„НАДАЉЕ, БРАЋО, НЕ ЖЕЛИМО ДА БУДЕТЕ У НЕЗНАЊУ ШТО СЕ ТИЧЕ ОНИХ КОЈИ ЗАСПУ СМРТНИМ СНОМ; ДА НЕ БИСТЕ ТУГОВАЛИ КАО И ОСТАЛИ, КОЈИ НЕМАЈУ НАДУ“ (1. СОЛУЊАНИМА 4:13).

БИБЛИЈА нуди наду за умрле. Ускрсења која је чинио Исус, као и његова учења, указују на једно време када ће мртви бити враћени у живот (Матеј 22:23-33; Марко 5:35, 36, 41, 42; Лука 7:12-16). Како ова нада треба да утиче на нас? Горе цитиране речи апостола Павла указују на то да ова нада може бити утешна када умре неко кога волимо.

Ако вам је умро неко кога волите, без сумње сте осећали емоционалну бол која прати такву трагедију. Тереза, чији је муж умро у 42. години кратко након операције срца, каже: „Био је то такав шок! Мој први осећај је био апсолутни страх. Затим је уследила огромна бол која је постајала све гора како је време пролазило. Пуно сам плакала.“ Да ли такве реакције очитују недостатак вере у Јеховино обећање да ће ускрснути мртве? Да ли Павлове речи значе да је неисправно жалити?

Библијски примери жаљења

Одговор на та питања ћемо добити ако из Библије испитамо примере оних који су жалили. У многим извештајима је смрт неког члана уже породице била пропраћена периодом жаљења (Постање 27:41; 50:7-10; Псалам 35:14). Осећања повезана са оваквим жаљењем често су веома снажна.

Ипак, док као хришћани несумњиво жалимо због смрти, ми не тугујемо „као и остали, који немају наду“ (1. Солуњанима 4:13). Ми не идемо у неразумне крајности у жаљењу јер нисмо збуњени у вези са стањем мртвих. Знамо да не доживљавају бол или патњу, већ да су у стању попут дубоког, спокојног сна (Проповедник 9:5; Марко 5:39; Јован 11:11-14). Ми такође имамо потпуно поверење да ће Исус, који је „ускрсење и живот“, поступати по свом обећању да врати ’све који су у спомен-гробовима‘ (Јован 5:28, 29; 11:24, 25).