоха Епифана (175. пре н.е.) па до смрти Симона Макабејца (о. 134. пре н.е.). . . . Нарочито говори о јуначким подвизима свештеника Мататија и његових синова, Јуде, Јонатана и Симона, у борби против Сираца. Ова књига је највредније апокрифно дело јер садржи историјоке податке из тог времена. Међутим, Јеврејска енциклопедија (Jewish Encyclopedia) коментарише да је ’у њој историја описана са људске тачке гледишта’.“
О Макабејцима II читамо у енглеском издању горе поменутог приручника: „Иако је ова књига сврстана после Макабејаца I, она описује делимично догађаје из истог периода (о. 180. пре н.е. до 160 пре н.е.) као Макабејци I и, има једног другог аутора. Писац представља ту књигу као кратак садржај претходних дела извесног Јасона из Кирене. Она описује прогонство Јевреја под Антиохом Епифаном, пљачкање и затим поново посвећивање храма.“
Према томе, из историјског интересовања могу се цитирати књиге Макабејаца или се осврнути на њих, а да се при томе не жели рећи да су оне или други апокрифни списи инспирисани или канонски.