Послушавши Исусове речи, Петар и Јован су стигли у Јерусалим да би све припремили за Пасху. Касније су за њима кренули и Исус и осталих десет апостола. Било је поподне и сунце је тонуло за хоризонт, док су Исус и његови апостоли силазили с Маслинске горе. Ово је последњи пут да је овде по дану пре него што ускрсне.

Убрзо су стигли до града и упутили се ка кући где је требало да прославе Пасху. Попели су се у велику собу на спрату. Тамо је све било спремно како би могли насамо да обележе Пасху. Исус се радовао овој прилици, што се види из његових речи: „Жарко сам желео да једем ову пасхалну жртву с вама пре својих патњи“ (Лука 22:15).

Много година раније, уведен је обичај да се међу окупљенима на Пасхи проноси више чаша вина. Сада, након што му је додата једна чаша, Исус је захвалио Богу и рекао: „Узмите је и додајте један другом. Јер кажем вам, од сада више нећу пити од виноградског рода док не дође Божје краљевство“ (Лука 22:17, 18). Требало је да буде јасно да се ближила његова смрт.

Током пасхалне вечере, догодило се нешто необично. Исус је устао, скинуо своје горње хаљине и узео пешкир. Онда је налио воду у посуду коју је ту нашао. Обично би се домаћин побринуо да неко, вероватно слуга, опере ноге гостима (Лука 7:44). Овом приликом није било домаћина, па је то урадио Исус. То је могао да уради било који од апостола, али није ниједан. Да ли је разлог можда био тај што је још увек међу њима постојало надметање ко је већи? У сваком случају, сада их је био стид што им Исус пере ноге.

Када је Исус стигао до Петра, он се побунио: „Никада ти мени нећеш прати ноге.“ А Исус му је одговорио: „Ако те не оперем, нећеш бити у јединству са мном.“ Петар је одмах одговорио: „Господе, онда ми немој опрати само ноге него и руке и главу.“ Колико ли га је само изненадио Исусов одговор: „Ономе ко се окупао не треба прати ништа осим ногу, јер је сав чист. И ви сте чисти, али не сви“ (Јован 13:8-10).

Исус је опрао ноге свој дванаесторици, чак и Јуди Искариотском. Након што је обукао своје горње хаљине и вратио се за сто, упитао их је: „Да ли схватате шта сам вам учинио? Ви ми се обраћате са ’Учитељу‘ и ’Господе‘, и с правом то говорите, јер то и јесам. Дакле, ако сам ја, Господ и Учитељ, вама опрао ноге, и ви треба један другом да перете ноге. Дао сам вам пример да и ви чините онако како сам ја учинио вама. Заиста, заиста, кажем вам, роб није већи од свог господара, нити је онај ко је послат већи од онога који га је послао. Ако то знате, срећни сте ако тако и чините“ (Јован 13:12-17).

Била је то предивна поука о понизности! Исусови следбеници не треба да теже за истакнутим местима, мислећи да су важни и да други треба да им служе. Уместо тога, треба да следе Исусов пример, не тиме што би дословно прали ноге другима него тиме што би им радо, понизно и непристрано служили.

Раније током вечери, Исус је пружио апостолима поуку о понизности тако што им је опрао ноге. Сада, по свему судећи после пасхалне вечере, он је цитирао пророчанство које је изрекао Давид: „Човек који је у миру са мном био, у ког сам се поуздао, који је хлеб мој јео, подигао се на мене.“ Затим је објаснио: „Један од вас ће ме издати“ (Псалам 41:9; Јован 13:18, 21).

Апостоли су гледали један у другога и сваки од њих је упитао: „Господе, да нисам ја?“ То питање је поставио чак и Јуда Искариотски. Петар је подстакао Јована, који је седео до Исуса, да открије о коме је реч. Зато се Јован нагнуо ка Исусу и упитао га: „Господе, ко је тај?“ (Матеј 26:22; Јован 13:25).

Исус је одговорио: „То је онај коме ћу дати залогај хлеба који умочим.“ Затим је узео хлеб, умочио га у чинију на столу и додао га Јуди, говорећи: „Син човечји одлази, као што је писано о њему, али тешко оном човеку који изда Сина човечјег! Том човеку би боље било да се није ни родио“ (Јован 13:26; Матеј 26:24). Сатана је тада ушао у Јуду, који се већ искварио и сада је изабрао да изврши Сатанину вољу и тако постане ’син уништења‘ (Јован 6:64, 70; 12:4; 17:12).

Исус је рекао Јуди: „Што чиниш, учини брже!“ Други апостоли су помислили да је Јуди, који је чувао кутију с новцем, заповедио: „’Купи оно што нам треба за празник‘, или да му је рекао нека да нешто сиромашнима“ (Јован 13:27-30). Али Јуда је отишао да изда Исуса.

Те исте вечери током Пасхе, Исус је увео један потпуно нови оброк. Узео је хлеб, захвалио Богу, изломио га и дао ученицима да једу. Затим им је рекао: „Ово представља моје тело које ће се дати за вас. Чините ово мени на спомен“ (Лука 22:19). Изломљени хлеб је кружио међу апостолима и сви су јели од њега.

Затим је Исус узео чашу вина, захвалио Богу и пружио им је. Сви су пили из те чаше, за коју је Исус рекао: „Ова чаша представља нови савез на основу моје крви, која ће се пролити за вас“ (Лука 22:20).

Тако је Исус увео Спомен-свечаност, коју његову следбеници треба да обележавају 14. нисана сваке године. Она ће их подсећати на то што су Исус и његов Отац учинили како би човечанство ослободили греха и смрти. Она значи много више него што је Пасха значила Јудејцима, будући да пружа наду у право ослобођење свих побожних људи.

Исус је рекао да ће се његова крв „пролити за многе ради опроштења греха“. Међу многима који ће добити опроштај били су апостоли и други верни ученици. То су они који ће бити са Исусом у Краљевству његовог Оца (Матеј 26:28, 29).

Током своје последње вечери са апостолима, Исус им је пружио изврсну поуку о понизности, тако што им је опрао ноге. Зашто је то била одговарајућа поука? Због једне слабости коју су показали. Они су били одани Богу, али им је и даље било веома важно ко је међу њима највећи (Марко 9:33, 34; 10:35-37). Та слабост је и те вечери дошла до изражаја.

Међу апостолима је настала ’препирка о томе ко је од њих највећи‘ (Лука 22:24). Колико се само Исус растужио када је видео да се опет свађају. Шта је урадио?

Није их прекорио због њиховог понашања и става, већ је стрпљиво резоновао с њима: „Краљеви господаре народима и они који владају народима називају се добротворима. Али ви не будите такви [...] Јер ко је већи, онај који је за столом или онај који служи?“ Затим их је подсетио на пример који им је стално пружао, рекавши: „А ја сам међу вама као онај који служи“ (Лука 22:25-27).

Иако су били несавршени, апостоли су остали уз Исуса у многим тешким ситуацијама. Зато им је рекао: „Ја с вама склапам савез за краљевство, као што је мој Отац са мном склопио савез“ (Лука 22:29). Они су га заиста верно следили. Исус их је уверио да ће, захваљујући савезу који је склопио с њима, они бити његови сувладари у Краљевству.

Иако су добили ту дивну наду, и даље су били несавршени људи. Исус им је рекао: „Сатана је затражио да вас решета као пшеницу“ (Лука 22:31). Још их је упозорио: „Сви ћете се ви ове ноћи поколебати у вери због онога што ће ми се догодити, јер је писано: ’Ударићу пастира и овце из стада ће се разбежати‘“ (Матеј 26:31; Захарија 13:7).

На то је Петар самоуверено рекао: „Ако се и сви други поколебају у вери због онога што ће ти се догодити, ја се никада нећу поколебати!“ (Матеј 26:33). На то је Исус рекао Петру да ће га се он одрећи пре него што се петао два пута огласи те ноћи. Међутим, још је додао: „Али ја сам се усрдно молио за тебе да твоја вера не ослаби. А ти, кад се вратиш, ојачај своју браћу“ (Лука 22:32). Па ипак, Петар је одлучно тврдио: „Чак и ако бих морао да умрем с тобом, нећу те се одрећи“ (Матеј 26:35). Исто су рекли и остали апостоли.

Исус им је тада рекао: „Још сам мало с вама. Тражићете ме, али као што сам Јудејцима рекао: ’Тамо куда ја идем, ви не можете доћи‘, сада то кажем и вама.“ Затим је додао: „Нову вам заповест дајем: Волите један другога. Као што сам ја волео вас, тако и ви волите један другога. По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете волели један другога“ (Јован 13:33-35).

Када је чуо да је Исус рекао да ће само још мало бити с њима, Петар га је упитао: „Господе, куда идеш?“ А Исус му је одговорио: „Тамо куда ја идем ти сада не можеш поћи, али поћи ћеш касније.“ Збуњен, Петар је рекао: „Господе, зашто сада не могу поћи за тобом? Живот ћу свој положити за тебе“ (Јован 13:36, 37).

Исус се затим осврнуо на ранију прилику када је апостоле послао да проповедају по Галилеји без кесе за новац и торбе за храну (Матеј 10:5, 9, 10). Затим их је упитао: „Да ли вам је нешто недостајало?“ Одговорили су: „Није!“ Али како је требало да се понашају убудуће? Исус их је упутио: „Ко има кесу за новац, нека је узме. Исто тако и торбу. И ко нема мач, нека прода своју хаљину и нека га купи. Јер вам кажем да се на мени мора извршити оно што је написано: ’Био је убројан међу безаконике.‘ Јер се извршава оно што се односи на мене“ (Лука 22:35-37).

Исус је говорио о времену када ће бити прибијен на стуб заједно са злочинцима, то јест безаконицима. Након тога ће се његови следбеници суочити са жестоким прогонством. Они су сматрали да су спремни за то, па су рекли: „Господе, ево овде два мача.“ Он им је одговорио: „Довољно је“ (Лука 22:38). То што су са собом имали два мача пружиће Исусу прилику да им ускоро пружи још једну важну поуку.

Док је још био с апостолима у горњој соби, Исус их је охрабрио: „Нека се ваше срце не узнемирује. Исказујте веру у Бога, и у мене исказујте веру“ (Јован 13:36; 14:1).

Исус им је објаснио зашто није требало да се узнемиравају због његовог одласка: „У кући мог Оца има много станова [...] Кад одем и припремим вам место, поново ћу доћи и примићу вас у свој дом, да и ви будете тамо где сам ја.“ Апостоли нису разумели да је он говорио о одласку на небо. Зато је Тома рекао: „Господе, не знамо куда идеш. Како бисмо знали пут?“ (Јован 14:2-5).

„Ја сам пут и истина и живот“, одговорио је Исус. Само онај ко прихвати његова учења и настоји да живи попут њега, може бити на небу, у кући његовог Оца. О томе је рекао: „Нико не долази к Оцу осим преко мене“ (Јован 14:6).

Филип је све то пажљиво слушао, па је замолио Исуса: „Господе, покажи нам Оца и то нам је довољно.“ Изгледа да је желео да види неки приказ Божје славе, као што су то видели Мојсије, Илија и Исаија. Међутим, апостоли су имали нешто боље од таквих визија. Исус је о томе рекао: „Већ сам толико времена с вама, а ти ме, Филипе, још ниси упознао? Ко је видео мене, видео је и Оца.“ Исус је савршено одражавао Очеву личност. Због тога су, посматрајући Исуса и живећи у његовој близини, апостоли могли видети какав је његов Отац. Наравно, Отац је већи од Исуса, што се види из онога што је Исус рекао: „Оно што вам ја говорим не говорим сам од себе“ (Јован 14:8-10). Апостоли су могли да виде да је Исус сву част за своја учења приписивао свом Оцу.

Такође су видели чудесна дела која је Исус чинио и слушали га док је објављивао добру вест о Божјем Краљевству. А сада им је рекао: „Ко исказује веру у мене, чиниће дела каква и ја чиним. Чиниће и већа дела од ових“ (Јован 14:12). Исус није рекао да ће они чинити већа чуда од његових. Међутим, они ће своју службу обављати много дуже, на много већем подручју и доћи ће до много већег броја људи.

Па ипак, након Исусовог одласка, неће бити препуштени сами себи, јер им је он обећао: „Ако нешто замолите у моје име, учинићу то.“ Још је рекао: „Ја ћу замолити Оца и он ће вам дати другог помоћника да буде с вама заувек, а то је дух истине“ (Јован 14:14, 16, 17). Дакле, засигурао им је да ће примити свети дух. То ће се десити на Педесетницу.

„Још мало“, рекао је, „и свет ме више неће видети, али ви ћете ме видети, јер ја живим, а и ви ћете живети“ (Јован 14:19). Дакле, Исус ће се након ускрсења појавити пред својим ученицима у физичком телу, а касније ће их ускрснути како би били с њим на небу као духовна створења.

Након тога је Исус изнео једноставну чињеницу: „Ко има моје заповести и држи их се, тај ме воли. А ко воли мене, њега ће волети мој Отац, и ја ћу га волети и објавићу му се.“ На то је Јуда, којег су звали и Тадија, упитао: „Господе, како то да намераваш да се објавиш нама, а не свету?“ Исус му је одговорио: „Ако ме неко воли, држаће се моје речи, и мој Отац ће га волети [...] Ко ме не воли, не држи се моје речи“ (Јован 14:21-24). За разлику од његових следбеника, свет у Исусу неће препознати пут, истину и живот.

Исус неће још дуго бити с њима. Како ће његови ученици упамтити све чему их је поучавао? Он је о томе рекао: „Помоћник, свети дух, кога ће Отац послати у моје име, он ће вас поучити свему и подсетиће вас на све што сам вам говорио.“ Апостоли су видели да свети дух може чинити моћна дела, зато их је то обећање утешило. Још је додао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам [...] Нека се ваше срце не узнемирује и нека се не боји“ (Јован 14:26, 27). Дакле, ученици нису имали разлога да се плаше — од Исусовог Оца ће добити смернице и заштиту.

Ускоро ће се уверити у то. Исус им је рекао: „Долази владар света. Он нема власти нада мном“ (Јован 14:30). Ђаво је већ био ушао у Јуду и почео да утиче на његова дела. Али Исус није имао слабости које је Сатана могао да искористи и наведе га да окрене леђа Богу. Такође, Сатана неће моћи да спречи Исусово ускрсење. Због чега? Исус је пружио одговор: „Ја чиним онако како ми је Отац заповедио.“ Био је сигуран да ће га Отац ускрснути (Јован 14:31).

Сада је већ било касно, можда је прошла и поноћ. Исус је отворено разговарао са својим верним апостолима и храбрио их. Испричао им је поређење којим је желео да их подстакне на марљивост:

„Ја сам прави чокот, а мој Отац је виноградар“, започео је (Јован 15:1). Његово поређење је било слично оном што је вековима раније речено о израелском народу, који је упоређен с Јеховином виновом лозом (Јеремија 2:21; Осија 10:1, 2). Међутим, Јехова ће одбацити тај народ (Матеј 23:37, 38). Зато је Исус сада говорио о нечему новом. Заправо, он је чокот који његов Отац гаји од када га је помазао светим духом 29. н. е. Али Исус је показао да се не ради само о њему:

„Сваку лозу на мени која не доноси плод он [његов Отац] уклања, а сваку која доноси плод чисти, како би донела још више плода [...] Као што лоза не може сама од себе да донесе плод ако не остане на чокоту, исто тако не можете ни ви ако не останете у јединству са мном. Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15:2-5).

Исус је својим верним ученицима обећао да ће им, кад оде, послати помоћника, свети дух. Педесет и један дан касније, када је на апостоле и друге ученике био изливен свети дух, они су постали лозе на том чокоту. Све „лозе“ треба да остану у јединству с Исусом. Због чега?

Он је то објаснио: „Ко остаје у јединству са мном и ја у јединству с њим, он доноси много плода, јер одвојени од мене не можете учинити ништа.“ Ове „лозе“, његови верни следбеници, доносиће много плода тиме што ће испољавати особине попут Исусових, ревно говорити другима о Божјем Краљевству и стварати ученике. Али шта ако неко не би остао у јединству с Исусом и не би доносио плод? Исус је рекао: „Ако неко не остаје у јединству са мном, избацује се напоље.“ С друге стране, он је истакао: „Ако останете у јединству са мном и моје речи остану у вама, замолите што год желите и биће вам“ (Јован 15:5-7).

Затим се поново вратио на оно што је већ двапут поменуо, наиме, на послушност његовим заповестима (Јован 14:15, 21). Објаснио је битан начин на који ће његови ученици показати послушност: „Ако се држите мојих заповести, остаћете у мојој љубави, као што сам се ја држао Очевих заповести и остајем у његовој љубави.“ Па ипак, то укључује много више од љубави према Јехови Богу и његовом Сину. Исус је о томе рекао: „Ово је моја заповест: Волите један другога као што сам ја волео вас. Нико нема већу љубав од ове — да неко положи свој живот за своје пријатеље. Ви сте моји пријатељи ако чините оно што вам ја заповедам“ (Јован 15:10-14).

За неколико сати, Исус ће показати љубав тиме што ће дати свој живот за све оне који исказују веру у њега. Његов пример треба да подстакне његове следбенике да гаје исту самопожртвовану љубав једни према другима. Та љубав ће бити њихово главно обележје, као што је Исус раније рекао: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете волели један другога“ (Јован 13:35).

Он их је назвао „пријатељима“, и то је требало да приме к срцу. Потом им је објаснио зашто је тако гледао на њих: „Називам вас пријатељима, јер сам вам обзнанио све што сам чуо од свог Оца.“ Заиста је драгоцено бити Исусов присан пријатељ и знати оно што му је Отац рекао! Међутим, да би могли да имају такав однос с њим требало је да наставе да ’доносе плод‘. Исус им је рекао да ако тако буду чинили, Отац ће им дати ’што год га замоле у његово име‘ (Јован 15:15, 16).

Љубав коју ученици, то јест „лозе“ буду имали међу собом, помоћи ће им да издрже оно што их је чекало. Исус их је упозорио да ће их свет мрзети, али их је и утешио речима: „Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас. Кад бисте били део света, свет би вас волео јер бисте били његови. Али пошто нисте део света [...] зато вас свет мрзи“ (Јован 15:18, 19).

Исус је надаље објаснио зашто ће их свет мрзети: „Све ће вам то чинити због мог имена, јер не познају онога који ме је послао.“ Затим је рекао да чуда која је чинио заправо осуђују оне који га мрзе: „Да нисам међу њима чинио дела која нико други није чинио, не би имали греха, али сада су их видели па су замрзели и мене и мог Оца.“ У ствари, њихова мржња је представљала испуњење онога што је проречено (Јован 15:21, 24, 25; Псалам 35:19; 69:4).

Још једном, Исус је обећао да ће послати помоћника, свети дух. Та моћна сила је на располагању свим његовим следбеницима и може им помоћи да доносе плод, то јест да сведоче (Јован 15:27).

Исус се спремао да са апостолима напусти горњу собу где су прославили Пасху. Након многих поучних и охрабрујућих речи, он је закључио: „Ово сам вам говорио да се не поколебате у вери.“ Зашто је било на месту то што им је рекао? Објаснио им је: „Избациваће вас из синагога. У ствари, долази час кад ће свако ко вас убије мислити да служи Богу“ (Јован 16:1, 2).

То је сигурно узнемирило апостоле. Иако им је Исус и раније говорио да ће их свет мрзети, није им до сада отворено рекао да ће бити убијани. Зашто је то рекао тек сада? „То вам нисам рекао у почетку, јер сам био с вама“ (Јован 16:4). Дошло је време да их ојача, пошто ће их напустити. То ће им помоћи да се касније не спотакну.

Затим је додао: „Идем к ономе који ме је послао, али нико од вас ме не пита: ’Куда идеш?‘“ Раније те вечери су га испитивали о томе куда намерава да иде (Јован 13:36; 14:5; 16:5). Међутим, сада их је потресло оно што им је рекао о прогонствима која ће их задесити. Зато су били заокупљени размишљањем о томе, па га нису ништа питали о слави која га чека или о томе шта све то значи за праве Божје слуге. Исус је приметио: „Жалост [је] испунила ваше срце јер сам вам то рекао“ (Јован 16:6).

Затим је објаснио: „За ваше је добро што ја одлазим. Јер ако не одем, помоћник неће доћи к вама, али ако одем, послаћу га к вама“ (Јован 16:7). Исус је морао умрети и отићи на небо да би ученици примили свети дух. Тај дух он може послати својим слугама било где на планети.

Свети дух ће ’показати свету шта је грех, шта је праведност, а шта осуда‘ (Јован 16:8). Дакле, биће разоткривено то што свет није показао веру у Божјег Сина, Исуса. Његов одлазак на небо ће пружити доказе о његовој праведности и показаће зашто Сатана, „владар овог света“, заслужује да буде осуђен (Јован 16:11).

„Још имам много тога да вам кажем“, наставио је Исус, „али сада то не можете носити.“ Када на њих буде изливен свети дух, он ће им помоћи да разумеју „сву истину“ и да живе по њој (Јован 16:12, 13).

Апостоле је збунило оно што је Исус након тога рекао: „Још мало, и више ме нећете видети.“ Зато су питали један другога шта то значи. Исус је схватио да су желели да чују објашњење, па им је рекао: „Заиста, заиста, кажем вам, ви ћете плакати и нарицати, а свет ће се радовати. Ви ћете се жалостити, али ваша ће се жалост претворити у радост“ (Јован 16:16, 20). Када он буде убијен следећег поподнева, верске вође ће се радовати, а ученици ће бити жалосни. Међутим, њихова жалост ће се претворити у радост кад Исус буде ускрснут. Та радост ће бити још већа када Бог на њих излије свети дух.

Исус је ситуацију у којој ће се наћи апостоли упоредио са женом која треба да се породи. Он је рекао: „Жена је жалосна кад рађа јер је дошао њен час, али кад роди дете, више се не сећа муке, од радости што је човек дошао на свет.“ Исус је охрабрио апостоле: „Тако сте и ви сада жалосни, али опет ћу вас видети и срце ће се ваше радовати и нико вам неће одузети вашу радост“ (Јован 16:21, 22).

До тада се апостоли нису молили у Исусово име. Али сада им је рекао: „У тај дан ћете молити у моје име.“ Због чега у његово име? То није значило да им Отац иначе не би услишио молбе. Исус је о томе рекао: „Сам Отац вас воли јер сте ви волели мене и веровали сте да сам ја изашао као Очев заступник“ (Јован 16:26, 27).

Те речи су охрабриле и ојачале апостоле, па су рекли: „Зато верујемо да си изашао од Бога.“ Али њихова вера ће ускоро бити испитана. Исус је рекао шта ће се убрзо догодити: „Ево, долази час, и већ је дошао, кад ћете се разбежати свако својој кући и оставићете ме самог.“ Ипак их је уверио: „То сам вам рекао да посредством мене имате мир. У свету имате невољу, али будите храбри, ја сам победио свет“ (Јован 16:30-33). Дакле, Исус их неће напустити. Уверио их је да и они, баш као он, могу победити свет тако што ће верно вршити Божју вољу, и то упркос покушајима Сатане и његовог света да сломе њихову беспрекорност.

Исус је истински волео апостоле и зато их је припремао за свој предстојећи одлазак. Сада се помолио свом Оцу: „Прослави свог сина, да твој син прослави тебе и да влашћу коју си му дао над свим људима да вечни живот свима које си му дао“ (Јован 17:1, 2).

Јасно је истакао да је најважније прославити Бога. Међутим, поменуо је и утешну наду — вечни живот! С обзиром да је добио ’власт над свим људима‘, он може применити откупнину на све. Па ипак, само ће неки добити живот. Зашто само неки? Зато што ће он своју откупнину применити само на оне који буду поступали у складу с оним што је затим рекао: „Да би добили вечни живот, треба да добро упознају тебе, јединог истинитог Бога, и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јован 17:3).

Потребно је да особа добро упозна Оца и Сина и да развије блискост с њима. Веома је важно да усвоји њихов начин размишљања. Надаље, мора да се труди да у поступању с другима показује њихове изузетне особине. Такође, мора да разуме да је прославити Бога важније од вечног живота обећаног људима. Сада је Исус говорио о тој теми:

„Ја сам прославио тебе на земљи, довршивши дело које си ми дао да извршим. А сада ти, Оче, прослави мене код себе славом коју сам имао код тебе пре него што је свет постао“ (Јован 17:4, 5). Исус је молио Бога да му путем ускрсења поново да небеску славу.

Па ипак, он није заборавио оно што је постигао током своје службе. Зато се молио: „Објавио сам твоје име људима које си ми дао из света. Били су твоји, а ти си их дао мени, и држали су се твоје речи“ (Јован 17:6). Не само што је користио Божје име у служби већ је и својим апостолима помагао да схвате шта то име представља, наиме, Божје особине и његов начин поступања с људима.

Апостоли су познавали Јехову Бога. Разумели су улогу његовог Сина и оно чему их је поучавао. Исус је о томе понизно рекао: „Речи које си дао мени ја сам дао њима, и они су их примили и заиста су спознали да сам изашао као твој заступник, и поверовали су да си ме ти послао“ (Јован 17:8).

Затим је истакао разлику између својих следбеника и осталих људи: „Ја молим за њих. Не молим за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји [...] Свети Оче, чувај их због свог имена које си ми дао, да буду једно, као што смо и ми [...] И сачувао сам их и ниједан од њих није уништен осим сина уништења“, то јест Јуде Искариотског, који је отишао да га изда (Јован 17:9-12).

„Свет их је замрзео“, наставио је Исус. „Не молим те да их узмеш са света, него да их сачуваш од Злога. Они нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:14-16). Апостоли и други ученици су били у свету, живели су у друштву којим влада Сатана, али су морали да остану одвојени од њега и његове злоће. Како?

Тако што су примењивали учења из Хебрејских списа и оно чему их је Исус поучавао. Само тако су могли бити свети, одвојени да би служили Богу. Зато се Исус молио: „Посвети их истином. Твоја реч је истина“ (Јован 17:17). Касније ће неки апостоли написати књиге, које ће такође бити део истине. Она ће људима помоћи да буду свети.

С временом ће бити и других који ће прихватити истину. Зато је Исус наставио: „Не молим само за њих [оне који су били с њим] него и за оне који поверују у мене посредством њихове речи.“ За све њих, он је од свог Оца тражио: „Да сви буду једно, као што си ти, Оче, у јединству са мном и ја у јединству с тобом, да и они буду у јединству с нама“ (Јован 17:20, 21). Исус и његов Отац нису дословно једна особа. Они су једно у том смислу што су сагласни у свему. Исус се молио да тако буде и међу његовим ученицима.

Кратко пре тога, рекао је Петру и осталима да одлази да би им припремио место, имајући на уму место на небу (Јован 14:2, 3). Затим се на то осврнуо и у молитви: „Оче, желим да и они које си ми дао буду са мном, тамо где сам ја, како би гледали моју славу коју си ми дао, јер си ме волео пре постанка света“ (Јован 17:24). Тако је потврдио да је давно — пре него што су Адам и Ева добили потомство — Бог волео свог јединорођеног Сина, који је постао Исус Христ.

На крају своје молитве, Исус је поново нагласио важност Очевог имена и његове љубави према апостолима и онима који ће прихватити истину, рекавши: „Обзнанио сам им твоје име и обзнањиваћу га, да љубав којом си ме волео буде у њима и ја у јединству с њима“ (Јован 17:26).

Исус се управо помолио са својим верним апостолима. Затим, након што су „отпевали хвалоспеве, изашли су на Маслинску гору“ (Марко 14:26). Кренули су на исток, у Гетсимански врт, где је Исус имао обичај да одлази.

Кад су стигли на то прелепо место окружено маслинама, Исус је ту оставио осморицу апостола. Можда је то било у близини улаза у врт, будући да им је рекао: „Седите овде док ја одем тамо и помолим се.“ Са собом је повео тројицу апостола — Петра, Јакова и Јована — па отишао дубље у врт. Обузели су га немир и тескоба, па је рекао тој тројици: „Душа је моја на смрт жалосна. Останите овде и бдите са мном“ (Матеј 26:36-38).

Након тога се удаљио од њих, „пао [...] на земљу и почео да се моли“. За шта се у тим тешким тренуцима молио? „Оче, теби је све могуће. Уклони ову чашу од мене. Али нека не буде како ја хоћу, него како ти хоћеш“, молио је свог Оца (Марко 14:35, 36). Шта је тиме желео да каже? Да не жели да буде Откупитељ? Ни у ком случају!

Док је био на небу, могао је да види како су Римљани на окрутан начин убијали осуђенике. Сада је био човек и могао је да осети физичку бол. Зато му није било свеједно када је размишљао о ономе што га чека. Што је још важније, било му је веома тешко што ће умрети као злочинац и тиме можда нанети срамоту Очевом имену. За неколико сати ће бити прибијен на стуб под оптужбом да је хулио против Бога.

Након што се дуже молио, вратио се и затекао тројицу апостола како спавају. Зато се обратио Петру: „Зар нисте могли ни један сат да бдите са мном? Бдите и молите се, да не дођете у искушење.“ Исус је разумео да су и апостоли били под великим притиском и да је ноћ већ поодмакла. Зато је додао: „Дух је, додуше, срчан, али је тело слабо“ (Матеј 26:40, 41).

Затим је други пут отишао да се моли Богу да ’уклони од њега чашу‘. Након тога је поново затекао ученике како спавају, иако је требало да се моле да не би дошли у искушење. Када им се обратио, „нису знали шта да му одговоре“ (Марко 14:40). Он је и трећи пут отишао, пао ничице и молио се.

Био је веома забринут због тога што ће умрети као злочинац и тако можда нанети срамоту свом Оцу, Јехови. Међутим, Јехова је чуо молитве свог Сина и послао му анђела да га ојача. Па ипак, Исус није престао да се моли свом Оцу, већ се молио „још усрдније“. Био је под огромним емоционалним притиском. На њему је лежала велика одговорност. У питању су били његов вечни живот и вечни живот свих верних људи. На крају му је зној „постао као капи крви које су падале на земљу“ (Лука 22:44).

Када се Исус трећи пут вратио код апостола, опет су спавали. „У оваквом тренутку спавате и почивате“, рекао је. „Ево, приближио се час да Син човечји буде издат и предат у руке грешницима. Устаните, пођимо. Мој издајник се приближио“ (Матеј 26:45, 46).

Давно је прошла поноћ. Свештеници су се сложили да плате Јуди 30 сребрника да би издао Исуса. Зато је Јуда предводио велику групу свештеничких главара и фарисеја. Пратили су их римски војници с једним војним заповедником на челу.

По свему судећи, одмах након што га је Исус отпустио с пасхалне вечере, Јуда је отишао право код свештеничких главара (Јован 13:27). Они су сакупили групу стражара и војника. Можда их је Јуда прво одвео у горњу собу где су Исус и апостоли раније те вечери прославили Пасху. Сада су прешли долину Кедрон и били на путу у врт. Поред оружја, са собом су имали светиљке и бакље, зато што су били одлучни да пронађу Исуса.

Док их је водио на Маслинску гору, Јуда је био сигуран да зна где може да пронађе Исуса. Док су раније Исус и апостоли путовали из Витаније у Јерусалим и назад, често су се заустављали у Гетсиманском врту. Али сада је била ноћ и Исус је можда био заклоњен под неком маслином. Како ће војници, који можда никада нису видели Исуса, моћи да га препознају? Јуда ће им дати знак: „Кога пољубим, тај је. Ухватите га и одведите под стражом“ (Марко 14:44).

Када је Јуда са осталима стигао у врт, угледао је Исуса с апостолима и упутио се право к њему. „Здраво, учитељу“, рекао је и нежно пољубио Исуса. „Пријатељу, зашто си овде?“, упитао га је Исус (Матеј 26:49, 50). Затим је сам дао одговор: „Јудо, зар пољупцем издајеш Сина човечјег?“ (Лука 22:48). Након тога се више није обраћао свом издајнику.

Онда је стао под светлост бакљи и светиљки и упитао: „Кога тражите?“ Одговорили су му: „Исуса Назарећанина.“ На то је он храбро рекао: „Ја сам тај“ (Јован 18:4, 5). Не знајући шта могу да очекују, људи су попадали по земљи.

Исус није искористио тај тренутак да би побегао под окриљем ноћи, већ их је поново упитао кога траже. Када су му опет рекли: „Исуса Назарећанина“, он је смирено наставио: „Казао сам вам да сам ја тај. Ако дакле мене тражите, пустите ове нека иду.“ Чак и у овом тешком тренутку, Исус није заборавио оно што је раније рекао, наиме, да неће изгубити ниједног ученика (Јован 6:39; 17:12). Сачувао је своје верне апостоле, тако да ниједан није био изгубљен, осим „сина уништења“ — Јуде (Јован 18:7-9). Зато је сада тражио да његове верне следбенике пусте да иду.

Када су војници хтели да га вежу, апостоли су схватили шта се дешава. Упитали су: „Господе, да ударимо мачем?“ (Лука 22:49). Пре него што је Исус успео да одговори, Петар се машио за један од два мача који су апостоли понели са собом. Ударио је првосвештениковог роба који се звао Малхо и одсекао му десно ухо.

Међутим, Исус је дотакао Малхово ухо и излечио рану. Затим је својим апостолима пружио важну поуку заповедивши Петру: „Врати свој мач на његово место, јер сви који се мача хватају од мача ће и погинути.“ Исус се није опирао хапшењу, јер као што је објаснио: „Како би се онда испунила Писма да се тако мора догодити?“ (Матеј 26:52, 54). Затим је додао: „Зар да не пијем чашу коју ми је Отац дао?“ (Јован 18:11). Он је желео да изврши Божју вољу, чак и ако је то значило да ће умрети.

Након тога је окупљеним људима рекао: „Зар сте изашли као на разбојника с мачевима и тољагама да ме ухватите? Сваки дан сам седео у храму и поучавао и нисте ме ухватили. А све се ово догодило да би се испунила пророчка Писма“ (Матеј 26:55, 56).

Војници, војни заповедник и јудејски стражари ухватили су Исуса и свезали га. Када су апостоли то видели, побегли су. Па ипак, „један младић“ — можда ученик Марко — остао је у тој гомили да би видео шта ће се десити с Исусом (Марко 14:51). Међутим, људи су га препознали и покушали да га ухвате, због чега је он бежећи оставио своју горњу ланену хаљину.

Након што је био свезан као злочинац, Исус је одведен код Ане. Он је био првосвештеник у време када је Исус као дечак задивио учитеље у храму (Лука 2:42, 47). Касније су неки Анини синови били првосвештеници, а сада је на том положају био Анин зет, Кајафа.

Док је Ана испитивао Исуса, Кајафа је имао довољно времена да окупи Синедрион. Био је то суд сачињен од 71 члана, међу којима су били првосвештеник и други који су раније били на том положају.

Ана је испитивао Исуса о „његовим ученицима и о његовом учењу“. Исус је једноставно одговорио: „Ја сам јавно говорио свету. Увек сам поучавао у синагоги и у храму, где се скупљају сви Јудејци. Ништа нисам говорио у тајности. Зашто питаш мене? Питај оне који су чули шта сам им говорио“ (Јован 18:19-21).

Један од стражара који је тамо стајао ошамарио је Исуса и прекорио га: „Зар тако одговараш свештеничком главару?“ Али Исус је знао да ништа лоше није урадио, па је рекао: „Ако сам погрешно рекао, докажи да је погрешно. А ако сам право рекао, зашто ме удараш?“ (Јован 18:22, 23). Ана је затим послао Исуса код свог зета, Кајафе.

До тада се окупио цео Синедрион — тадашњи првосвештеник, старешине народа и писмозналци. Нашли су се у Кајафином дому. Било је незаконито одржавати такво суђење током пасхалне вечери, али их то није омело да спроведу своје зле намере.

То ни у ком случају није било непристрано суђење. Раније, након Лазаревог ускрсења, Синедрион је одлучио да Исус мора умрети (Јован 11:47-53). Само неколико дана пре тога, верске вође су се удружиле у намери да га ухвате и убију (Матеј 26:3, 4). Дакле, Исус је и пре почетка суђења био осуђен на смрт!

Осим што су се састали да би одржали незаконито суђење, свештенички главари и други из Синедриона су покушали да пронађу сведоке који ће изнети лажне доказе на основу којих ће осудити Исуса. Пронашли су многе, али се њихова сведочанства нису слагала. На крају су двојица пришла и рекла: „Ми смо га чули како говори: ’Развалићу овај храм начињен људским рукама и за три дана саградићу други који неће бити начињен људским рукама‘“ (Марко 14:58). Али чак се ни та двојица нису у потпуности сложила.

Тада је Кајафа упитао Исуса: „Зар ништа не одговараш? Шта кажеш на оптужбе које износе против тебе?“ (Марко 14:60). Исус није рекао ни реч на те лажне оптужбе сведока. Зато је првосвештеник Кајафа прибегао другој методи.

Знао је да су Јудејци осетљиви ако неко тврди да је Божји Син. Раније, када је Исус назвао Бога својим Оцем, Јудејци су желели да га убију јер су говорили да себе ’изједначава с Богом‘ (Јован 5:17, 18; 10:31-39). Свестан тога, Кајафа је лукаво тражио од Исуса: „Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христ, Син Божји!“ (Матеј 26:63). Исус је већ у ранијим приликама рекао да је Божји Син (Јован 3:18; 5:25; 11:4). Ако би то сада прећутао, изгледало би да пориче да је Божји Син и Христ. Зато је рекао: „Јесам. И видећете Сина човечјег како седи с десне стране Силнога и долази с облацима небеским“ (Марко 14:62).

На то је Кајафа драматично устао, раздерао хаљине и узвикнуо: „Похулио је! Шта нам још требају сведоци? Ево, сад сте чули хулу. Шта мислите?“ Синедрион је изнео своју неправедну осуду: „Заслужује смрт“ (Матеј 26:65, 66).

Тада су почели да злостављају Исуса и да га ударају песницама. Други су га шамарали и пљували. Затим су му покрили главу, ударали га и саркастично говорили: „Ако си пророк, реци ко те је ударио!“ (Лука 22:64). Тако је, под велом мрака, Божји Син био злостављан на незаконитом суђењу!

Након што је Исус ухапшен у Гетсиманском врту, апостоли су га напустили и у страху побегли. Па ипак, двојица су се вратила. То су били Петар „и један други ученик“, очигледно апостол Јован (Јован 18:15; 19:35; 21:24). Можда су сустигли оне који су водили Исуса код Ане. Када је Ана послао Исуса код првосвештеника Кајафе, Петар и Јован су га на одстојању пратили. Вероватно су били растрзани између страха за сопствени живот и бриге шта ће се десити с њиховим Учитељем.

Јован је био познат првосвештенику и зато је могао да уђе у двориште његове куће. Петар је остао напољу све док се Јован није вратио и разговарао са слушкињом која је била вратарка. Тада је и Петру било допуштено да уђе.

Била је хладна ноћ, па је у дворишту била заложена ватра. Петар је седео с осталима да би се угрејао док је чекао „да види шта ће се догодити“ на Исусовом суђењу (Матеј 26:58). На светлости ватре, вратарка која га је пустила да уђе, погледала га је боље. „Зар ниси и ти ученик тог човека?“, упитала га је (Јован 18:17). Није била једина која га је препознала и оптужила да је био с Исусом (Матеј 26:69, 71-73; Марко 14:70).

То је веома узнемирило Петра. Трудио се да никоме не упада у очи и чак се повукао у предворје. Тако је Петар порекао да је био с Исусом, рекавши: „Нити га знам нити разумем шта говориш“ (Марко 14:67, 68). Такође је „почео да се куне и заклиње“. То је значило да је био спреман да положи заклетву и да на себе призове невољу у случају да његове речи нису биле истините (Матеј 26:74).

У међувремену, Исусово суђење се наставило, очигледно у делу Кајафине куће који је био изнад дворишта. Петар и остали који су чекали доле у дворишту могли су да виде сведоке који су долазили и одлазили.

Петар је имао галилејски нагласак, што га је одало да није говорио истину. Надаље, међу присутнима је био и човек чијем је рођаку, Малху, Петар одсекао ухо. Зато је поново оптужен: „Зар те нисам видео у врту с њим?“ Када је то Петар порекао и трећи пут, огласио се петао, као што је било проречено (Јован 13:38; 18:26, 27).

Изгледа да се Исус у том тренутку налазио на балкону који је гледао на двориште. Окренуо се и погледао директно у Петра, што га је сигурно погодило право у срце. Сетио се шта му је Исус рекао само неколико сати раније у горњој соби. Како се Петар осећао када је постао свестан шта је урадио? Изашао је напоље и горко заплакао (Лука 22:61, 62).

Како је то могло да се догоди? Како је Петар, који је био толико уверен у своју духовност и оданост, могао да се одрекне свог Учитеља? Истина је била изврнута, а Исус приказан као злочинац. Када је Петар имао прилику да стане на страну овог невиног човека, он му је окренуо леђа и тако се одрекао онога који је имао „речи вечног живота“ (Јован 6:68).

Петрово тужно искуство показује да и духовна особа верна Богу може бити пољуљана уколико није спремна на изненадна искушења. Нека оно што се догодило Петру служи као упозорење свим Божјим слугама!