Јехова увек ствара излаз

Моја породица ће се увек радо сећати једне прилике када су нам 1976. у госте дошли ујак и ујна. Ујак је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима и рекао је мојим родитељима да је научио нешто ново о Библији. Најпре је споменуо шта је Исус у 23. поглављу Матеја рекао о верским вођама свог доба. Затим је истакао сличности између њих и верских вођа у наше време. Моја мајка, која је била предана католикиња, није могла да верује да их је Исус тако отворено осудио. Зато је решила да провери да ли то стварно пише у Библији.

Живели смо у Литванији, која је у то време била део некадашњег Совјетског Савеза. Будући да је држава у великој мери ограничавала верску слободу, врло мало људи је имало Библију. Зато ју је мајка позајмила из цркве. Док ју је читала, уверила се да је Исус стварно осудио верске вође свог доба због њиховог лицемерства. То ју је заинтригирало и питала се шта још пише у Библији. Зато је набавила библијску литературу од Сведока с којим је мој ујак проучавао.

Недуго након тога, моја породица је кренула на састанке Јеховиних сведока. Будући да су у то време њихове активности биле забрањене, састанци су се сваки пут одржавали на неком другом месту, понекад у оближњој шуми. Мајка, ја и моја сестра близнакиња Дангуоле крстили смо се 1978. Сестра и ја смо тада имали 15 година. Отац се крстио неколико година касније.

Јехова је стварао излаз током моје младости

Месец дана након крштења, Дангуоле и ја смо већ имали проблеме у школи због своје вере. Током једне приредбе у школској сали, професорке су виделе да нас двоје нисмо устали кад је пуштена совјетска химна. Тако смо поступили због своје хришћанске неутралности. Те професорке су нас пријавиле директору школе, а он је обавестио тајну полицију (КГБ). Кратко након тога, у нашу кућу је дошао један агент и испитивао нас.

Осим тога, Дангуоле и ја смо морали да истрајемо под константним притиском атеистичке пропаганде. На пример, када смо имали 16 година, добили смо задатак да напишемо писмени рад са темом „Зашто не верујем у Бога“. Нисам се слагао с том темом, па сам на парчету папира написао „Ја верујем у Бога“ и ставио га на своју школску клупу. Када је професорка видела тај папир, разбеснела се и повикала: „Онда пиши зашто верујеш!“ Био сам срећан што могу да пишем о својим веровањима, а и моја сестра је писала о томе. Када су то чуле две девојчице из разреда, и оне су писале о томе зашто верују у Бога. Тада и још много пута у животу сам видео како Јехова ствара излаз из неке тешке ситуације (1. Коринћанима 10:13).

Браћа која су организовала наше активности позајмила су нам на месец дана књигу Од изгубљеног до поновно успостављеног раја, коју су издали Јеховини сведоци. Колико се сећам, у то време у целој Литванији није било више од четири-пет примерака те књиге. Дангуоле и ја смо говорили једно другом: „Кад бисмо само могли да је задржимо!“ Али пошто нисмо, урадили смо најбоље што смо могли – преписали смо целу књигу! Руке су нас болеле, али били смо срећни што сада имамо нешто чиме можемо да јачамо своју веру.

Године 1982, убрзо након што сам напунио 19 година, осуђен сам на две године затвора јер сам одбио да идем у војску. Није ми било лако у затвору, где сам био окружен криминалцима. Али био сам срећан што сам с времена на време могао да разговарам са Сведоком који је био у истом затвору. Своју казну сам одслужио 1984. године, али то неће бити последњи пут да сам се нашао иза затворских решетака.

Посебна особа у мом животу

Након што сам изашао из затвора, упознао сам Лидију, предивну девојку која је много волела Јехову. Када се удала за мене, преселила се из Украјине у Литванију. Пошто су она и сви њени били Јеховини сведоци, током школовања је такође имала много проблема због своје вере. У тим тешким периодима, снагу су јој давала искуства браће и сестара који су били у нацистичким концентрационим логорима или у изгнанству у Сибиру.

Током 1980-их, активности Јеховиних сведока су и даље биле под забраном у Литванији. Зато су браћа често користила прилику да одрже дводневни конгрес кад је била нека свадба. Тако је било и кад смо се ми узели. Одржано је свадбено весеље, али смо слушали и неколико говора, отпевали пуно песама и чак гледали четири драме у којима су браћа глумила библијске личности. Сећам се да је било присутно око 450 људи, укључујући и рођаке који су дошли из свих крајева Совјетског Савеза. Имали смо чак и незване госте, агенте КГБ-а, које су нека браћа препознала.

Поново у судници

Ако би се након одслужене затворске казне неки Сведок и даље држао своје неутралности, држава би га понекад поново звала на суд. Мање од годину дана од нашег венчања опет сам се нашао на суду. Провео сам дан у судници, док је Лидија, која је била трудна, била у оближњој болници. Док је трајало суђење, нисам могао да је посетим. Међутим, током паузе сам уграбио прилику да одем до болнице и станем испод њеног прозора. Она је отворила прозор и имали смо неколико драгоцених тренутака да попричамо, што нам је много значило. Касније тог дана, био сам осуђен на три године затвора.

Нажалост, два дана после тога, Лидија је изгубила бебу. Рекла је да јој се срце цепало од бола. Поред те трагедије која ју је задесила, прилагођавала се животу у новој земљи. Сада је требало да живи с мојим родитељима, који су знали тек понеку реч украјинског и руског, а она није говорила литвански. Па ипак, у потпуности се ослањала на Јехову, а моји родитељи су несебично бринули о њој и пружали јој емоционалну подршку током тог тешког периода.

Јехова је и даље стварао излаз

Оно што сам научио кад сам први пут био у затвору припремило ме је за повратак тамо. Проповедање ми је помогло да издржим. Примера ради, кад смо путовали у затвор, натрпали су нас у затворска возила и возове. Понекад би 15 до 20 људи нагурали у простор који је био намењен за пет до шест људи. Искористио сам ту прилику да другим затвореницима причам о Библији. Објаснио сам им због чега сам неутралан у рату и политици и како сам због тога ухапшен и затворен. Такође сам им говорио о томе зашто сматрам да је логично веровати у Бога.

Затвор у ком сам служио казну налазио се у граду Маријамполеa. Колико ми је познато, био сам једини Сведок међу 2 000 окорелих криминалаца. Иако сам само једном жестоко претучен, претње, туче и убиства међу затвореницима били су свакодневица. Упркос тако суровој средини, покушавао сам да охрабрим утучене и да будем саосећајан према њима, што се није могло често видети у затвору.

Агенти КГБ-а су вршили и психолошки притисак на нас. Некако су сазнали о чему моји укућани разговарају у четири зида и причали су ми о тим разговорима. Али агенти су извртали оно што су чланови моје породице говорили, тако да је изгледало да се свађају и да не могу да се поднесу. Премда никада нисам поверовао у то, тек кад сам изашао из затвора, могао сам да упоредим оно што ми је КГБ говорио са оним што је моја породица стварно причала (Матеј 10:16).

Једна сестра је замолила свог комшију, који је био затворски чувар и у ког је имала поверења, да ми кришом да малу Библију на руском. Ноћу бих преписао неколико стихова из Исусове Проповеди на гори на папирић, како бих следећег дана могао да их читам док радим у затворској фабрици, када ме нико не посматра. Тако сам научио напамет Исусову Проповед на гори на руском, иако то није мој матерњи језик. Касније су чувари пронашли ту Библију и одузели ми је. Али до тада су се Исусове речи већ урезале у мој ум и срце.

Огромну подршку ми је пружала и Лидија. Скоро сваки дан ми је писала охрабрујућа писма. Међутим, мени је било дозвољено да јој одговорим само два пута месечно. Па ипак, рекла ми је да су је моја писма уверавала у три важне ствари: био сам жив, био сам веран Јехови и још увек сам је волео.

Јехова је стварао излаз путем молитве

Једном приликом, група затвореника је од управе затвора захтевала мало боље радне услове. Одбили су да наставе с послом док се њихови захтеви не испуне. Као што се могло и очекивати, били су строго кажњени због тога. Затим је затворска управа обавестила мене и још неке затворенике да ћемо од сада ми обављати посао групе која се побунила.

Да сам одбио нови задатак, био бих строго кажњен. Али да сам га прихватио, затвореници би ме сматрали издајником и осветили би ми се. Вероватно би ме претукли или изболи ножем. Био сам под страховитим притиском и нисам знао шта да радим (2. Летописа 20:12). Зато сам непрестано преклињао Јехову да ми помогне.

Изненадио сам се када ме је један затвореник из моје групе позвао да сви идемо код надзорника. Он ми није био пријатељ, само смо радили заједно. Па ипак, тражио је да останем да радим у његовој групи. Због тога је између њега и надзорника избила жестока свађа. На крају нас је надзорник, који никада није чинио уступке, истерао из канцеларије и дозволио ми да останем у тој групи. То ми је донело огромно олакшање! (2. Петрова 2:9). Током свих година проведених у затвору, никада нисам видео да се неки затвореник с толиким жаром заузме за другог. То искуство ме је научило да Јехова може одговорити на наше молитве преко било кога.

Јехова је стварао излаз за Лидију

Шта се у међувремену дешавало с Лидијом? Морала је да нађе посао. Пошто сам био у затвору, већина послодаваца није хтела да је запосли јер су се плашили да ће имати посла с КГБ-ом. Кад се коначно запослила, радила је 12 сати дневно и бринула о 30 деце. То је било исцрпљујуће! Али Јехова јој је давао снагу да иде на посао сваког дана. Осим тога, браћа и сестре из целе Литваније прелазили су стотине километара да би провели неко време с њом, тешили је и донели јој нашу литературу на руском језику. Никада није имала осећај да је препуштена сама себи.

Служимо Јехови као породица

Након што сам пуштен из затвора, помагао сам у организовању тајног превођења наших публикација на литвански. Неколико година касније, Совјетски Савез се распао и наша организација је била законски регистрована у Литванији. Касније је формиран и званични преводилачки тим за литвански. Иако је требало да возим сат и по до канцеларије тима, било ми је драго што могу да помогнем у превођењу и наредних пет година сам сваке недеље одлазио тамо.

У августу 1997, Лидија и ја смо били позвани да служимо у Бетелу, то јест у подружници Јеховиних сведока у Литванији. Били смо пресрећни када смо добили тај позив. У то време смо већ имали наше две ћерке, деветогодишњу Оксану и петогодишњу Свајуне. Имали смо само три дана да се преселимо у стан недалеко од Бетела и упишемо Оксану у нову школу.

Како смо успевали да бринемо о деци и служимо у Бетелу? Рано ујутру сам ишао у Бетел, а Лидија би ми се придружила након што би деца отишла у школу. Враћала би се кући пре њих како би их дочекала и била с њима.

Цела наша породица је волела петак вече. Заједно смо кували, чистили, проучавали и радили неке занимљиве ствари. Повремено смо организовали путовања на планину, море или у неки други Бетел у Европи, да би наша деца могла да се диве ономе што је Јехова створио и да упознају браћу и сестре из других земаља. Обе наше ћерке су постале стални пионири кад су имале 15 година и Лидија и ја смо много поносни на њих. Данас Оксана и њен муж Жан-Беноа служе у истуреном преводилачком одељењу за литвански, а Свајуне и њен муж Никола служе у Бетелу у Француској.

Служба Јехови је увек била најважнија у нашем животу и зато смо Лидија и ја постали „једно тело“ (Ефешанима 5:31; Проповедник 4:12). Иако су нас невоље притискале са свих страна и годинама смо били прогоњени, никада нисмо били напуштени нити сломљени (2. Коринћанима 4:8, 9). Много пута у животу смо видели како Јехова ствара излаз и уверени смо да ће увек бити тако.