Инвалиди — способни проповедници
ОВАЈ згодан младић са штакама је параплегичар. Ова жена радосног погледа је глувонема. Ова три насмејана мушкарца жртве су мишићне дистрофије. Шта им је заједничко? Њихова инвалидност? Можда. Њихове способности? Да! Ови они су способни проповедници — пуновремене слуге, пионири.
Они кажу да свој успех у пионирској служби дугују трима стварима: 1) позитивном вођству које долази од Јехове Бога кроз његову љубављу прожету организацију 2) устрајној помоћи од стране њихових породица и чланова хришћанске скупштине; и 3) искреној жељи да прошире своје предносне службе. Да видимо како и за што су се ови инвалиди показали способни проповедници.
Параплегичар који има испуњен живот
Мада се не може користити својим ногама, 35-годишњи Масаши Токицу већ пет година је општи пионир. Одрастао је сањајући да постане учитељ гимнастике. Али, ти снови су се срушили када је као 15-годишњак пао са пречке. Након тог горког искуства мислио је да су се светла његовог живота угасила. Али, она су се поново почела палити када је почео проучавати Библију, само што су овог пута то била светла истине (Упореди Јован 1:5). У року од десет месеци Масаши се крстио као један од Јеховиних сведока. Прочитајмо његову изјаву о томе како и зашто је постао пионир:
„Скоро од самог почетка сматрао сам да је сврха мог проучавања Библије да проповедам другима. Тако сам користио прилику да разговарам са сваким ко је дошао у кућу. За мене су пионири били они којима сам највише завидео. Како сам само чезнуо да изађем и сваки дан да проповедам другима! Параплегичари често добијају декубитис, односно кожне ране због дугог лежања. И ја сам имао врло тешку рану на куку из које је цурио гној и крв. Само пресвлачење више пута на дан одузимало је много времена. Мислећи да не могу да будем пионир у овом систему ствари, био сам дирнут до суза када сам у издањима Куле стражаре читао љубазне и топле речи упућене онима који нису способни да буду пионири.
Због рана на оба кука добио сам повишену температуру. Али, чудно је што се стање побољшало када сам одлазио на хришћанске састанке. Затим сам на предлог једног брата лекара оперисао ране. Друга операција је потпуно успела, тако да сам након пет месеци опоравка почео да служим као помоћни пионир. У то време сам сматрао да ако желим добро да извршавам своје обавезе као скупштински старешина тада је и општа пионирска служба за мене немогућа. Скупштина је била тек оформљена а ја сам био једини старешина.
У исто време сам био заинтересован да оженим једну сестру, али та жеља није била обострана. Дубоко погођен, размишљао сам да је то сигурно Јеховина воља, али се нисам препустио осећајима јер је било много посла у скупштини. Сматрао сам да је најбољи лек за мене да се још више запослем на теократском послу. Два месеца касније пријавио сам општу пионирску службу. Да би један параплегичар био пионир, важније од физичког прилагођавања је прилагођавање личности. Да би спровео у дело оно што желиш потребна је велика помоћ од стране других, а за то је нужно научити како да се на један љубазан начин обезбеди та сарадња. Пошто могу да возим аутомобил, у служби проповедања где год је то могуће ја се заустављам близу улаза у кућу. Увек радим са још једним објавитељем. Мој помагач ми носи торбу и памти шта ми из ње треба и којим редоследом.
Пошто се возимо уским путевима, понекад једноставнос танем код улаза и вичем да бих привукао пажњу домаћина. Ако кућа има степенице, тада мој помагач одлази до врата да покаже Библију домаћину док ја говорим одоздо. Тамо где су лако приступачне куће у низу или приземни станови у некој згради, објавитељи то љубазно препуштају мени. Приликом рада са часописима, олакшавам терет помагачу тако што ја носим торбу са часописима и брошурама.
Као надгледник службе, волим да идем на библијске студије. Студије одржавам у дому објавитеља који је лако приступачан, или они долазе код мене. Дакле, јасно је да ми је потребна помоћ браће. Важно је не само да пријатељи знају како ми помогну, него и то да и ја знам како ту помоћ захвално да прихватим.
Када сам започео са пионирском службом, много сведочанстава сам дао писањем писама. Пошто сада могу читав дан да носим штаке без штетних последица, скоро сву своју проповедничку делатност обављам са другим пионирима и објавитељима. Једна од непосредних користи целодневне службе је читава ноћ здравог она. То што се сваког дана користим Библијом продубљује моје уверење да поседујем истину. Свакодневно суделовање у драми живота кад видим колико много људи тражи истину, продубљује моју љубав према њима. То што увек ради с неким пружа ми могућност за пастирску делатност и помаже ми да боље упознам стадо.
Наравно, ја се радујем новом систему ствари и служби Јехови са здравим телом. Али, није потребно чекати до тада. Служити му сада, са или без ограничења, то је најбоља прилика за младе и старе“.
Она тражи уво које ће чути
„Моје године одрастања биле су испуњене плачом“, каже Кацуко Јамамото. У старости од две године Кацуко је изгубила слух када је преболела богиње са високом температуром. Сећа се агонија короз које је пролазила када је одлазила у школу и трпела нељубазно поступање друге деце. Срећна што је од 1981. у пионирокој служби, Кацуко нам прича како јој то успева.
„Пошто не могу да говорим, у служби проповедања користим белешке које показујем домаћину. Често пута замолим сестру која чује да иде са мном како бих била сигурна да су ме разумели. Понекад сама извршим прву накнадну посету, а затим замолим сестру која чује да иде са мном у наредну посету. На тај начин сам могла да почнем библијске студије. Веома сам срећна што могу на такав начин да показујем цењење за Јеховину доброту“.
„Дани плакања“ сада су прошлост. Данас та љупка хришћанка налази праву радост у животу испуњеном пионирском службом.
Три брата у служби
Три брата Танизоно су у 40-им годинама и имају мишићну дистрофију доњих удова. Пре него што су упознали истину усредсредили су свој живот на светски посао, надајући се да ће заборавити постепено слабљење и прерану смрт до које доводи та болест. Сваки од њих је засебно почео да проучава Библију и тако су упознали истину. Шта учинити да прошире своју службу и да тако покажу цењење Јехови? Млађи брат, Тошими, прича:
„До 1979. г. сам живео са својим старијим братом Акимијем и његовом женом. Будући да се више нисам могао бринути за себе, придружио сам се свом брату Јошиту у једној институцији. Ту сам почео да сужим као помоћни пионир и током следећих пет година проучавао сам Библију са отприлике дванаесторо деце на одељењу. Једно дете је било присиљено да преотане са проучавањем кад су се успротивили родитељи, но попустили су кад их је дете молило да му дозволе да поново проучава. Тај дечак је умро у 16. години са сигурном надом у васкрсење. Око годину дана касније позвали су ме телефоном родитељи који су се пре противили. Имали су неких проблема са својом млађом ћерком и сматрали су да ће јој студиј Библије помоћи.
Мој брат Јошито и ја желели смо да постанемо општи пионири. Али, да ли можемо да постигнемо потребан годишњи циљ од 1000 сати? Истина, у питању је било то да своје време проведено у служби повећамо само за 30 сати. Али, да ли ће то наша тела да издрже? А онда опет, мислили смо овако: ’Ако то не учинимо сада, доћи ће време када то заиста нећемо моћи’. Павлове речи из 1. Коринћанима 9:16 непрестано су се понављале у нашим разговорима: ’Стварно, тешко мени ако не објављујем добру вест!’ (НС). Заиста, ми смо обавезни да проповедамо добру вест без обзира да ли имамо добро здравље или не. Тако смо поднели молбе и започели са општом пионирском службом 1. септембра 1984“.
Јошито додаје: „Када сам у јануару 1976. године започео са ’привременом’ пионирском службом оштетио сам здравље, па сам два месеца морао остати у кревету. Највише сам се бојао да ћу се због опште пионирске службе разболети и да нећу моћи одлазити на састанке. На срећу, у августу 1985. успео сам да постигнем потребан број сати за ту годину и нисам пропустио ни један састанак због пионирске службе“.
Тошими објашњава: „Највећи део времена у служби проводимо пишући писма. Пишемо онима које не нађемо код куће, пријатељима, рођацима, члановима породице оних из скупштине, као и становницима планинских подручја која се у служби од куће до куће обрађују само двапут годишње. Неформално проповедамо лекарима, медицинским сестрама, студентима на пракси и другим пацијентима. До сада је шест пацијената упознало истину. Троје од њих је умрло када су већ постали објавитељи Царства и требали да се крсте. Физички нам користи то што смо стално запослени, душевно смо задовољни јер знамо да вршимо дело проповедања, а искрено радосни зато што охрабрујемо друге“.
Јошито додаје: „Као скупштинске старешине можемо из искуства говорити онима који теже за пионирском службом. Када смо поднели молбе да постанемо пионири, и две старије сестре у нашој скупштини биле су такође потакнуте да се придруже пионирима. Нарочито сам срећан што могу да кажем да се у духу Псалма 119:71 мој пређашњи негативни начин размишљања променио у Јеховин начин размишљања. Да, ’Добро ми је што сам понижен, да бих твоја (Божја) научио правила’ (СТ)“,
Сада старији брат Акими, прича: „Само љубазношћу браће и подршком своје љубљене жене успешан сам у својим теократским делатностима. Ја не могу да закорачим ни један корак. Већ четрнаест година ми браћа неуморно помажу да дођем на сваки састанак. Од кад сам почео да проучавам, искуства пионира била су у средишту разговора кад год су се окупили млади људи. Према предлогу из Наше службе за Божје Царство, одлучио сам да покушам са пионирском службом годину дана. С одређеним злим слутњама у вези свог телесног стања, дао сам обећање Јехови у молитви, и обнављао сам то обећање наредних пет година. У служби проповедања користим бицикл на три точка који је конструисан за инвалиде. Помоћу њега се могу приближити улазу многих кућа. Често седим у подручјима где има много пешака. Ако има мало пролазника, ја се молим да могу некоме да сведочим, и тада обично дође особа која има уво. Интересанти долазе код мене на проучавање Библије, па сам био у могућности да помогнем осморици да напредују до крштења.
Као председавајући надгледник и надгледник Теократске школе оспособљавања долазим на састанке рано да бих могао да поздравим браћу. Пошто их не могу посећивати у њиховим домовима, од велике важности је да делотворно користим време пре и после састанка. Исто тако, у пастирској деталности често се користим телефоном.
У последњих четири-пет година снага мојих мишића је знатно опала. Ноћу дословно не могу да помакнем ниједан мишић и напетост је толика да у кревету осећам као да је на мени велики терет. Жена ми нежно помиче удове и тако ми бива мало лакше. Понекад ми је толико тешко да ми само срдачне и љубазне речи браће помажу да задржим осмех на лицу за који се надам да одржава стање мог срца, а не мог тела“.
Напредовање ове болести сада се не може зауставити. Али, браћа Танизоно знају да им је запосленост тела у служби проповедања, обраћање пажње кућедомаћину и његовим потребама, блиско сарађивање са друговима у вери и осећај испуњености у служби Богу као пинири, помогло у томе да се напредовање болести смањило до минимума. Колико су само за то захвални Јехови!
Инвалиди али одлучни
Телесна инвалидност није пригушила љубав и ревност ових способних проповедника за пуновремену службу. Њихова одлука је слична одлуци апостола Павла, који је писао: „Не попуштамо. Чак и ако се распада наш спољни човек, али се наш унутрашњи човек обнавља из дана у дан“ (2. Коринћанима 4:16, НС).
Наравно, не могу сви објавитељи Царства, а инвалиди да буду пуновремени проповедници. Околности се разликују од особе до особе. Али, што год такве особе учиниле да би славиле Највишег и духовно помогле другима, то ће им донети велику радост, лично задовољство и благослов од нашег љубљеног Бога Јехове.
[Слике на 27. страни]
Masashi Tokitsu
Katsuko Yamamoto
Akimi Tanizono
Toshimi Tanizono
Yoshito Tanizono