Након што је отишао из Јерусалима у понедељак после подне, Исус је стигао у Витанију, на источним обронцима Маслинске горе. Вероватно је преноћио код својих пријатеља, Лазара, Марије и Марте.

Сада је било јутро 11. нисана. Са својим ученицима је поново био на путу за Јерусалим, где ће последњи пут посетити храм. Такође је био и последњи дан његове службе у јавности, пре него што прослави Пасху и покаже како треба обележавати спомен на његову смрт. Након тога, биће изведен пред суд и погубљен.

На путу од Витаније преко Маслинске горе према Јерусалиму, Петар је видео смокву коју је Исус претходног јутра проклео. „Учитељу, погледај“, узвикнуо је, „осушила се она смоква коју си проклео“ (Марко 11:21).

Али зашто је Исус проклео смокву, па се она осушила? Он је дао одговор: „Заиста, кажем вам, ако будете имали веру и ако не будете сумњали, чинићете не само ово што сам ја учинио смокви него и ако кажете овој гори: ’Дигни се и баци се у море‘, биће тако. И све што с вером затражите у молитви, добићете“ (Матеј 21:21, 22). Тако је поновио мисао о томе да вера има моћ да премешта горе (Матеј 17:20).

Исус је осушену смокву употребио као упечатљив пример који показује колико је важно имати веру у Бога. О томе је рекао: „Све оно за шта се молите и што тражите, верујте да сте већ добили, и имаћете то“ (Марко 11:24). Заиста изузетно важна поука за све Исусове следбенике! Посебно је била важна за Исусове апостоле, с обзиром на то с каквим ће се потешкоћама ускоро суочити. Међутим, постоји још једна сличност између осушене смокве и вере.

Попут ове смокве, и израелски народ је одавао потпуно други утисак. Споља се чинило да се држе Закона будући да су били у савезу с Богом. Међутим, у целини гледано, тај народ није имао веру и није доносио плод. Чак су одбацили и Божјег Сина! Дакле, на примеру бесплодне, осушене смокве, Исус је показао шта ће снаћи тај неверни народ који није доносио жељени плод.

Убрзо су Исус и ученици стигли у Јерусалим. Он је по обичају отишао у храм и тамо поучавао. Свештенички главари и старешине народа, вероватно имајући у виду како је Исус претходног дана поступио с мењачима новца, напали су га питањима: „Којом влашћу то чиниш? Ко ти је дао ту власт да то чиниш?“ (Марко 11:28).

Исус им је на то узвратио: „Нешто ћу вас питати. Одговорите ми, па ћу и ја вама рећи којом влашћу ово чиним. Да ли је крштење којим је Јован крстио било с неба или од људи? Одговорите ми.“ Свештеници и старешине су били затечени, па су почели да се договарају како да му одговоре: „Ако кажемо: ’С неба‘, рећи ће: ’Зашто му онда нисте веровали?‘ А да кажемо: ’Од људи‘?“ Премишљали су се зато што су се плашили народа, „јер су сви сматрали да је Јован заиста био пророк“ (Марко 11:29-32).

Исусови противници нису могли смислити добар одговор. Зато су рекли: „Не знамо.“ На то им је он рекао: „Ни ја вама нећу рећи којом влашћу ово чиним“ (Марко 11:33).

Након што је ућуткао свештеничке главаре и старешине народа, који су довели у питање његову власт, Исус им је испричао још једну причу. У њој је разоткрио њихово право лице. Почео је овако:

„Један човек је имао два сина. Пришао је првом и рекао: ’Сине, иди данас да радиш у винограду.‘ Он му је одговорио: ’Нећу.‘ Али после му је било жао па је отишао. Затим је пришао другом и рекао му исто тако. А овај му је одговорио: ’Хоћу, господару‘, али није отишао. Који је од те двојице извршио очеву вољу?“ (Матеј 21:28-31, превод Нови свет, енглеско издање из 2013). Одговор је очигледан — први син је извршио очеву вољу.

Зато је Исус рекао својим противницима: „Заиста, кажем вам, порезници и блуднице иду испред вас у Божје краљевство.“ Порезници и блуднице баш попут првог сина у почетку нису били послушни Богу. Међутим, после су се покајали и почели да му служе. С друге стране, верске вође су биле попут другог сина. Тврдиле су да служе Богу, а у ствари нису. Након тога им је Исус рекао: „Јован [Крститељ] је дошао к вама и показао вам пут праведности, а ви му нисте веровали. Али порезници и блуднице су му веровали, а ви, иако сте то видели, нисте се после покајали и нисте му поверовали“ (Матеј 21:31, 32).

После ове приче, Исус је испричао још једну. Овог пута је показао да верске вође нису само оманули у томе што нису служили Богу. Они су заправо били зли. Због тога је Исус испричао следећу причу: „Један човек је засадио виноград и поставио ограду око њега, ископао је место за винску пресу и подигао стражарску кулу. Дао га је у закуп виноградарима и отпутовао у туђину. Кад је дошло време, послао је једног роба к виноградарима да узме од њих део виноградског рода. Али они су га ухватили, истукли и послали назад празних руку. Послао им је и другог роба. Њему су разбили главу и осрамотили га. Послао је и трећег, а њега су убили. Тако и многе друге, од којих су неке истукли, а неке побили“ (Марко 12:1-5).

Да ли ће они који су слушали Исуса разумети ову причу? Можда су се сетили Исаијиних отрежњавајућих речи: „Виноград Јехове над војскама дом је Израелов, људи су Јудини расадник који је волео. Правди се надао, а ево, закон се крши“ (Исаија 5:7). Исусова прича је доста слична овим речима. Власник винограда је Јехова, а виноград представља израелски народ, који је ограђен и заштићен Божјим Законом. Јехова је слао пророке да поуче његов народ и помажу му да доноси добар плод.

Међутим, „виноградари“ су малтретирали и убили „робове“ које им је он слао. Исус је то овако објаснио: „[Власник винограда] имао је још једног, вољеног сина. Њега је последњег послао к њима, рекавши: ’Поштоваће мог сина.‘ Али ти виноградари су међу собом рекли: ’Ово је наследник. Хајде да га убијемо, па ће наследство бити наше.‘ Тада су га ухватили, убили и избацили из винограда“ (Марко 12:6-8).

Сада је поставио следеће питање: „Шта ће урадити власник винограда?“ (Марко 12:9). Верске вође су одговориле: „Злочинце ће немилосрдно погубити, а виноград ће дати у закуп другим виноградарима који ће му давати плодове у своје време“ (Матеј 21:41).

Овим речима су несвесно себи изрекли пресуду, јер они спадају у те ’виноградаре‘ у Јеховином ’винограду‘, то јест израелском народу. Плод који је Јехова с правом очекивао од ’виноградара‘ укључивао је и веру у његовог Сина, Месију. Исус је након тога погледао право у њих и рекао: „Зар никада нисте читали ове речи из Писма: ’Камен који су градитељи одбацили постао је главни угаони камен. То је Јеховино дело, и дивно је у нашим очима‘?“ (Марко 12:10, 11). Затим је јасно нагласио суштину својих речи: „Зато вам кажем: Божје краљевство узеће се од вас и даће се народу који доноси његове плодове“ (Матеј 21:43).

Писмозналци и свештенички главари су схватили да је Исус „ово поређење испричао имајући њих на уму“ (Лука 20:19). Више него икада раније, хтели су да га убију, јер је био законит „наследник“. Али пошто су се плашили народа, који је Исуса сматрао пророком, нису га убили.

Исусова служба се ближила крају и он је и даље разоткривао злоћу писмозналаца и свештеничких главара. Због тога су желели да га убију (Лука 20:19). Сада је он испричао још једно поређење којим их је приказао у правом светлу.

„С небеским краљевством је као с човеком, краљем, који је приредио свадбу свом сину. И послао је своје робове да позову званице на свадбу, али они нису хтели да дођу“ (Матеј 22:2, 3). Исус је на почетку поменуо ’небеско краљевство‘. Онда је сасвим логично да ’краља‘ представља Јехова Бог. Кога представљају син и званице? Поново није тешко видети да сина представља Јеховин Син, који је испричао ово поређење, а да су званице они који ће бити с њим у небеском Краљевству.

Ко су били први који су позвани? Коме су Исус и апостоли проповедали о Краљевству? Наравно, били су то Јудејци (Матеј 10:6, 7; 15:24). Они су 1513. пре н. е. с Јеховом склопили савез на темељу Закона, и тако су први добили могућност да постану „краљевство свештеника“ (Излазак 19:5-8). Али када су они заправо били позвани на „свадбу“? Било је то 29. н. е. када је Исус кренуо да проповеда о небеском Краљевству.

Међутим, како је већина реаговала? Као што је Исус рекао, „они нису хтели да дођу“. Већина верских вођа, као и народ у целини, нису га прихватили као Месију и Божјег Краља.

Исус им је рекао да ће добити још једну прилику: „Опет је [краљ] послао друге робове, говорећи: ’Реците званицама: „Спремио сам оброк, поклани су моји јунци и друга утовљена стока и све је спремно. Дођите на свадбу.“‘ Али они нису марили за то, него су отишли — један на своју њиву, други у своју трговину. А остали су ухватили његове робове, злостављали их и убили“ (Матеј 22:4-6). То ће се испунити када буде основана хришћанска скупштина. Тада ће Јудејци имати још једну прилику да уђу у Краљевство, али ће они то одбити и чак злостављати ’краљеве робове‘ (Дела апостолска 4:13-18; 7:54, 58).

Шта ће се због свега овога десити са овим народом? Исус је испричао: „Краљ се разгневио, и послао је своју војску и погубио те убице и спалио њихов град“ (Матеј 22:7). То ће Јудејци доживети када 70. н. е. Римљани буду уништили „њихов град“, Јерусалим.

Да ли то што су они одбили краљев позив значи да нико више неће бити позван? Не. Исус је наставио своје поређење: „Тада је [краљ] рекао својим робовима: ’Свадба је припремљена, али званице нису биле достојне. Зато идите на путеве који воде из града и кога год нађете позовите на свадбу.‘ И робови су изашли на путеве и скупили све које су нашли, и зле и добре. И свадбена дворана се напунила гостима“ (Матеј 22:8-10).

Те речи су почеле да се испуњавају када је апостол Петар помогао необрезаним незнабошцима да постану прави хришћани. Године 36. н. е., римски заповедник Корнелије и његова породица примили су Божји дух, и тако добили могућност да уђу у небеско Краљевство које је Исус поменуо (Дела апостолска 10:1, 34-48).

Исус је такође указао да неће сви који дођу на свадбу бити прихватљиви краљу. О томе је рекао: „Кад је краљ ушао да види госте, угледао је тамо човека који није био одевен у свадбену одећу. И рекао му је: ’Пријатељу, како си ушао овамо кад немаш на себи свадбену одећу?‘ А он је занемео. Тада је краљ рекао својим слугама: ’Свежите му руке и ноге и избаците га напоље у таму. Тамо ће плакати и шкргутати зубима.‘ Јер много је позваних, али мало изабраних“ (Матеј 22:11-14).

Верске вође које су ово слушале можда нису разумеле шта је све значило оно што је Исус рекао. Па ипак, није им се допало то што су чули, па су више него икада били одлучни да га се отарасе будући да им је стварао толике непријатности.

Исусови противници су били узнемирени јер им је управо испричао приче које су разоткриле њихову злоћу. Сада су се фарисеји удружили да га ухвате у замку. Желели су да га наведу да каже нешто због чега би могли да га предају римском намеснику, па су потплатили неке своје следбенике да они то покушају (Лука 6:7).

„Учитељу“, рекли су они, „знамо да исправно говориш и учиш и да ниси пристран, него по истини учиш Божјем путу. Да ли нам је дозвољено да плаћамо порез цару или није?“ (Лука 20:21, 22). Исуса није обмануло њихово ласкање, иза ког се крило лицемерство и лукавство. Ако би он рекао: ’Не, није праведно плаћати порез‘, могао би бити оптужен за побуну против Рима. Али ако би рекао: ’Да, треба плаћати порез‘, народ, који се бунио против римске власти, могао би га погрешно разумети и окренути се против њега. Како је онда Исус одговорио?

„Зашто ме искушавате, лицемери? Покажите ми новац којим се плаћа порез“, рекао им је. Они су донели један денар, након чега их је упитао: „Чији је ово лик и натпис?“ „Царев“, одговорили су. Тада им је он дао изванредан одговор: „Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божје“ (Матеј 22:18-21).

Фарисеји су остали без текста. Зато су отишли одатле. Али дан још није био дошао свом крају, па ни настојања да га ухвате у замку. Након њиховог неуспеха, Исусу су пришли припадници једне друге верске струје.

Били су то садукеји, који нису веровали у ускрсење. Они су поставили питање о ускрсењу и деверском браку: „Учитељу, Мојсије је рекао: ’Ако неко умре без деце, нека се његов брат ожени његовом женом и нека подигне потомство свом брату.‘ Тако је код нас било седморо браће. Први се оженио и умро, а пошто није имао потомство, оставио је своју жену свом брату. Тако је било и с другим и с трећим, све до седмог. Последња од свих умрла је жена. Дакле, кад буде ускрсење, коме ће од те седморице бити жена? Јер су је сви имали“ (Матеј 22:24-28).

Осврћући се на Мојсијеве списе, које су садукеји признавали, Исус им је одговорио: „Зар нисте у заблуди зато што не познајете ни Писма ни Божју моћ? Јер кад устану из мртвих, нити ће се женити нити удавати, него ће бити као анђели на небесима. А да мртви устају, зар нисте читали у Мојсијевој књизи, у запису о грму, како му је Бог рекао: ’Ја сам Бог Аврахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев‘? А он није Бог мртвих, него живих. У великој сте заблуди“ (Марко 12:24-27; Излазак 3:1-6). Народ је остао запањен након ових речи.

Исус је ућуткао фарисеје и садукеје, а сада су се они удружили како би га ухватили у замку. Један писмозналац га је упитао: „Учитељу, која је највећа заповест у Закону?“ (Матеј 22:36).

Исус му је одговорио: „Прва је: ’Чуј, Израеле, Јехова, наш Бог, један је Јехова, и воли Јехову, свог Бога, свим својим срцем и свом својом душом и свим својим умом и свом својом снагом.‘ Друга је ова: ’Воли свог ближњег као самог себе.‘ Друге заповести веће од ових нема“ (Марко 12:29-31).

Чувши одговор, тај човек је рекао: „Учитељу, добро је и истинито што си рекао: ’Он је један и нема другог осим њега.‘ И волети га свим срцем и свим разумом и свом снагом и волети ближњег као самог себе вреди много више од свих жртава паљеница и других жртава.“ Пошто је тај писмозналац паметно одговорио, Исус му је рекао: „Ниси далеко од Божјег краљевства“ (Марко 12:32-34).

Исус је три дана (9, 10. и 11. нисана) поучавао у храму. Неки су га с дивљењем слушали, попут овог писмозналца. Али не и верске вође, које сада више ’нису имале храбрости да га испитују‘.

Исусови противници нису успели да га ухвате у замку и предају Римљанима (Лука 20:20). Још увек је био 11. нисан и Исус је још увек био у храму. Тамо је својим противницима упутио изазов и открио свој прави идентитет. Прво им је поставио питање: „Шта мислите о Христу? Чији је он син?“ (Матеј 22:42). Било је добро познато да Христ, то јест Месија, треба да дође из Давидове породичне лозе. Тако су и они одговорили (Матеј 9:27; 12:23; Јован 7:42).

Исус их је затим упитао: „Како га онда Давид под надахнућем назива ’Господом‘ кад каже: ’Јехова је рекао мом Господу: „Седи мени с десне стране, док не положим непријатеље твоје под ноге твоје“‘? Ако га, дакле, Давид назива ’Господом‘, како му је онда син?“ (Матеј 22:43-45).

Фарисеји нису знали шта да кажу јер су очекивали да ће обећани Давидов потомак бити човек који ће их ослободити римске власти. Међутим, Исус је показао да Месија неће бити само обичан владар. Он се позвао на Давидове речи из Псалма 110:1, 2, где је за Месију речено да је Давидов Господ. Кад се заврши време током ког ће седети с Божје десне стране, он ће показати своју моћ. Исусов одговор је ућуткао његове противнике.

Ту су били и ученици и многи други који су га слушали. Он се сада обратио њима, упозоравајући их на писмозналце и фарисеје, који су ’сели на Мојсијеву столицу‘ да би поучавали народ Божјем Закону. Зато је посаветовао своје слушаоце: „Чините и држите се свега што вам кажу, али не чините по њиховим делима, јер говоре, а не чине“ (Матеј 23:2, 3).

Затим је навео примере у којима је било очигледно лицемерство верских вођа. Прво је за њих рекао: „Повећавају своје филактерије.“ То су биле кутијице за чување делова текста Мојсијевог закона, које су неки Јудејци носили на челу и на руци као амајлије. Фарисеји су правили веће кутијице да би се приказали како су ревни за Мојсијев закон. Исус је рекао и да су ’продужавали ресе на својим хаљинама‘. Израелци су морали имати ресе на својим хаљинама, али су их фарисеји правили да буду прилично дуге (Бројеви 15:38-40). Циљ им је био „да их виде људи“ (Матеј 23:5).

Чак је и на Исусове ученике могла утицати жеља за истакнутошћу и зато им је он рекао: „Не дозволите да вас зову учитељима, јер један је ваш учитељ, а ви сте сви браћа. И никога на земљи не зовите оцем, јер један је ваш Отац — онај који је на небесима. Не дозволите ни да вас зову вођама, јер је ваш Вођа један — Христ.“ Како је онда требало да ученици гледају на себе и да се понашају? Исус им је рекао: „Највећи међу вама нека вам буде слуга. Ко се узвисује, биће понижен, а ко се понизује, биће узвишен“ (Матеј 23:8-12).

Затим је тим лицемерним писмозналцима и фарисејима изнео низ осуда: „Тешко вама, писмозналци и фарисеји, лицемери, јер затварате небеско краљевство пред људима! Сами не улазите, а онима који желе да уђу то не дозвољавате“ (Матеј 23:13).

Исус је осудио фарисеје јер нису имали цењење за духовне вредности. То су показали оним што им је било важније. На пример, говорили су: „Ако се неко заклиње храмом, то није ништа, али ако се неко заклиње храмским златом, обавезан је да испуни заклетву.“ Тиме су показали колико су слепи, јер им је било важније храмско злато од духовне димензије места на ком се обожавао Јехова. Такође су ’занемарили оно што је у Закону важније: правду, милосрђе и верност‘ (Матеј 23:16, 23; Лука 11:42).

Исус је тим фарисејима рекао: „Слепе вође, који цедите пиће да не бисте прогутали комарца, а гутате камилу!“ (Матеј 23:24). Имали су обичај да цеде вино како не би прогутали комарца, који је био нечист по Закону. Међутим, начин на који су показали непоштовање према важнијим стварима у Закону био је као да су гутали камилу, која је такође била нечиста животиња, само много већа (Левитска 11:4, 21-24).

Док је још увек боравио у храму, и то последњи пут, Исус је наставио да разоткрива лицемерство писмозналаца и фарисеја, отворено их назвавши лицемерима. Притом је употребио симболичан језик. Рекао је: „Споља чистите чашу и чинију, а изнутра су пуне грабежа и неумерености. Слепи фарисеју, прво изнутра очисти чашу и чинију, да и споља буде чиста“ (Матеј 23:25, 26). Фарисеји су били врло савесни када се радило о њиховој церемонијалној чистоћи и спољашњости, али нису водили рачуна о оном што су изнутра, ни о чистоћи њиховог симболичног срца.

Њихово лицемерство се огледало и у томе што су градили и украшавали гробнице за пророке. Међутим, Исус је рекао да су они „синови оних који су убијали пророке“ (Матеј 23:31). То су показали својим покушајима да га убију (Јован 5:18; 7:1, 25).

Исус је затим рекао шта их чека ако се не покају: „Змије! Легло змијско! Како ћете побећи од осуде гехене?“ (Матеј 23:33). Оближња долина Хином се користила за спаљивање смећа, што је сликовит приказ трајног уништења које чека зле писмозналце и фарисеје.

Исусови ученици ће ићи у његово име као ’пророци и мудраци и учитељи‘. Како ће се други опходити према њима? У вези с тим, Исус се обратио верским вођама: „Неке од њих [Исусових ученика] ћете убити и ставити на стуб, а неке ћете бичевати по својим синагогама и прогонити од града до града, да на вас дође сва праведна крв проливена на земљи, од крви праведног Авеља до крви Захарије [...] кога сте убили.“ Затим је упозорио: „Заиста, кажем вам, све ће то доћи на овај нараштај“ (Матеј 23:34-36). То ће се догодити када 70. н. е. римска војска уништи Јерусалим и када настрада на стотине хиљада Јудејаца.

Размишљање о том страшном исходу узнемирило је Исуса. Зато је тужно рекао: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш оне који су послати к теби! Колико сам пута хтео да скупим твоју децу, као што квочка скупља своје пилиће под крила! А ви нисте хтели. Ево, ваша кућа вам се оставља напуштена“ (Матеј 23:37, 38). Они који су га слушали су се сигурно питали о каквој је ’кући‘ реч. Да ли је могуће да је говорио о величанственом храму у Јерусалиму, храму који је, како се чинило, Бог штитио?

Тада је Исус рекао: „Кажем вам, од сада ме нећете видети док не кажете: ’Благословљен онај који долази у Јеховино име!‘“ (Матеј 23:39). Цитирао је пророчанске речи из Псалма 118:26: „Благословљен онај који долази у име Јеховино! Благосиљамо вас из дома Јеховиног!“ Када храм у Јерусалиму буде уништен, јасно је да нико неће долазити у њега у Божје име.

Исус је затим отишао у део храма где су се налазиле храмске касице. Људи су могли убацивати прилоге у мале отворе на њиховом врху. Исус је видео многе како то чине, међу којима су били и богаташи који су „убацивали много“. Затим је приметио једну сиромашну удовицу како убацује „два новчића“ веома мале вредности (Марко 12:41, 42). Несумњиво је знао колико је њен прилог обрадовао Бога.

Зато је позвао своје ученике и рекао: „Заиста, кажем вам, ова сиромашна удовица убацила је више од свих који убацују новац у касице за прилоге.“ Како то? Он је објаснио: „Сви су они убацили од свог вишка, а она је од своје сиротиње убацила све што је имала за живот“ (Марко 12:43, 44). Колико се само она разликовала од верских вођа по начину размишљања и поступања!

Касније тог 11. нисана, Исус је једном заувек напустио храм. Један од његових ученика је узвикнуо: „Учитељу, гледај! Каквог ли камења, каквог ли здања!“ (Марко 13:1). Неко камење на храмским зидинама заиста је било изузетно велико, због чега је здање одавало утисак снаге и неуништивости. Због тога је сигурно било чудно оно што је на то Исус рекао: „Видиш ли ове величанствене грађевине? Неће се овде оставити ни камен на камену, све ће се срушити“ (Марко 13:2).

Након ових речи, Исус и његови апостоли су прешли долину Кедрон и упутили се на Маслинску гору. Када је са четворицом својих апостола — Петром, Андријом, Јаковом и Јованом — био на Маслинској гори, пред њима се пружао поглед на величанствено здање храма.

Уторак 11. нисан се ближио крају. То је значило и да се за Исуса ближило крају време пуно активности. Дању је проповедао у храму, а ноћу боравио ван града. Међу народом је владало велико интересовање за њега, тако да су ’рано ујутру долазили к њему у храм да га слушају‘ (Лука 21:37, 38). Сада је све то прошлост и он је седео на Маслинској гори с Петром, Андријом, Јаковом и Јованом.

Они су насамо дошли код њега. Били су забринути за храм, будући да је Исус управо прорекао да од храма неће остати ни камен на камену. Међутим, они су имали још тога у мислима. Исус их је раније подстакао: „Будите спремни, јер Син човечји долази у час кад се не надате“ (Лука 12:40). Такође је говорио о ’дану кад ће се појавити Син човечји‘ (Лука 17:30). Да ли су ове речи биле повезане с оним што је управо рекао о храму? Апостоли су били веома радознали. „Кажи нам“, рекли су, „када ће то бити, и шта ће бити знак твоје присутности и свршетка овог поретка?“ (Матеј 24:3).

Можда су на уму имали храм који су посматрали. Надаље, такође су желели да знају када ће почети присутност Сина човечјег. Можда су се сетили Исусове приче о ’човеку племенитог рода који је отпутовао у далеку земљу да преузме краљевску власт и да се затим врати‘ (Лука 19:11, 12). И на крају, питали су се на шта се односи ’свршетак овог поретка‘.

Исус је пружио детаљан знак о томе када ће нестати постојећи јудејски систем, заједно с храмом. Али је рекао и више од тога. Његове речи ће помоћи хришћанима који ће живети у будућности да препознају да ли живе у време његове „присутности“ и да ли је близу крај целокупног светског поретка.

Како су године пролазиле, апостоли су могли да виде да се Исусова пророчанства испуњавају. Многе ствари које је прорекао почеле су да се обистињују током њиховог живота. Зато хришћани који су након 37 година били духовно будни нису били затечени када је 70. н. е. дошло уништење јудејског система и његовог храма. Међутим, није се све што је Исус прорекао одиграло у годинама до 70. Апостоли су се распитивали и за његову присутност у краљевској моћи. Како ће она бити препознатљива? Исус им је и то открио.

Прорекао је да ће бити ’ратног метежа и вести о ратовима‘ и да ће „устати народ на народ и краљевство на краљевство“ (Матеј 24:6, 7). Такође је рекао да ће бити „снажних земљотреса и по разним местима биће пошасти и глади“ (Лука 21:11). Надаље, упозорио је своје ученике: „Дићи ће руке на вас, прогониће вас“ (Лука 21:12). Појавиће се и лажни пророци и многе ће завести. Порашће безакоње и охладнеће љубав код многих. Такође је рекао и да ће се ’добра вест о краљевству проповедати по целом свету за сведочанство свим народима, и тада ће доћи крај‘ (Матеј 24:14).

Иако су се у неким видовима Исусова пророчанства испунила пре и током уништења Јерусалима, да ли је Исус указивао и на касније, веће испуњење? Да ли видите доказе да се ова значајна пророчанства испуњавају у наше време?

Једна ствар коју је Исус поменуо као део знака своје присутности била је „гадост која пустоши“ (Матеј 24:15). Године 66, ту гадост је представљала римска војска која је имала идолопоклоничка обележја, то јест амблеме. Римљани су опколили Јерусалим и поткопали неке делове његових зидина (Лука 21:20). Тако је „гадост која пустоши“ стајала тамо где није требало, на месту које су Јудејци сматрали светим.

Исус је даље прорекао: „Тада ће бити велика невоља какве није било од почетка света до сада, нити ће је више бити.“ Римљани су 70. године уништили Јерусалим. То разарање јудејског ’светог града‘ с његовим храмом, било је тада велика невоља, јер су настрадале хиљаде људи (Матеј 4:5; 24:21). Било је то најразорније уништење које су Јудејци икада доживели и оно је представљало крај јудејског верског система који је трајао вековима. Јасно је да ће било какво даљње, веће испуњење Исусових речи бити нешто страховито.

НАДА ТОКОМ ИСПУЊЕЊА ПРОРОЧАНСТАВА

Исус још није завршио оно што је хтео да каже о својој присутности у краљевској моћи и свршетку овог поретка. Сада је апостоле упозорио на ’лажне Христе и лажне пророке‘. Рекао је да ће они настојати да заведу изабране, који се неће дати обманути (Матеј 24:24). Лажни Христи су били видљиви. За разлику од њих, Исусова присутност неће бити видљива.

На свршетку овог света избиће још већа невоља о којој је рекао: „Сунце ће потамнети, месец више неће светлети, звезде ће падати с неба и небеске силе ће се уздрмати“ (Матеј 24:29). Апостоли нису знали шта значе ове застрашујуће речи, али сигурно ће бити језиво.

Како ће ти страшни догађаји утицати на људе? Исус је пружио одговор: „Људи ће тада губити свест од страха и очекивања онога што ће задесити свет, јер ће се силе небеске уздрмати“ (Лука 21:26). Исус је сасвим сигурно описао најмрачнији период у људској историји.

Међутим, он је својим апостолима рекао да неће сви бити у страху када ’Син човечји дође са силом и великом славом‘ (Матеј 24:30). Раније им је рекао да ће Бог кренути у акцију „због изабраних“ (Матеј 24:22). Како онда треба да реагују верни ученици на страшне догађаје које је Исус прорекао? Он их је охрабрио: „Кад све то почне да се збива, усправите се и подигните главу, јер се приближава ваше избављење“ (Лука 21:28).

Али како ће Исусови ученици који буду живели у том прореченом времену моћи да увиде да је близу крај? Исус је испричао поређење о смокви: „Кад јој грана напупи и пролиста, знате да је близу лето. Тако и ви, кад видите све то, знајте да је Син човечји близу, пред вратима. Заиста, кажем вам, овај нараштај неће проћи док се све то не догоди“ (Матеј 24:32-34).

Дакле, када његови ученици запазе испуњење многих обележја прореченог знака, треба да схвате да је близу крај. Исус је упутио упозорење ученицима који ће живети током тог значајног периода:

„О том дану и часу нико не зна, ни небески анђели ни Син, него само Отац. Јер као што је било у Нојевим данима, таква ће бити присутност Сина човечјег. Јер као што су у тим данима пре потопа јели и пили, женили се и удавали, све до дана кад је Ноје ушао у арку, и нису обраћали пажњу док није дошао потоп и све их однео, таква ће бити присутност Сина човечјег“ (Матеј 24:36-39). Исус је поменуо Потоп у Нојево време јер је тај догађај утицао на цео тадашњи свет.

Апостоли који су слушали Исуса на Маслинској гори несумњиво су увидели колико је важно да буду духовно будни. Исус им је о томе рекао: „Пазите на себе да вам срце не буде заокупљено прекомерним јелом и опијањем и животним бригама, и да вас тај дан не затекне и изненади као замка. Јер ће доћи на све који живе по свој земљи. Зато будите будни, и усрдно се молите све време да бисте успели умаћи свему овоме што треба да се догоди, и стати пред Сина човечјег“ (Лука 21:34-36).

Исус је поново показао да ће оно што је прорекао имати веће испуњење. Он није говорио о догађајима који ће се догодити након неколико деценија и који ће се односити само на Јерусалим и јудејски народ. Указивао је на догађаје који ће „доћи на све који живе по свој земљи“.

Рекао је да његови ученици треба да буду будни и спремни. Он је то истакао још једном причом: „Једно знајте, кад би домаћин знао у коју стражу долази лопов, остао би будан и не би дозволио да му провали у кућу. Зато и ви будите спремни, јер Син човечји долази у час када се не надате!“ (Матеј 24:43, 44).

Исус је својим ученицима пружио темељ за наду. Рекао им је да ће у време када се буду испуњавала његова пророчанства постојати „роб“ који ће бити духовно будан и активан. Користио је сликовит језик који су они могли лако да разумеју. Наиме, рекао им је: „Ко је дакле верни и разборити роб кога је његов господар поставио над својим слугама, да им даје храну у право време? Срећан је тај роб ако га његов господар, кад дође, нађе да тако ради! Заиста, кажем вам, поставиће га над свим својим имањем“. Ако би тај „роб“ постао зао и почео да малтретира друге, господар би га ’најстроже казнио‘ (Матеј 24:45-51; упоредити с Луком 12:45, 46).

Међутим, Исус није говорио о томе да ће нека група његових следбеника постати зла. Шта је онда хтео да поручи својим ученицима? Желео је да буду будни и активни, што се јасно види из наредног поређења које ће испричати.

Након што је одговорио апостолима на питања о знаку своје присутности и свршетку поретка, Исус им је испричао једно пророчанско поређење. Оно ће им послужити као важан подстрек, а његово испуњење запазиће они који буду живели током Исусове присутности.

Поређење је започео овим речима: „С небеским краљевством [ће] бити као са десет девица које су узеле своје светиљке и изашле у сусрет младожењи. Пет их је било лудих, а пет разборитих“ (Матеј 25:1, 2).

Исус није хтео да каже да је половина његових ученика који ће наследити Краљевство луда, а друга половина мудра. Заправо, желео је да истакне да сваки његов ученик може да буде спреман тако што ће спречити да му ишта одвуче пажњу. Дакле, Исус нимало није сумњао да сваки његов слуга може остати веран и примити благослове његовог Оца.

У Исусовом поређењу, свих десет девица су изашле да чекају младожењу и да се придруже свадбеној поворци. Када он буде стигао, девице ће осветлити пут својим светиљкама, исказујући тако част младожењи који доводи своју невесту у дом припремљен за њу. Међутим, шта се заправо десило?

Исус је даље испричао: „Луде су узеле светиљке, али нису са собом узеле уље, док су разборите узеле и уље у посудама заједно са светиљкама. Пошто је младожења каснио, све су задремале и заспале“ (Матеј 25:3-5). Младожења није стигао како се очекивало. Изгледало је као да доста касни, па су девице заспале. Апостоли су се можда сетили Исусовог поређења о човеку племенитог рода који је отишао у далеку земљу, али се „вратио, након што је преузео краљевску власт“ (Лука 19:11-15).

У поређењу о десет девица, Исус је описао шта се десило када је младожења стигао: „Тачно у поноћ чуо се повик: ’Ево младожење! Изађите му у сусрет!‘“ (Матеј 25:6). Да ли су девице биле спремне?

Исус је објаснио: „Тада су све оне девице устале и припремиле своје светиљке. А луде су рекле разборитима: ’Дајте нам свог уља, јер наше светиљке само што се нису угасиле.‘ Разборите су одговориле: ’Можда неће бити довољно за нас и за вас. Боље идите код оних који га продају и купите себи‘“ (Матеј 25:7-9).

Пет лудих девица нису биле спремне за младожењин долазак. Нису имале довољно уља за своје светиљке и морале су да га потраже. О томе је Исус рекао: „Док су оне отишле да купе, стигао је младожења. Девице које су биле спремне ушле су с њим на свадбу и врата су се затворила. После су дошле и остале девице и рекле: ’Господине, господине, отвори нам!‘ А он им је одговорио: ’Истину вам кажем, не познајем вас‘“ (Матеј 25:10-12). Заиста тужан исход јер нису биле спремне и нису бделе!

Апостоли су могли да схвате да је младожења Исус. Раније је чак сам себе упоредио с младожењом (Лука 5:34, 35). А ко су биле мудре девице? Занимљиво је да је Исус следећим речима позвао „мало стадо“ које ће добити Краљевство да буду спремни: „Нека вам бедра буду опасана и светиљке упаљене“ (Лука 12:32, 35). У овом поређењу о девицама, апостоли су могли да схвате да се то односи на њих и друге верне ученике. Која је онда порука коју је Исус желео да пренесе овим поређењем?

То се јасно види из речи којима је завршио своје поређење: „Бдите, дакле, јер не знате ни дан ни час“ (Матеј 25:13).

Зато је подстакао своје верне следбенике да бдију током његове присутности. Он ће доћи и зато они, попут пет мудрих девица, треба да бдију и буду спремни како не би изгубили из вида драгоцену наду и награду која их чека.

Исус је још увек био на Маслинској гори с четворицом апостола. Испричао им је још једно поређење, слично оном о минама које је неколико дана раније испричао у Јерихону да би показао да је Краљевство у далекој будућности. Поређење које је сада испричао део је одговора на питања о његовој присутности и свршетку света. Оно је нагласило важност марљивости његових ученика.

Исус је започео следећим речима: „То је као кад је човек који је намеравао да отпутује у туђину позвао своје робове и поверио им своју имовину“ (Матеј 25:14). Пошто је Исус себе раније упоредио с човеком који је отпутовао у далеку земљу да „преузме краљевску власт“, апостоли су лако могли разумети да је човек из овог поређења заправо он (Лука 19:12).

Пре него што је отпутовао, човек је робовима поверио своју имовину. Током три и по године своје службе, Исус је био усредсређен на проповедање добре вести о Божјем Краљевству и обучавање његових ученика да то чине. Сада ће он отићи, уверен да ће они радити све што их је поучио (Матеј 10:7; Лука 10:1, 8, 9; Јован 4:38; 14:12).

Како је човек из приче расподелио своју имовину? Исус је то овако објаснио: „Једноме је дао пет таланата, другоме два, а трећем један, свакоме према његовој способности, и отишао је у туђину“ (Матеј 25:15). Шта ће робови учинити са оним што су добили? Хоће ли то марљиво користити тако да донесу корист свом господару? Исус је рекао:

„Онај који је добио пет таланата одмах је отишао и трговао с њима и зарадио још пет. Исто тако, онај који је добио два зарадио је још два. Али онај који је добио само један отишао је и ископао рупу у земљи и сакрио сребрни новац свог господара“ (Матеј 25:16-18). Шта ће се десити када се господар врати?

„После дужег времена“, испричао је Исус, „дошао је господар тих робова и почео да сређује рачуне с њима“ (Матеј 25:19). Прва двојица су урадила све што је било до њих, ’према својој способности‘. Обојица су била марљива и вредна и умножила су оно што им је било поверено. Онај који је добио пет таланата удвостручио их је, као и онај који је добио два таланта. (У то доба је човек морао да ради 19 година да би зарадио један талант.) Зато је господар имао исте речи похвале за оба роба: „Одлично, добри и верни робе! Био си веран над малим и зато ћу те поставити над многим. Радуј се са својим господарем!‘“ (Матеј 25:21).

Међутим, с робом који је добио један талант било је сасвим другачије. Он је рекао: „Господару, знао сам да си захтеван човек, да жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао. Зато сам се уплашио и отишао и сакрио твој талант у земљу. Ево ти што је твоје“ (Матеј 25:24, 25). Овај роб је могао барем да уложи новац у банку и тако добије камату за свог господара. Али ни то није учинио! Заправо, деловао је против њега.

Господар га је с правом назвао ’злим и лењим робом‘. Зато му је одузето оно што је имао и дато робу који је био изузетно марљив. Тада је господар поставио мерило: „Свакоме ко има, даће се још и имаће обиље, а ономе ко нема, узеће се и оно што има“ (Матеј 25:26, 29).

Исусови ученици су имали много тога за размишљање, чак и кад је реч само о овом поређењу. Могли су схватити да оно што им је Исус поверио — предивна част да стварају ученике — има велику вредност. Зато је очекивао да буду марљиви. Тиме није мислио да сви морају имати исти удео у проповедању. Као што је показао у поређењу које је испричао, свако треба да учини ’према својој способности‘. То никако не значи да ће Господар бити задовољан ако је неко лењ и не даје све од себе да би увећао његову имовину.

Апостоли су сигурно били одушевљени следећим засигурањем: „Свакоме ко има, даће се још.“

Исус је на Маслинској гори управо завршио поређења о десет девица и о талантима. Како је закључио свој одговор на питање апостола о знаку своје присутности и свршетку света? Испричао је причу о овцама и јарцима.

Овако је започео: „Кад Син човечји стигне у својој слави и сви анђели с њим, тада ће сести на свој славни престо“ (Матеј 25:31). Није оставио места никаквој сумњи да је он главна личност у тој причи пошто је себе често називао ’Сином човечјим‘ (Матеј 8:20; 9:6; 20:18, 28).

Када ће се оно што је испричао у овој причи испунити? Биће то када он дође „у својој слави“ са анђелима и када седне на „свој славни престо“. Већ је раније говорио о доласку ’Сина човечјег на облацима небеским са силом и великом славом‘ са својим анђелима. Када ће то бити? „Одмах после невоље тих дана“ (Матеј 24:29-31; Марко 13:26, 27; Лука 21:27). Дакле, ова прича ће се испунити када Исус буде дошао у својој слави. Шта ће тада урадити?

Исус је објаснио: „Кад Син човечји стигне [...] сви ће се народи скупити пред њим, и он ће одвојити људе једне од других, као што пастир одваја овце од јараца. Поставиће овце на своју десну страну, а јарце на леву“ (Матеј 25:31-33).

О овцама, које ће одвојити на десну страну, рекао је: „Тада ће краљ рећи онима који буду на његовој десној страни: ’Дођите, ви које је мој Отац благословио, наследите краљевство које је припремљено за вас од постанка света‘“ (Матеј 25:34). Зашто је краљ показао наклоност према овцама?

У тој причи, краљ је објаснио: „Јер сам огладнео и дали сте ми да једем, ожеднео сам и дали сте ми да пијем, био сам странац и угостили сте ме, го и обукли сте ме, разболео сам се и бринули сте се о мени, био сам у затвору и дошли сте к мени.“ Када су га те овце, то јест праведници, питале како су му помогле, он им је одговорио: „Што год сте учинили једном од ове моје најмање браће, мени сте учинили“ (Матеј 25:35, 36, 40, 46). Ти праведници нису чинили та добра дела на небу, јер тамо нема ни болесних ни гладних. Сигурно су била у питању дела која су чинили за Христову браћу на земљи.

А шта рећи о јарцима који су били с леве стране? Исус је рекао: „Затим ће [краљ] рећи и онима који буду на његовој левој страни: ’Идите од мене, проклети, у вечну ватру припремљену Ђаволу и његовим анђелима. Јер сам огладнео и нисте ми дали да једем, ожеднео сам и нисте ми дали да пијем. Био сам странац и нисте ме угостили, го и нисте ме обукли, болестан и у затвору и нисте се бринули о мени‘“ (Матеј 25:41-43). Ти јарци су били тако осуђени јер се нису добро опходили према Христовој браћи на земљи.

Тако су апостоли сазнали да ће та пресуда имати трајне последице. Исус им је рекао: „Тада ће им он [краљ] одговорити: ’Заиста, кажем вам, што год нисте учинили једном од ових најмањих, ни мени нисте учинили.‘ И ови ће отићи у вечну смрт, а праведници у вечни живот“ (Матеј 25:45, 46).

Исусов одговор на питање апостола пружа много тога за размишљање његовим следбеницима и помаже им да испитају своје ставове и поступке.