безакоња“, владајући свештенички сталеж оних који су се издавали за хришћане, већ је био утврђен, као што то потврђују Диоклецијанови едикти, нарочито други (2. Солуњанима 2:3, 4; Дела апостола 20:29, 30; 2. Петрова 2:12). До четвртог века били су отпаднички поступци већ уобичајени. Не мало оних који су се издавали за хришћане били су чланови римске војске. Зар више није било хришћана који су били верни ’примеру здравих речи‘ који су примили од апостола̂? (2. Тимотеју 1:13).

Јевсевије именује неке жртве прогонства, чак сликовито описује њихово мучење, патње и коначно мученичку смрт. Јесу ли сви ти мученици умрли у беспрекорности према откривеној истини доступној у то време, сада не можемо знати. Несумњиво, неки су узели к срцу Исусова упозорења да избегавају секташтво, неморал и било које компромисе (Откривење 2:15, 16, 20-23; 3:1-3). Очито, неки верни који су преживели остали су скривени од историје (Матеј 13:24-30). Заиста, мере којима се требало угасити јавно хришћанско обожавање биле су тако успешне да један шпански споменик из тог времена поздравља Диоклецијана као оног који је ’истребио празноверје о Христу‘. Међутим, настојања да се домогне примерака Писама и да се униште, кључни аспект Диоклецијановог напада на хришћанство, нису могла у потпуности избрисати Божју реч (1. Петрова 1:25).

Безуспешан у потпуном истребљењу хришћанства, Сатана Ђаво, владар света, наставио је са својим подмуклим делима помоћу императора Константина, који је владао од 306. до 337. н. е. (Јован 12:31; 16:11; Ефесцима 6:11, NW, фуснота). Паганин Константин није се борио против хришћана. Уместо тога, сматрао је корисним да споји паганска и хришћанска веровања у нову државну религију.

Какво је то само упозорење за све нас! Кад се суочимо с бруталним прогонством, наша љубав према Јехови помоћи ће нам да избегавамо да учинимо било какав компромис због привременог телесног олакшања (1. Петрова 5:9). Исто тако, нећемо дозволити да раздобље мира ослаби нашу хришћанску виталност (Јеврејима 2:1; 3:12, 13). Тачним слеђењем библијских начела остаћемо лојални Јехови, Богу који може избавити свој народ (Псалам 18:25, 48).

Питања читалаца

Како Јеховини сведоци гледају на куповање украдене робе?

Хришћани избегавају да свесно имају било какво учешће у куповању украдене робе или материјала.

Крађа сигурно није исправна. Божји Закон за Израел недвосмислено је објашњавао: „Не кради“ (Излазак 20:15; Левитик 19:11). Ако је лопов био ухваћен морао је, зависно од околности, да надокнади двоструко, четвороструко или петоструко.

Од древних времена̂ лопови су покушали да украдену робу дају даље да би брзо зарадили и да не би били ухваћени с доказом своје кривице. Због тога украдену робу често продају по ниској цени тако да је многим купцима тешко да је одбију. Можда се о таквом поступку радило код тога што читамо у Изласку 22:1: „Ко украде вола или овцу, и закоље или прода, вратиће пет волова за једнога вола, и четири овце за једну овцу.“

Разумевши дубљи смисао таквих закона, рабин Абрахам Чил (Abraham Chill) пише: „Забрањено је купити или примити украдено власништво, чак и ако се власништво не препозна као такво. Зато се не сме купити коза од пастира, јер можда је пастир продаје без