Гвоздена завеса је била практично непробојна, али ипак није могла спречити да светло библијске истине продре кроз њу. Браћа су годинама опстајала користећи литературу из ранијих година. Међутим, док су била у Сибиру, браћа из Естоније су долазила у контакт с браћом из других делова Совјетског Савеза. Након што су се вратили у Естонију они су одржавали контакт с другом браћом у Совјетском Савезу и тако су с времена на време добијали свежу духовну храну. На пример, почевши од 1956, били су у контакту са Иваном Дзјапком и другима из Украјине и тако су добијали литературу од њих. Ти контакти су ипак били ретки, а количина литературе коју су могли добити била је ограничена. Браћи је било потребно више од тога и Јехова је убрзо благословио њихову храброст и њихов труд.

У складу са упутствима Водећег тела, подружница у Финској је направила планове како да систематски помаже браћи у Естонији. Вилхо Елоранда, који је 1930-их био пионир у Естонији, замољен је да ступи у контакт с тамошњом браћом. Током свог првог путовања у Естонију почетком 1960-их, успео је да ступи у контакт са сестром Фани Хијетала. Након тога су многа браћа из Финске, претварајући се да су туристи, служили као курири и помагали да се редовно одржава веза с браћом у Естонији. Браћа у Естонији су најзад имала контакт с „Мајком“, како су називали Јеховину организацију. Могли су да шаљу извештаје службе проповедања и писма, а литературу су добијали на микрофилмовима. Међутим, пошто су се такви контакти морали одржавати у потпуној тајности и уз највећи могући опрез, били су ограничени на два или три пута годишње.

Водеће тело је организовало да се један његов члан, Лојд Бари, заједно с Вивом Морицом из финске подружнице, види са Адолфом Косеом, који је организовао дело у Естонији. Састали су се у једном лењинградском парку.

Брат Мориц следећим речима описује њихов тајни састанак: „У почетку се брат Косе устручавао да говори, правећи се да чита новине. Али како је разговор одмицао, спустио је новине и почео да се отвара.“

„Није прихватио наш предлог да негде одемо на ручак“, рекао је брат Бари. „Рекао је да је боље да разговарамо о ономе што је неопходно.“

Када је брат Косе изразио забринутост због тешког јарма прогонства и ограничења наметнутог Сведоцима у Совјетском Савезу, брат Мориц и брат Бари су га охрабрили неким позитивним мислима. „И браћа у другим земљама имају испите вере“, рекли су. „Они су наизглед лакши, али су опаснији. Имамо многа искушења која ви немате и више људи напушта истину у земљама где нема забране него овде.“

Браћа су дошла у право време и духовно окрепила брата Косеа. Тек касније је сазнао да је разговарао с једним чланом Водећег тела и радо је пренео охрабрење од Јеховине организације свима онима који су остали верни Јехови и поред прогонства које су доживљавали.

„Саосећамо с нашом браћом у Совјетском Савезу“, написао је после тога брат Бари. „Било је право задовољство упознати брата Косеа. На растанку смо се руковали и срдачно загрлили, чиме се завршио овај диван сусрет.“