Можеш ли разликовати исправно од погрешног?

„Лично сам одговоран за убиство око 25 људи... Стално ми је пред очима та слика, сваке ноћи, сваког дана. Имам ноћне море... Кад одем негде видим неко лице које ме подсећа на људе које сам убио. Видим то тако јасно, баш као да се догодило данас, овог часа... Не могу себи да опростим то што сам урадио...“ (В. С.)

„Примио сам наређење да одем тамо и уништим непријатеља... Нисам сео и размишљао о њима као о мушкарцима, женама и деци... Тада сам мислио, а и даље тако мислим, да сам учинио како ми је заповеђено, и да сам извршавао наређења која су ми била дата, те не сматрам да сам крив што сам то урадио“ (В. К.).

ДАНА 16. марта 1968, двојица горе цитираних људи учествовали су у ономе што ће касније бити оцењено као озлоглашени ратни злочин. Они су, заједно с другим војницима, ушли у једно вијетнамско сеоце и направили покољ стотина цивила — укључујући и жене, децу и старце. Али, запази различиту реакцију ове двојице војника. Првог војника је очигледно мучило то што је урадио. Други је сматрао да су његови поступци били оправдани. Како два човека могу тако различито реаговати на исти догађај?

Одговор има везе са савешћу— од Бога даном способношћу која нам помаже да поштено гледамо себе и да процењујемо своје поступке и намере. Савест је наш унутрашњи осећај за исправно и погрешно.

Када доносе одлуке, неки људи користе изреку: „Нека те води твоја савест.“ Међутим, нажалост, савест није увек поуздана. Заиста, многи толеришу чак и почине ужасна злодела, а да их савест уопште не узнемирава (Јован 16:2; Дела апостолска 8:1). Као што је енглески романописац Самјуел Батлер једном приликом приметио, савест „често замукне пред онима који не желе да је чују“.

Можеш ли се поуздати у своју савест? Одговор умногоме зависи од тога колико је добро школована, као што ће показати наредни чланак.

[Извор слике на 3. страни]

Сцене из рата: U.S. Signal Corps photo