Стручњаци наглашавају да треба да похвалите своје дете за свако достигнуће, без обзира колико оно било мало. Будите великодушни с похвалама. Истовремено, не занемарујте дисциплину. Деци је потребан ред, и то је још више истина за ону децу која имају поремећај у учењу. Нека ваше дете зна шта очекујете, и држите се тих мерила која поставите.

Коначно, научите да на своју ситуацију реално гледате. Књига Parenting a Child With a Learning Disability илуструје то на следећи начин: „Замислите да одлазите у ваш омиљени ресторан и наручујете телеће котлете. Кад конобар спусти тањир пред вас, откривате јагњећи врат. И једно и друго је укусно јело, али ви сте се припремили за телетину. Многи родитељи треба да направе менталну промену у размишљању. Можда нисте били спремни за јагњетину, али установљавате да је дивна. То је случај и кад одгајате децу с посебним потребама.“

„Седи мирно и пази!“

Живети с поремећајем смањене пажње и хиперактивности

„Све време, Џим је говорио да је Кал само размажен и да уколико бисмо ми — што значи ја — применили оштре мере према њему, он би се поправио. А сада нам овај доктор говори да то није било до мене, није било до нас, није било до Калових учитеља: нешто стварно није у реду с нашим дечкићем.“

КАЛ пати од Поремећаја недовољне пажње и хиперактивности (ADHD), стања које карактерише непажљивост, импулсивно понашање и хиперактивност. Процењује се да овај поремећај погађа 3 до 5 посто све деце школског узраста. „Њихови умови су попут телевизора с неисправним бирачем канала“, каже специјалиста на подручју учења Присила Л. Вејл. „Једна мисао води до друге, без икаквог реда или дисциплине.“

Осмотримо накратко три главна симптома ADHD.

Непажљивост. Дете са ADHD не може исфилтрирати неважне детаље и усредсредити се на једну ствар. Због тога га небитни призори, звукови и мириси лако одврате.a Оно посвећује пажњу, али ниједна ствар у његовом окружењу није истакнута. Оно не може одредити која заслужује његову првенствену концентрацију.

Импулсивно понашање. Дете са ADHD поступа пре него што размисли, не узимајући у обзир последице. Оно испољава слабу способност планирања и просуђивања, а понекад су његови поступци опасни. „Он истрчава на улицу, пење се на ограду, успиње на дрво“, пише др Пол Вендер. „Као последицу добија више посекотина, модрица, раздеротина и одлазака до доктора.“

Хиперактивност. Хиперактивна деца се стално врпоље. Она не могу мирно седети. „Чак и кад су старија“, пише др Гордон Серфонтејн у својој књизи The Hidden Handicap, „пажљиво посматрање откриће неки облик непрестаног кретања које укључује ноге, стопала, руке, шаке, усне или језик.“

Па ипак, нека деца која не посвећују пажњу и која су импулсивна, нису хиперактивна. На њихов поремећај се каткад указује једноставно као на Поремећај недовољне пажње, то јест ADD. Др Роналд Голдберг објашњава да се ADD „може јавити без икакве хиперактивности. Или се може јавити уз било који степен хиперактивности — почев од једва приметљивог, преко прилично мучног, па до високо онеспособљавајућег“.

Шта изазива ADHD?

Кривица за проблеме с пажњом је током година сваљивана на све и свашта почев од лошег родитељства па до флуоресцентног осветљења. Сада се мисли да је ADHD повезан са сметњама у одређеним функцијама мозга. Национални Институт за ментално здравље у САД тестирао је 1990. 25 одраслих особа са ADHD симптомима и утврдио да су имали спорији метаболизам глукозе баш у оним подручјима мозга која регулишу кретање и пажњу. У отприлике 40 посто ADHD случајева, изгледа да улогу игра генетски састав појединца. Према делу The Hyperactive Child Book, остали фактори који могу бити повезани са ADHD јесу мајчина употреба алкохола или дрога за време трудноће, тровање оловом и, у изолованим случајевима, исхрана.

Адолесцент и одрасла особа са ADHD

У недавним годинама доктори су установили да ADHD није само стање у детињству. „Типично“, каже др Лари Силвер, „родитељи ће довести дете на лечење и рећи: ’И ја сам био исти такав кад сам био мали.‘ Затим ће признати да још увек имају проблеме да чекају у реду, да седе на састанцима, да довршавају ствари.“ Сада се верује да око половина све деце са ADHD преноси барем неке своје симптоме у адолесценцију и одрасло доба.

Током адолесценције, они са ADHD могу са ризичног понашања прећи на делинквенцију. „Бринула сам се да неће моћи да иде на колеџ“, каже мајка једног адолесцента са ADHD. „Сада се само молим да не заврши у затвору.“ Да овакви страхови могу бити оправдани показује истраживање које упоређује 103 хиперактивне младе особе с контролном групом од 100 деце која немају овакав поремећај. „До њихових раних 20-их година“, извештава Newsweek, „за децу из хиперактивне групе било је два пута вероватније да ће поседовати досијее о хапшењу, пет пута вероватније да су поднете пријаве за тешко кривично дело и девет пута вероватније да су одслужили извесно време у затвору.“

За одраслу особу, ADHD представља јединствен скуп проблема. Др Една Копланд каже: „Хиперактивни дечак се може претворити у одраслу особу која често мења послове, која добија пуно отказа, беспосличи читав дан и нема мира.“ Када се не разуме узрок, ови симптоми могу створити напетост у браку. „У једноставном разговору“, каже жена једног човека са ADHD, „он чак не би чуо све шта сам рекла. Као да је увек негде другде.“

Наравно, ове карактерне црте су уобичајене за многе људе — барем у неком степену. „Морате се питати да ли су симптоми увек били присутни“, каже доктор филозофије Џорџ Дори. На пример, он запажа да ако је неки човек постао забораван тек када је изгубио свој посао или откад му се родило дете, то није поремећај.

Осим тога, ако неко заиста има ADHD, симптоми су прожимајући — то јест, утичу на скоро сваки аспект живота те особе. То је био случај са 38-годишњим Гаријем, интелигентним, енергичним човеком који изгледа није могао довршити ниједан задатак а да не буде ометен. Он је већ радио на више од 120 послова. „Једноставно сам прихватио чињеницу да уопште не могу успети“, рекао је. Али Гарију, и многим другима — деци, адолесцентима и одраслим особама — помогнуто је да се боре са ADHD. Како?

[Фусноте]

Суочити се са изазовом

ТОКОМ година за ADHD је предложено неколико начина лечења. Неки од њих су се усредсредили на исхрану. Међутим, нека истраживања сугеришу да додаци храни обично не изазивају хиперактивност, и да су нутритолошка решења често неефикасна. Друге методе лечења ADHD су лековима, мењањем понашања и спознајним тренингом.a

Лекови. Пошто ADHD очигледно обухвата лоше функционисање мозга, лекови за обнављање исправне хемијске равнотеже показали су се корисним за многе.b Међутим, лекови не могу заменити учење. Они једноставно помажу детету да усмери пажњу, пружајући му темељ за учење нових вештина.

Слично се и многим одраслим особама са ADHD помогло лековима. Међутим, на месту је опрез — и код младих и код одраслих — јер неки стимулативни лекови који се употребљавају за лечење ADHD могу створити зависност.

Мењање понашања. Дететов ADHD не ослобађа родитеље обавезе дисциплиновања. Иако дете може имати посебне потребе у овом погледу, Библија саветује родитеље: „Учи дете према путу којим треба да иде, и он неће одступити од њега ни када остари“ (Пословице 22:6). У својој књизи Your Hyperactive Child, Барбара Ингерсол примећује: „Родитељ који једноставно одустане и пусти своје хиперактивно дете да ’дивља‘, не чини свом детету никакву услугу. Баш као и сваком другом детету, и хиперактивном детету је потребна доследна дисциплина у пару с поштовањем према детету као особи. Ово подразумева јасне границе и прикладне награде и казне.“

Зато је важно да родитељи обезбеде стабилан ред. Надаље, треба да постоји стриктна рутина у свакодневним активностима. Родитељи можда желе да детету дају извесну слободу у прављењу овог распореда, укључујући и време за домаћи задатак, учење, купање и тако даље. Онда будите доследни да то чините до краја. Засигурајте да се дневна рутина следи. Phi Delta Kappan примећује: „Лекари, психолози, школски службеници и просветни радници имају обавезу према детету и дететовим родитељима да објасне да класификовање ADD или ADHD није дозвола да дете ради шта хоће, већ је насупрот томе објашњење које може водити до исправне помоћи за дете које је у питању.“

Спознајни тренинг. Ово обухвата помагање детету да промени своје гледиште о себи и свом поремећају. „Људи с поремећајем недовољне пажње осећају се ’да су ружни, глупи и лоши‘ чак и ако су привлачни, интелигентни и добродушни“, примећује др Роналд Голдберг. Зато дете са ADD или ADHD треба да има исправно гледиште о својој вредности, и треба да зна да се с његовим потешкоћама с пажњом може управљати. Ово је поготово важно током адолесценције. Док особа са ADHD доспе до тинејџерских година, могуће је да је доживела пуно критика од стране вршњака, учитеља, рођене браће или сестара, и можда чак и од родитеља. Сада јој је потребно да постави реалне циљеве и да себе процени поштено, а не окрутно.

Горе споменути приступи лечењу такође се могу применити и на одрасле особе са ADHD. „Мењања су неопходна на темељу узраста“, пише др Голдберг, „али потпора лечења — лекови где су прикладни, мењање понашања и спознајни [тренинг] — остају важећи приступи током читавог животног циклуса.“

Пружати подршку

Џон, отац једног адолесцента са ADHD, каже родитељима који су у сличним околностима: „Научите све што можете о овом проблему. Доносите информисане одлуке. Изнад свега, волите своје дете, уздижите га. Ниско самопоштовање га може уништити.“

Да би дете са ADHD имало адекватну подршку, оба родитеља морају сарађивати. Др Гордон Серфонтејн пише да дете са ADHD треба да „зна да је вољено унутар дома и да та љубав проистиче из љубави која постоји међу родитељима“ (курзив наш). На несрећу, не показује се увек таква љубав. Др Серфонтејн наставља: „Добро је утврђено да у породици са [ADHD дететом], постоји скоро три пута већа учесталост појављивања брачне неслоге и раскида него међу обичним становништвом.“ Да би се спречила таква неслога, отац треба да одигра значајну улогу у подизању детета са ADHD. Одговорност се не треба оставити само на мајци (Ефесцима 6:4; 1. Петрова 3:7).

Блиски пријатељи, иако нису део породице, могу пружити огромну подршку. Како? „Будите љубазни“, каже раније цитирани Џон. „Гледајте дубље него што ваше очи могу видети. Упознајте дете. Разговарајте и с родитељима. Како су они? С чиме се из дана у дан боре?“ (Пословице 17:17).

Чланови хришћанске скупштине могу пуно тога учинити да буду подршка и детету са ADHD и родитељима. Како? Тиме што су разумни у својим очекивањима (Филипљанима 4:5, NW). Понекад, дете са ADHD може бити немирно. Уместо да неосетљиво каже: „Зашто немате контролу над вашим дететом?“ или: „Зашто га не дисциплинујете?“, суверник који опажа ствари схватиће да су родитељи можда већ опхрвани свакодневним захтевима подизања детета са ADHD. Наравно, родитељи треба да учине оно што могу како би ограничили дететово немирно понашање. Међутим, уместо да у раздражености шибају речима, они који су с њима повезани у вери треба да настоје да буду „саосећајни“ и да ’благосиљају‘ (1. Петрова 3:8, 9, Ча). Заиста, често путем саосећајних суверника Бог „теши понижене“ (2. Коринћанима 7:5-7).

Студенти Библије схватају да је сва људска несавршеност, укључујући ту и поремећаје у учењу и ADHD, наслеђена од првог човека, Адама (Римљанима 5:12). Они такође знају да ће Створитељ, Јехова, испунити своје обећање да ће остварити један праведан нови свет у којем тегобних болести више неће бити (Исаија 33:24; Откривење 21:1-4). Ово засигурање је чврсто тло подршке за оне који су погођени таквим поремећајима као што је ADHD. „Узраст, вежбање и искуство помажу нашем сину да разуме свој поремећај и влада њиме“, каже Џон. „Али он никада неће бити потпуно излечен у овом систему ствари. Наша свакодневна утеха јесте да ће у новом свету, Јехова отклонити поремећај нашег сина и оспособити га да се у пуној мери радује животу.“