Млади питају...

Како могу преболети татину смрт?

„Мој тата је умро на каучу. Ја сам га тамо нашла. Имао је срчани удар. Било је стварно страшно јер сам му била тако блиска... Мама још увек ноћу плаче. Није исто обављати ствари без мог тате.“ — Емили

„СМРТ родитеља или блиског члана породице је озбиљна траума за адолесцента“, каже писац Кетлин Макој (Kathleen McCoy). „Он или она може се осећати привремено опустошеним жалошћу, кривицом, паником и гневом.“ Уколико си ти изгубио родитеља, онда добро знаш колико то може бити болно.

Међутим, сасвим је природно осећати се ухваћеним у вртлогу емоција кад неко кога волимо умре. Библија каже да кад је патријарху Јакову речено да је његов син Јосип умро, он „раздре хаљине своје“ у изливу жалости. И иако „сви синови његови и све кћери његове дођоше... да га теше... он не примаше утехе“ (Постање 37:34, 35). Можда и ти слично сматраш да је бол тако дубока да никада неће проћи.

С временом, она ће проћи. Али кључ је у суочавању, а не у покушавању игнорисања твог бола. На пример, млади Џон није давао никакве спољашње индикације да жали због смрти једног члана породице. Међутим он је почео да се упушта у туче у школи. Џон објашњава: „Идем уоколо с једном великом, болном грудом у себи. Покушао сам да је разбијем тучама, али није ишло.“

Други млади покушавају да блокирају рану тако што се укључују у вихор активности. Кад други питају како су, неки се могу бранити од таквих распитивања показивањем лажне веселости. Такво поступање може једно време закопати болна осећања, али не задуго. Пословице 14:13 кажу: „И сред смеха може срце бити жалосно.“

Интересантно је што један чланак у младалачки оријентисаном часопису каже: „У једној студији, показало се да су... тинејџери који су гушили своја природна осећања жалости, гнева или кривице након смрти неког рођака... имали већу учесталост укључености у деструктивно понашање, као што је злоупотреба дроге и алкохола, преузимање ризика (као што је брза вожња аутомобила) и делинквентног понашања.“ На срећу, постоје и бољи начини суочавања с тугом.

„Време плача“

Проповедник 7:2 каже: „боље је ићи у кућу где је жалост, него у кућу где је гозба, јер је ту крај сваког човека, и ко је жив к срцу прима.“ Смрт може изазивати страх. А кад умре пријатељ или вољена особа, неко може покушати да избегне болну реалност смрти тиме што иде у „кућу где је гозба“ и предаје се весељу. Међутим, Соломон подстиче на суочавање са смрћу очи у очи, и одлажење у „кућу где је жалост“. Соломон додаје: „Боља је жалост него смијех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље“ (Проповедник 7:3, ДК).

Иако је овај савет првенствено упућен пријатељима и породици уцвељеног, он је такође користан за уцвељеног да би се суочио с болом свог губитка. Постоји „време плача“ (Проповедник 3:4). Према томе, богобојазни мушкарци и жене у библијским временима допуштали су себи да испоље, а не да гуше, своја осећања жалости. (Упореди Постање 23:2; 2. Самуилова 1:11, 12.)

Допуштање себи да жалите има многе користи. Књига Уметност саучешћа (The Art of Condolence) каже: „Уцвељени треба да допусти да се његов бол и мука његове патње догоди. Одупирање овом процесу спутава залечење.“ Међутим, вођени митом да прави мушкарци не плачу, неким дечацима може бити нарочито тешко да изразе своја осећања. Али највећи човек који је икада живео отворено је допустио да му ’навру сузе‘ кад је умро његов пријатељ Лазар (Јован 11:35). И сузе су сасвим сигурно прикладне кад неко изгуби родитеља. Зато осећај се слободним да жалиш и плачеш. (Упореди Јаков 4:9.) Књига Смрт и жалост у породици (Death and Grief in the Family) каже: „Плакање је један од најважнијих начина за превазилажење туге.“

Превазилажење туге

У библијским временима краљ Давид је испољио своју жалост за својим најбољим пријатељем Јонатаном, не само плакањем већ такође и писаним изражавањем својих осећања. „Жао ми те, брате Јонатане, врло си ми мио био“, писао је Давид у дивном ламенту који је он назвао „Песма о луку“ (2. Самуилова 1:18, 26).

И ти слично можеш установити да је од помоћи ставити на папир своја осећања. Књига Давање речи јаду (Giving Sorrow Words) каже: „Записивање својих осећања може помоћи у ослобађању закључаних емоција... Кад се разгневите, кад се осећате тужним, запишите то.“ Једна тинејџерка по имену Шенон каже: „Водила сам дневник. Записивала сам сва своја осећања. Сва своја осећања право на папир. Свака ствар коју сам осећала била је на папиру и то записивање... је много помагало.“

Још једна помоћ је физичко вежбање. „Телесно вежбање... је корисно“, каже Библија (1. Тимотеју 4:8). А једна књига о жаљењу примећује: „Вежбање је добар начин ослобађања енергије.“ Окрепљујуће трчање, живахна шетња или освежавајућа вожња бициклом може пуно помоћи да постепено уклониш напетости које се могу развити кад си тужан и кад жалиш.

Причај некоме

Ипак, пази да се не изолујеш потпуно од других (Пословице 18:1, NW). Пословице 12:25 кажу: „Брига у срцу обара човека, али добра реч га развесели.“ Како ће ожалошћена особа добити ту „добру реч“ охрабрења? Једино ако разговара с неким и изрази своју „бригу“. Зашто то не би и ти урадио? Отвори се и причај неком коме можеш веровати.

Нормално, твој богобојазни родитељ би логично био особа којој се треба приближити. Али шта ако су он или она превише опхрвани својим болом да би били од велике помоћи? Па, постоје зрели чланови хришћанске скупштине који могу помоћи. Пословице 17:17 кажу: „Пријатељ у свако време љуби, а у невољи се братом показује.“ После смрти њене мајке, млада Морвид се јако ослонила на локалну скупштину Јеховиних сведока. „Све старешине су пружале подршку“, присећа се она, „али један је нарочито био увек спреман да ме саслуша.“

Зашто не би посегнуо за таквом помоћи и подршком? Дај некоме до знања да ти је потребно да причаш. Можда се осећаш гневно, уплашено, или да си крив. Или се можда једноставно осећаш усамљено и недостаје ти твој родитељ. Испричати ствари саосећајном слушачу заиста може помоћи.

Подупирање твог родитеља

Међутим, неки млади још доприносе својој ожалошћености тиме што преузимају терете за чије ношење нису припремљени. Ситуација у кући сада може изгледати хаотично и неорганизовано. Твој живи родитељ може разумљиво бити напет, раздражљив — и тужан. Гледајући његов или њен бол, природно је да желиш помоћи. Један ауторитет што се тиче жаљења примећује да „адолесценти... могу гушити своје туговање у погрешно усмереном покушају да помогну својим родитељима.“ Они могу „поступати превремено ’одрасло‘, можда чак преузимајући додатне одговорности“.

Наравно, можда немаш никаквог избора него да прихватиш нешто екстра одговорности због смрти твог родитеља. Али то те не чини газдом или газдарицом у кући. Твој живи родитељ је још увек одговоран, и ти га можеш боље подупирати, не преузимањем улоге, већ тиме што ћеш сарађивати и бити послушан (Ефесцима 6:1). Сети се да је „мудрост код смерних [’скромних‘, NW]“ (Пословице 11:2). Скромност укључује познавање својих ограничења.

То је нарочито значајно имати на уму ако твој живи родитељ почне да се ослања на тебе у погледу савета или почиње да те оптерећује бригама одраслих. Ти желиш бити љубазан и пружати подршку, али скромност ће ти помоћи да признаш да је твоје животно искуство прилично ограничено. (Упореди Јеврејима 5:14). Дакле уколико почињеш да се осећаш нешто претрпано, поразговарај о томе са својим родитељем на искрен начин али с поштовањем (Пословице 15:22). Можда би могао предложити да он или она потражи подршку неке одрасле особе у скупштини.

Суочавање са смрћу родитеља ни у ком случају није лако. Али буди уверен да, с временом, осећања туге више неће доминирати. (Упореди Постање 24:67.) Тужне успомене на твог преминулог родитеља још увек ће с времена на време долазити у твоје мисли. Ипак ти такође имаш доста топлих и утешних успомена о којима можеш размишљати. Никада не заборави да Јехова брине о теби и разуме твоју тугу. Кад се осећаш усамљено и напуштено, мисли на речи псалмисте: „У случају да ме мој сопствени отац и моја сопствена мајка стварно оставе, са̂м Јехова ће ме прихватити“ (Псалам 27:10, NW).

Такође, настави да промишљаш о на Библији заснованој нади ускрсења и изгледу да поново видиш свог родитеља — на рајској земљи (Лука 23:43; Дела апостолска 24:15). Млада Ким којој је умро отац каже: „Мислим на мог оца сваког дана. Али знам да он не би желео да ми одустанемо или да дозволимо било чему да заустави нашу службу Јехови. Желим бити тамо да га поздравим кад се буде вратио путем ускрсења“ (Јован 5:28, 29).

[Слика на 15. страни]

Ако човек себи дозволи да плаче то може потпомоћи процес залечења