Шта наже Библија?

Да ли си икада пре живео?

„СЕЋАМ СЕ многих својих прошлих живота — понекад сам била мушкарац, а понекад жена.“ У својој књизи У лимбу, бестселеру, глумица Ширли Меклеин објашњава како је дошла до тог закључка. У првом реду била је „запањена кад је утврдила да реинкарнација није само саставни део већине источњачких веровања. . . него и да мноштво значајних мислилаца са Запада дели то мишљење.“

Да, више људи него што би могао да претпоставиш — укључујући и стотине милиона Будиста и Хиндуса — верује да су већ једном живели. Они верују да нешто у њима — многи то називају душом — преживљава смрт и бива поново рођено једном или више пута. То „нешто“ враћа се у људски, или како неки кажу животињски или чак биљни облик. Већина њих се слаже у томе да је сврха овога да се душа постепено прочисти или да се неко доведе до крајњег савршенства.

Мора се признати да представа о пређашњем а можда и будућем животу може бити привлачна и чак утешна. Али, да ли је то истина?

Да ли си већ постојао у духовном царству?

„Да“ каже „Црква Исуса Христа светаца последњих дана“, чији се чланови обично називају Мормонима. Покојни Џемс Талмиџ, апостол те цркве, писао је о „многим библијским доказима да људски духови егзистирају пре свог земаљског искушавања — да постоје и слободно делују пре него што добију своја земаљска тела“.

Истина, Исус, син Божји, постојао је на небу пре него што је живео на Земљи (Јован 6:38, 62). То је заправо и навело Талмица да напише како је „доследно закључити да, уколико је његово земаљско рођење било сједињење предпостојећег или предсмртног духа и смртног тела, такво је исто и рођење сваког члана људске породице.

Док је био на небу, Исус је увек био послушан свом Оцу. Тако намера његовог земаљског боравка није била та да буде постављен за „земаљско искушавање“, као да је он био грешник. Напротив, он је био савршен, безгрешан човек који је могао откупити грешнике, ’дати своју душу као откуп у замену за многе’ (Матеј 20:28). Дакле, Исус је ’једини посредник између Бога и људи’ (1. Тимотеју 2:5, 6). Његов задатак служења на Земљи био је само привремен. Након што га је извршио, могао се вратити у свој прави дом, на небо.

Али, можемо ли у светлу свих ових чињеница да говоримо о небу као о нашем дому у истом смислу као што је то могао он?

У људском облику, али не и људи

У прошлости су се невидљива духовна створења, анђели, материјализовали у видљива људска тела по Божјем упутству (1. Мојсијева 19:1; Лука 1:26—28). Али у време Ноја, неки су то учинили по свом нахођењу. Зашто? У себичне сврхе, да би могли имати полне односе са женама (1. Мојсијева 6:2). Пошто Бог није тако нешто наменио анђелима, то је био корак који је представљао непослушност. Библија их назива ’анђелима који нису сачували своје првобитно место, него су напустили своја права боравишта’ (Јуда 6, НС). Према томе, јасно је да је небо „право боравиште“ за анђеле, као што је Земља право боравиште за људе. (Упореди Псалам 115:16, 1. Коринћанима 15:39, 40).

Исус је стварно „постао тијело“ тек онда кад је дошао на Земљу (Јован 1:14). Међутим, то није био случај са анђелима. Они су једноставно материјализовали људска тела која су касније напустили у време општег потопа и вратили су се у духовно царство. Али због њихове побуне, Бог их је затворио у „бездан густе таме да би их сачувао за суд“. Они више никада нису могли да материјализују људска тела да би живели на Земљи (2. Петрова 2:4, НС).

Тако се примери Исуса и материјализованих анђела не могу одговарајуће користити у доказивању да су људи постојали у духовном царству , пре земаљског искушавања“, као што то научавају Мормони. Да ли то искључује могућност постојања претходних живота у прошлости, као људи, овде на Земљи?

Божја намера приликом стварања душе

Кључ за одређивање да ли је човек живео пре или не — било у духовном царству или на Земљи — је тај да се одреди да ли он има бесмртну душу или је нема. 1. Мојсијева 2:7, НС, описује стварање прве људске душе на следећи начин: „И Јехова Бог је створио човека од земаљског праха и удахнуо му у носнице дах живота и човек је постао жива душа“.

Запази да се душа не описује као нешто што је удаљено или одвојено од беживотног тела. Заправо, тек након што је Бог „дахом живота“ дао снагу беживотном телу и тиме изазвао дисање, Адамова душа је оживела. Кад се дисање заустави и нестане животне снаге, тело поново постаје беживотно. Човек се „враћа у земљу; тог дана све његове мисли престају“ (Псалам 146:4, НС). Он мора чекати дан васкрсења да би оживео (Јован 5:28, 29). У међувремену „нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости“ у стању смрти (Проповедник 9:5, 10). Једноставно речено, душа је мртва.

Десетине библијских ставака показују да је душа разорива, чиме се на јасан начин оповргава бесмртност људске душе (Језекиљ 18:4, 20; Псалам 22:29; Дела апостолска 3:23; Откривење 16:3). Кад умре душа, шта остаје да пређе и живи поново у другом телу? Осим тога, зашто би уопште било потребно да нешто прелази? Кад је Бог створио људске душе, он их је назвао „врло добрима“. То је могао рећи зато што су створене савршено, с намером да заувек живе на Земљи (1. Мојсијева 1:31). То су биле душе којима није било потребно прочишћавање; оне су већ биле морално чисте. Исто тако, то нису биле душе које су требале да умру да би поново оживеле. Њихов изглед је био вечан живот у оквиру њиховог првобитног постојања на Земљи.

Библијски одговор на питање да ли си икад пре живео — било у духовном царству или на Земљи — сасвим је јасан. Исто тако је јасна и могућност коју ти Бог нуди — могућност да једног дана живиш заувек на рајској Земљи. Зар не желиш да о томе сазнаш нешто више?

[Истакнути текст на 13. страни]

Око стотину библијских ставака показује да је душа смртна, разорива; можеш ли пронаћи један ставак који каже да је она бесмртна?