Исус је учинио многа дивна дела током своје обимне службе по Галилеји. Међутим, имао је на уму и друга подручја, што се може видети из његових речи: „И другим градовима морам објавити добру вест о Божјем краљевству.“ Зато је отишао да „проповеда по јудејским синагогама“ (Лука 4:43, 44). Логично је што је то учинио, јер је било пролеће и ближио се један важан празник који се прослављао у Јерусалиму.

Јеванђеља много више говоре о његовој служби у Галилеји него о његовој служби у Јудеји. Иако је већина Јудејаца била равнодушна, то није спречило Исуса да неуморно проповеда и да чини чуда где год се нашао.

Ускоро је кренуо у главни град Јудеје, Јерусалим, да би прославио Пасху. У близини Овчијих врата, где је све врвело од људи, налазило се језерце Витзата, оивичено стубовима. На ово језерце су долазили многи болесни, слепи и хроми. Зашто? Зато што се веровало да је вода када се узбурка лековита и да болесник који тада уђе у њу може бити излечен.

Сада је био сабат и Исус је код језерцета видео једног човека болесног 38 година. Исус га је упитао: „Желиш ли да оздравиш?“ Човек му је одговорио: „Господине, немам никога да ме спусти у језерце кад се вода узбурка, па док ја дођем, други већ сиђе пре мене“ (Јован 5:6, 7).

Тада је Исус рекао нешто што је изненадило и овог човека и све који су то чули: „Устани, узми своја носила и ходај“ (Јован 5:8). Управо се то и десило. Излечени човек је устао, узео своја носила и почео да хода!

Јудејци се нису радовали због овог невероватног чуда. Када су видели тог човека, критички су рекли: „Сабат је и није ти дозвољено да носиш носила.“ А човек им је рекао: „Онај који ме је излечио рекао ми је: ’Узми своја носила и ходај‘“ (Јован 5:10, 11). Ти Јудејци су се наљутили што је неко на сабат лечио!

„Ко је тај човек који ти је рекао: ’Узми их и ходај‘?“, желели су да знају. Зашто су то питали? Због тога што је Исус нестао у мноштву народа, а излечени човек није знао његово име (Јован 5:12, 13). Међутим, овај човек је поново срео Исуса, и то у храму, и сазнао да га је он излечио.

Зато је отишао код Јудејаца који су га раније испитивали о томе ко га је излечио и рекао им да је то био Исус. Тада су они отишли до Исуса. Да ли су желели да сазнају како он чини тако дивне ствари? Не. Отишли су да би му приговарали јер је то чинио на сабат. Чак су почели да га прогоне!

Када су неки Јудејци оптужили Исуса да крши сабат због тога што је излечио једног човека, он им је рекао: „Мој Отац ради све до сада, па радим и ја“ (Јован 5:17).

Оно што је Исус учинио није било у супротности с оним што Божји Закон каже о сабату. Исус је проповедао и лечио по узору на свог Оца, који стално чини добра дела. Због тога је и он свакодневно чинио нешто добро. Међутим, својим одговором још више је наљутио своје противнике и они су гледали да га убију. Зашто су тако реаговали?

Не само што су погрешно мислили да је Исус кршио сабат кад је лечио људе већ су сматрали да је била увреда то што је рекао да је Божји Син. Гледали су на то као на хулу. То што је Исус називао Јехову Бога својим Оцем, у њиховим очима је било као да себе изједначава с њим. Међутим, Исус им је неустрашиво рекао још нешто о свом односу с Богом: „Отац воли Сина и показује му све што сам чини“ (Јован 5:20).

Исусов Отац је извор живота и он је то показао у прошлости тако што је неким људима дао моћ да ускрсавају. Исус је о томе рекао: „Као што Отац подиже мртве и оживљава их, тако и Син оживљава оне које хоће“ (Јован 5:21). Ова изјава има дубоко значење и пружа нам наду у будућност. У духовном погледу, Исус чак и сада ускрсава мртве. Зато је рекао: „Ко чује моју реч и верује ономе који ме је послао, има вечни живот и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јован 5:24).

Иако дотад никог није дословно вратио у живот, Исус је својим противницима рекао да ће до таквог ускрсења доћи. „Долази час“, рекао је, „у који ће сви који су у гробовима чути његов [Исусов] глас и изаћи ће“ (Јован 5:28, 29).

Иако је ова Исусова улога у остварењу Божје намере важна, он је јасно показао да је подређен Богу. То се види из његових следећих речи: „Ја не могу ништа да учиним сам од себе [...] не вршим своју вољу, него вољу онога који ме је послао“ (Јован 5:30). Међутим, то је било први пут да је у јавности говорио о својој важној улози. Његови противници нису имали само његово сведочанство о томе. „Ви сте послали људе к Јовану [Крститељу]“, подсетио их је Исус, „и он је посведочио за истину“ (Јован 5:33).

Они су сигурно могли чути како је Јован пре око две године говорио о Ономе ко треба да дође после њега, који је такође био назван „Пророк“ и „Христ“ (Јован 1:20-25). Исус их је подсетио да су некада веома уважавали Јована Крститеља, који је сада био у затвору, и зато им је рекао: „Ви сте само начас хтели да се радујете његовој светлости“ (Јован 5:35). Међутим, он је пружао још снажније сведочанство него Јован Крститељ.

„Дела која чиним [укључујући и чудесно излечење], сведоче о мени да ме је Отац послао.“ Поред тога, он им је рекао: „Отац који ме је послао сам је посведочио о мени“ (Јован 5:36, 37). На пример, било је то приликом Исусовог крштења (Матеј 3:17).

Дакле, Исусови противници нису имали никаквог оправдања за то што су га оптуживали. Писма за која су тврдили да их истражују сведочила су о Исусу. „Кад бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени“, закључио је, „јер је он писао о мени. Али ако не верујете његовим списима, како ћете веровати мојим речима?“ (Јован 5:46, 47).

Исус је са ученицима сада кренуо на север, према Галилеји. Још увек је било пролеће и њиве су биле пуне класја које се таласало. Ученици су били гладни, па су зато кидали жито и јели. Пошто је био сабат, фарисејима је запало за око оно што су радили.

Раније су неки Јудејци већ покушали да убију Исуса, под оптужбом да крши сабат. Сада су фарисеји оптуживали његове ученике: „Гле, твоји ученици раде оно што се на сабат не сме“ (Матеј 12:2).

Фарисеји су тврдили да је брање класја и његово трљање међу длановима заправо жетва и вршидба (Излазак 34:21). Због њиховог крутог тумачења о томе шта се није смело радити на сабат, овај дан је постао терет, и више није био радосно време пуно духовних активности. Зато је Исус изнео примере којима је показао да Јехова Бог никада није желео да се његов закон о сабату тако примењује.

Први пример се односио на Давида и његове људе. Када су били гладни, они су се зауставили код светог шатора и јели хлебове који су били стављени пред Јехову. Те хлебове, који су већ били замењени новима, требало је да једу свештеници. Међутим, у овим околностима, Давид и његови људи нису били криви због тога (Левитска 24:5-9; 1. Самуилова 21:1-6).

Исус је навео и други пример: „Зар нисте читали у Закону да на сабат свештеници у храму скрнаве сабат, а ипак нису криви?“ Оно што је тиме хтео да каже јесте да су свештеници чак и на сабат клали животиње за жртву и радили друге послове у храму. „А кажем вам“, наставио је он, „да је овде нешто веће од храма“ (Матеј 12:5, 6; Бројеви 28:9).

Поново се осврнуо на Писмо и рекао: „Да сте разумели шта значи: ’Милосрђе хоћу, а не жртву‘, не бисте осудили недужне.“ Затим је закључио: „Син човечји [је] Господар сабата.“ Овим је речима указао на своју хиљадугодишњу владавину мира (Матеј 12:7, 8; Осија 6:6).

Сатана је веома дуго господар овог света и зато је живот тако мучан и пун насиља и ратовања. То је огромна разлика у односу на предстојећу Христову хиљадугодишњу владавину, налик великом сабату, која ће људима коначно донети олакшање за којим сви тако чезнемо!

Поново је био сабат, и Исус се поново налазио у једној синагоги, вероватно у Галилеји. Тамо је био један човек са усахлом десном руком (Лука 6:6). Писмозналци и фарисеји су помно мотрили на Исуса. Зашто? Показали су шта их заправо занима, када су га упитали: „Да ли се сме лечити на сабат?“ (Матеј 12:10).

Јудејске верске вође су сматрале да је на сабат дозвољено лечење само ако је живот у опасности. Због тога, оно није било дозвољено када неком није био угрожен живот, као код прелома костију или уганућа. Јасно је да писмозналци и фарисеји нису испитивали Исуса зато што су били искрено забринути за овог убогог човека. Они су заправо тражили нешто на основу чега би могли оптужити Исуса.

Међутим, он је видео њихово погрешно размишљање — екстремно и небиблијско гледиште о томе шта спада у кршење сабата (Излазак 20:8-10). Раније је већ био критикован због тога што је чинио добра дела на сабат. Сада је поново учинио нешто због чега ће изазвати гнев својих противника. Наиме, позвао је човека са усахлом руком, рекавши: „Стани на средину“ (Марко 3:3).

Затим се обратио писмозналцима и фарисејима: „Ако би некоме од вас једина овца коју има на сабат упала у јаму, ко је од вас не би дохватио и извадио?“ (Матеј 12:11). На овци се могло зарадити и зато је не би оставили у јами до следећег дана, јер би могла угинути и тако би претрпели новчани губитак. Поред тога, у Писму стоји: „Праведник се брине за душу животиње своје“ (Пословице 12:10).

Затим је Исус изнео логичну паралелу: „Колико је човек вреднији од овце! Дакле, на сабат се сме чинити добро“ (Матеј 12:12). Према томе, Исус није кршио сабат када је неког излечио. Верске вође нису могле да оповргну овако смисаоно и самилосно објашњење и зато су остале неме.

Исус се згрозио и веома ражалостио због њиховог погрешног размишљања. Тада је погледао око себе и болесном човеку рекао: „Испружи руку“ (Матеј 12:13). Човек је испружио руку и она је постала здрава. Због тога је он био пресрећан, али како су на овај догађај реаговали Исусови противници?

Уместо да су се радовали што је човеку сада рука здрава, фарисеји су отишли и „са Иродовим присталицама одмах почели да се договарају како да га [Исуса] погубе“ (Марко 3:6). Овој политичкој странци су вероватно припадали и чланови једне верске групе, такозвани садукеји. Они и фарисеји обично нису били у добрим односима, али овог пута су се удружили против Исуса.