Ноћ се ближила крају када се Петар трећи пут одрекао Исуса. Синедрион је завршио своје незаконито суђење и његови чланови су се разишли. У петак, следећег дана, поново су се окупили раном зором. Вероватно су желели да на неки начин озаконе суђење које се одвијало претходне ноћи. Тако је Исус поново био изведен пред њих.

И овог пута, суд је захтевао: „Ако си Христ, реци нам.“ Исус је одговорио: „Чак и ако вам кажем, нећете веровати. И ако вас упитам, нећете одговорити.“ Међутим, храбро им је рекао ко је он и да се на њему испуњава пророчанство из Данила 7:13. Рекао је: „Од сада ће Син човечји седети поред моћне деснице Божје“ (Лука 22:67-69; Матеј 26:63).

Чланови суда су инсистирали: „Дакле, јеси ли ти Син Божји?“ Исус је одговорио: „Ви сами кажете да јесам.“ Њима је то било довољно да га због хуле осуде на смрт. „Зар нам треба још неко сведочанство?“, питали су (Лука 22:70, 71; Марко 14:64). Зато су га везали и одвели римском намеснику, Понтију Пилату.

Јуда Искариотски је можда видео како га одводе пред Пилата. Када је схватио да ће Исус бити осуђен, у некој мери је осетио грижу савести и очај. Међутим, није се обратио Богу и искрено тражио опроштај, већ је отишао да врати 30 сребрника. Рекао је свештеничким главарима: „Згрешио сам кад сам издао праведну крв.“ А они су му хладно одговорили: „Шта се то нас тиче? То је твоја ствар!“ (Матеј 27:4).

Тада је Јуда бацио 30 сребрника у храм и отишао. На све своје грехе додао је још један, будући да је покушао да се убије. Желео је да се обеси, али се грана на коју је везао конопац сломила. Пао је на камење и „сва му се утроба просула“ (Дела апостолска 1:17, 18).

Још је било рано јутро када је Исус доведен у Пилатов двор. Јудејци који су га довели нису желели да уђу како због контакта с незнабошцима не би постали нечисти. У том случају не би могли да узму оброк 15. нисана, првог дана Празника бесквасних хлебова, који се сматрао делом Пасхе.

Пилат је изашао и упитао: „Какву оптужбу износите против овог човека?“ Одговорили су му: „Да овај није злочинац, не бисмо га предали теби.“ Можда је Пилат осећао да они настоје да изврше притисак на њега, па је рекао: „Узмите га ви и судите му по свом закону.“ Јудејци су тада открили да желе да га погубе, јер су рекли: „Ми не смемо никога да погубимо“ (Јован 18:29-31).

Заправо, да су убили Исуса за време Пасхе, вероватно би изазвали велики метеж међу народом. Али ако би га Римљани погубили на основу политичких оптужби, на шта су имали право, то би ове Јудејце пред народом ослободило одговорности за Исусову смрт.

Верске вође нису желеле да кажу Пилату да су прогласиле Исуса кривим за хулу. Њему су изнели другачије оптужбе: „Овога смо нашли како [1] заводи наш народ и [2] забрањује да се плаћа порез цару и [3] говори за себе да је Христ, краљ“ (Лука 23:2).

Као представник Рима, Пилат је имао разлога да се забрине због оптужбе да је Исус тврдио да је краљ. Зато је ушао у свој двор, позвао Исуса и упитао га: „Јеси ли ти јудејски краљ?“ Другим речима: ’Јеси ли прекршио царски закон тврдећи да си краљ и супротставио се цару?‘ Исус је можда желео да сазна шта је Пилат чуо о њему, па га је упитао: „Говориш ли то сам од себе или су ти други причали о мени?“ (Јован 18:33, 34).

Тврдећи да не зна много о Исусу, али да жели да чује, Пилат га је упитао: „Зар сам ја Јудејац?“ Затим је додао: „Твој народ и свештенички главари предали су те мени. Шта си учинио?“ (Јован 18:35).

Исус није покушао да заобиђе главну тему, а то је његова краљевска власт. Начин на који је одговорио без сумње је веома изненадио намесника Пилата.

Исус није покушавао да пред Пилатом сакрије чињеницу да је краљ. Па ипак, његово Краљевство није представљало претњу за Рим. „Моје краљевство није део овог света“, рекао је. „Кад би моје краљевство било део овог света, моје слуге би се бориле да не будем предат Јудејцима. Али моје краљевство није одавде“ (Јован 18:36). Дакле, Исус има Краљевство, али не овде на земљи.

Пилат се није тиме задовољио. Упитао је: „Дакле, ти си краљ?“ Исус је својим одговором потврдио Пилату да је у праву: „Ти сам кажеш да сам ја краљ. Ја сам се зато родио и зато сам дошао на свет, да сведочим за истину. Свако ко је на страни истине слуша мој глас“ (Јован 18:37).

Исус је раније рекао Томи: „Ја сам пут и истина и живот.“ Сада је и Пилат чуо да је сврха Исусовог доласка на земљу да сведочи за истину, конкретно истину о Краљевству. Исус је био одлучан да остане веран тој истини чак и по цену живота. Тада га је Пилат упитао: „Шта је истина?“, али није сачекао одговор. Сматрао је да је довољно чуо да би могао да донесе пресуду (Јован 14:6; 18:38).

Поново је изашао пред мноштво окупљено испред двора. Очигледно је Исус стајао поред њега када се обратио свештеничким главарима и онима који су били с њима: „Не налазим никакву кривицу на овом човеку.“ Мноштво се на то разљутило и упорно тврдило: „Својим учењем он буни народ по целој Јудеји, почевши од Галилеје па све довде“ (Лука 23:4, 5).

Пилат је сигурно био запрепашћен фанатизмом који су показивали Јудејци. Док су свештенички главари и старешине народа и даље викали, Пилат је упитао Исуса: „Зар не чујеш какве све оптужбе износе против тебе?“ (Матеј 27:13). Исус на то није ништа рекао. Пилат је био запањен његовим мирним држањем пред разјареном руљом која га је оптуживала.

Јудејци су рекли да је Исус ’почео од Галилеје‘. Тако је Пилат сазнао да је Исус из Галилеје. То му је дало идеју како да избегне кривицу у Исусовом случају. Ирод Антипа (син Ирода Великог) владао је Галилејом и током те Пасхе био је у Јерусалиму. Зато је Пилат послао Исуса код њега. Управо је Ирод Антипа погубио Јована Крститеља. Касније, када је чуо да је Исус чинио чуда, Ирод се забринуо да би Исус могао бити ускрснули Јован (Лука 9:7-9).

Ироду је било драго што му се пружа могућност да види Исуса. Он није желео да му помогне нити да сазна да ли су оптужбе против њега основане. Једноставно је био радознао и надао се да ће „видети неко чудо“ (Лука 23:8). Па ипак, Исус није удовољио његовој радозналости. У ствари, док га је Ирод испитивао, Исус није рекао ни реч. Тада је разочарани Ирод почео да га са својим војницима понижава (Лука 23:11). Обукли су му сјајну хаљину и исмевали га. Затим га је Ирод поново послао код Пилата. Ирод и Пилат су до тада били непријатељи, али су после овога постали добри пријатељи.

Након Исусовог повратка, Пилат је сазвао свештеничке главаре, јудејске поглаваре и народ и рекао им: „Ја сам га испитао пред вама, али нисам нашао да је овај човек крив за оно за шта га оптужујете. А није нашао ни Ирод, јер га је послао назад к нама. Ево, није учинио ништа чиме би заслужио смрт. Зато ћу га казнити и пустити“ (Лука 23:14-16).

Пилат је желео да ослободи Исуса, јер је разумео да су га свештеници предали из зависти. Али за то је имао још један разлог. Док је седео на судској столици, жена му је поручила: „Немој имати ништа с тим праведником, јер сам данас у сну [очигледно божанског порекла] много претрпела због њега“ (Матеј 27:19).

Како ће Пилат покушати да ослободи овог невиног човека?

Пилат је мноштву које је тражило Исусову смрт рекао: „Нисам нашао да је овај човек крив за оно за шта га оптужујете. А није нашао ни Ирод“ (Лука 23:14, 15). Пилат је покушавао да поштеди Исуса, па је прибегао нечем другом. Рекао је народу: „Код вас је обичај да вам на Пасху пустим некога. Хоћете ли дакле да вам пустим јудејског краља?“ (Јован 18:39).

Знао је да је у затвору био Варава, који је био познат као разбојник, побуњеник и убица. Зато је упитао: „Кога хоћете да вам пустим, Вараву или Исуса кога називају Христом?“ Свештенички главари су нахушкали људе да траже Вараву, а не Исуса. Након тога, Пилат је још једном упитао: „Кога од ове двојице хоћете да вам пустим?“ Мноштво је викало: „Вараву!“ (Матеј 27:17, 21).

Тада је Пилат запањено упитао: „Шта онда да учиним с Исусом кога називају Христом?“ Разјарена руља је викала: „На стуб с њим!“ (Матеј 27:22). Срамно су тражили смрт невиног човека. Међутим, Пилат је стао у његову одбрану: „Па какво је зло он учинио? Нисам нашао на њему ништа чиме би заслужио смрт. Зато ћу га казнити и пустити“ (Лука 23:22).

И поред свих Пилатових покушаја, мноштво је још јаче викало: „На стуб с њим!“ (Матеј 27:23). Под утицајем верских вођа, побеснело су тражили крв. И то не крв неког злочинца, убице, већ недужног човека, који је пре само пет дана у Јерусалиму дочекан као Краљ! Ако су се ученици налазили међу мноштвом, били су тихи и неприметни.

Пилат је схватио да ништа не може постићи. Метеж је бивао све већи, па је узео воду и опрао руке пред мноштвом. Након тога је рекао: „Нисам крив за крв овог човека. То је ваша ствар.“ Чак ни то их није зауставило. Уместо тога, рекли су: „Његова крв нека падне на нас и на нашу децу“ (Матеј 27:24, 25).

Међутим, овај намесник је више желео да удовољи народу него да уради оно што је исправно. Зато је у складу с њиховим захтевима ослободио Вараву. Наредио је да се Исусу скину хаљине и да се избичује.

Након тог ужасног бичевања, војници су га одвели у Пилатов двор. Око њега се окупила цела чета која је наставила да га понижава. Исплели су му венац од трња и ставили му на главу. У десну руку су му ставили трску и огрнули га скерлетним плаштем, какав су носили краљеви. Затим су му се ругали: „Здраво, јудејски краљу!“ (Матеј 27:28, 29). Пљували су га и шамарали. Узели су трску из његове руке и ударали га по глави, због чега су му се оштри трнови „круне“ још дубље заривали у кожу.

Исусово изванредно достојанство и снага оставили су дубок утисак на Пилата, па је он још једном покушао да се ослободи кривице, рекавши: „Ево, изводим вам га да знате да на њему не налазим никакву кривицу.“ Да ли је можда мислио да ће се народ сажалити када буде видео Исуса у модрицама и како крвари? Док је Исус стајао пред тим бездушним мноштвом, Пилат је узвикнуо: „Ево човека!“ (Јован 19:4, 5).

Иако је био измучен и у ранама, Исус је одражавао тихо достојанство и мир, што је чак и Пилат морао да призна, јер су се у његовим речима могли видети поштовање и сажаљење.

И поред тога што је Исус био немилосрдно мучен и исмеван, Пилатови покушаји да га ослободи нису утицали на свештеничке главаре и њихове саучеснике. Они нису дозволили да ишта спречи Исусово погубљење. Наставили су да вичу: „На стуб с њим! На стуб с њим!“ А Пилат им је рекао: „Узмите га ви и прибијте на стуб, јер ја на њему не налазим никакву кривицу“ (Јован 19:6).

Јудејци нису успели да увере Пилата да је Исус заслужио смрт на основу политичких оптужби. Зато су се поново вратили на оптужбу на верској основи, наиме, да је током суђења пред Синедрионом похулио. „Ми имамо закон“, рекли су, „и по нашем закону он треба да умре, јер је за себе тврдио да је Божји син“ (Јован 19:7). За Пилата је то било нешто ново.

Поново се вратио у двор не би ли пронашао начин да ослободи овог човека, који је поднео ужасно мучење и због ког је његова жена имала лоше снове (Матеј 27:19). Шта да уради поводом ове нове оптужбе коју су Јудејци изнели, а то је да је његов затвореник „Божји син“? Пилат је знао да је Исус из Галилеје (Лука 23:5-7). Па ипак га је упитао: „Одакле си ти?“ (Јован 19:9). Да ли се можда Пилат питао да Исус није већ живео и на неки начин био божанске природе?

Раније му је Исус директно рекао да јесте краљ, али да његово Краљевство није део овог света. Пошто Исус није имао шта да дода оном што је већ рекао, није ништа додао. Његово одбијање да одговори повредило је Пилатов понос. Зато му је Пилат љутито рекао: „Зар мени не одговараш? Зар не знаш да имам власт да те пустим и да имам власт да те прибијем на стуб?“ (Јован 19:10).

Исус му је једноставно рекао: „Не би имао никакву власт нада мном да ти није дато одозго. Зато је већи грех онога који ме је предао теби“ (Јован 19:11). Исус вероватно није мислио ни на кога конкретно. Оно што је хтео да каже јесте да Кајафа, његови саучесници и Јуда Искариотски сносе већу кривицу од Пилата.

Задивљен Исусовим држањем и речима, али и уплашен да Исус није био обичан човек, Пилат је поново покушао да га ослободи. Међутим, Јудејци су у њему пробудили још један страх, када су рекли: „Ако овога пустиш, ниси пријатељ цару! Свако ко се издаје за краља противи се цару“ (Јован 19:12).

Зато га је Пилат поново извео пред мноштво и обратио им се са своје судске столице: „Ево вашег краља!“ Међутим, Јудејци нису попустили. Викали су: „Смакни га! Смакни га! На стуб с њим!“ Пилат их је упитао: „Зар да вашег краља прибијем на стуб?“ Јудејци су се већ дуго бунили против римске власти, па ипак, свештенички главари су одлучно рекли: „Ми немамо краља осим цара“ (Јован 19:14, 15).

Пилат се кукавички повиновао упорним захтевима Јудејаца и предао Исуса да буде погубљен. Војници су са Исуса скинули пурпурни плашт и обукли му његове горње хаљине. Док су га одводили, дали су му да сам носи свој мученички стуб.

Још увек је био петак, 14. нисан, и јутро је већ поодмакло. Исус је био будан од раног јутра претходног дана и претрпео је страшно мучење. Под тежином мученичког стуба, снага га је издала. Зато су војници присилили једног пролазника, Симона из Кирене у Африци, да понесе мученички стуб до места погубљења. Многи су га следили, ударали се у груди од жалости и оплакивали га.

Исус се обратио уплаканим женама: „Кћери јерусалимске, не плачите нада мном, него плачите над собом и над својом децом! Јер долазе дани кад ће се рећи: ’Срећне су нероткиње, утробе које нису рађале и груди које нису дојиле!‘ Тада ће говорити горама: ’Падните на нас!‘ и бреговима: ’Покријте нас!‘ Јер ако ово раде док је дрво зелено, шта ли ће тек бити кад буде суво?“ (Лука 23:28-31).

Исус је говорио о јудејском народу. Тај народ је био попут дрвета које се сушило, али које је у себи имало још мало влаге, јер су међу њима били Исус и Јудејци који су веровали у њега. Када њих више не буде, остаће само духовно увенуо народ, који ће подсећати на суво дрво. Када римска војска буде извршила Божју пресуду над тим народом, наступиће време велике жалости.

Исус је био одведен на место недалеко од града, где ће заједно с двојицом злочинаца бити погубљен. То место се звало Голгота или Место лобање и издалека се могло видети (Марко 15:40).

Исусу и тој двојици осуђеника су скинули хаљине. Затим су им донели вино помешано са смирном и жучи. По свему судећи, ту мешавину су припремале жене из Јерусалима, а Римљани нису бранили осуђеницима да је пију како би ублажили бол. Па ипак, када је Исус окусио ту течност, одбио је да пије. Зашто? Није желео да му током ове најтеже кушње чула отупе. Желео је да буде потпуно свестан и веран до смрти.

Затим су га положили на стуб (Марко 15:25). Војници су закуцали клинове у његове руке и стопала, пробадајући месо и лигаменте, а то је стварало страшну бол. Када је стуб подигнут, бол је био још већи јер су се ране цепале под тежином његовог тела. Па ипак, он није прекорио војнике, већ се молио: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лука 23:34).

Римљани су имали обичај да поставе натпис на коме би написали за шта је неко осуђен. Овог пута, Пилат је дао да се стави следећи натпис: „Исус Назарећанин, јудејски краљ.“ Био је написан на хебрејском, латинском и грчком, тако да су скоро сви могли да га разумеју. Пилатов поступак је одражавао презир према Јудејцима који су упорно тражили Исусову смрт. Ужаснути, свештенички главари су се побунили: „Немој да пишеш: ’Јудејски краљ‘, него да је он рекао: ’Ја сам јудејски краљ.‘“ Пошто Пилат није желео да поново буде марионета у њиховим рукама, рекао им је: „Што сам написао, написао сам“ (Јован 19:19-22).

Разбеснели свештеници су понављали оптужбу која је већ била изнесена на суђењу пред Синедрионом. Зато није било изненађујуће то што су пролазници подругљиво одмахивали главом и говорили: „Хајде, ти што разваљујеш храм и градиш га за три дана, спаси самог себе и сиђи са стуба!“ Слично томе, свештенички главари и писмозналци су говорили једни другима: „Нека сада Христ, краљ Израела, сиђе са стуба, да видимо и поверујемо“ (Марко 15:29-32). Чак су му се и злочинци који су били с његове леве и десне стране ругали, иако је он био једини недужан.

Ту су била и четири римска војника која су му се такође ругала. Можда су пили ускисло вино, па су исмевали Исуса нудећи га, а он није могао да га дохвати и пије. Такође су подругљиво алудирали на натпис изнад његове главе и говорили: „Ако си јудејски краљ, спаси сам себе“ (Лука 23:36, 37). Заиста невероватно! Онај ко је доказао да је пут, истина и живот сада је био предмет незаслуженог злостављања и исмевања. Па ипак, он је храбро све то поднео и није прекорио ни Јудејце који су то посматрали, ни римске војнике, нити двојицу злочинаца поред себе.

Она четири војника су узела Исусове горње хаљине и поделила их на четири дела. Бацала су коцку да виде коме ће припасти који део. Међутим, Исусова доња хаљина је била веома квалитетна, „без шавова, исткана у једном комаду“. Војници су закључили: „Немојмо да је цепамо, него да жребом одлучимо чија ће бити.“ Тако су испунили стих из Писма који каже: „Хаљине моје деле међу собом, и за одећу моју жреб бацају“ (Јован 19:23, 24; Псалам 22:18).

Међутим, један од злочинаца је схватио да је Исус сигурно краљ. Зато је прекорио другог: „Зар се не бојиш Бога, а кажњен си истом казном? Ми смо праведно осуђени, и примамо оно што смо својим делима заслужили, али он није учинио никакво зло.“ Затим је замолио Исуса: „Сети ме се кад дођеш у своје краљевство“ (Лука 23:40-42).

Исус му је на то рекао: „Заиста, кажем ти данас, бићеш са мном“, али не у Краљевству већ „у рају“ (Лука 23:43). Ово обећање се разликовало од оног које је Исус дао својим апостолима. Њима је обећао да ће с њим седети на престолима у Краљевству (Матеј 19:28; Лука 22:29, 30). С друге стране, овај Јудејац је можда чуо да је Јехова у почетку створио рај на земљи за Адама и Еву и њихово потомство. Сада је могао умрети с том надом.

Био је ’шести сат‘, то јест подне. Необична тама се ’спустила на целу земљу и потрајала је све до деветог сата‘, то јест три по подне (Марко 15:33). Та застрашујућа тама није настала због помрачења сунца. Оно се дешава у време младог месеца, док је за време Пасхе месец пун. Осим тога, ова тама је трајала много дуже од неколико минута, колико траје помрачење сунца. Нема сумње да ју је Бог проузроковао!

Замислимо како је то утицало на оне који су се ругали Исусу. За време таме, четири жене су дошле до мученичког стуба. Биле су то Исусова мајка, Салома, Марија Магдалена и Марија, мајка апостола Јакова Мањег.

Апостол Јован је стајао уз Исусову ожалошћену мајку код стуба. Марија је посматрала свог рођеног сина ког је одгајала како сада у страшним боловима виси на стубу. За њу је то било као да јој је ’мач пробо душу‘ (Јован 19:25; Лука 2:35). Иако је Исус био у тешким мукама, размишљао је о њеном добру. С напором је климнуо главом према Јовану и рекао својој мајци: „Жено, ево ти сина!“ Затим је климнуо ка Марији и рекао Јовану: „Ево ти мајке!“ (Јован 19:26, 27).

Исус је бригу о својој мајци, која је очигледно дотад већ била удовица, поверио апостолу кога је посебно волео. Знао је да његова полубраћа, Маријини други синови, још нису веровали у њега. Зато се побринуо да физичке и духовне потребе његове мајке буду збринуте. Заиста диван пример!

Након што се тама подигла, Исус је рекао: „Жедан сам.“ Тиме су се испуниле речи из Писма (Јован 19:28; Псалам 22:15). Исус Христ је осећао да му је Отац ускратио заштиту, како би његова верност била испитана до краја. Зато је завапио: „Ели, Ели, лама савахтани?“, што значи: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Изгледа је у питању био арамејски израз, који је он изговорио на галилејском дијалекту. Неки од оближњих посматрача нису разумели његов повик, па су рекли: „Зове Илију.“ Један од њих је отрчао, натопио сунђер ускислим вином, ставио га на трску и дао му да пије. Али други су говорили: „Пустите га! Да видимо хоће ли доћи Илија да га скине“ (Марко 15:34-36).

Тада је Исус рекао: „Свршено је!“ (Јован 19:30). У потпуности је испунио Очеву вољу. На крају је узвикнуо: „Оче, у твоје руке поверавам свој дух!“ (Лука 23:46). Тако је предао Јехови своју животну снагу, уверен да га он може вратити у живот. С потпуним поверењем у њега, спустио је главу и издахнуо.

Тада је наступио снажан земљотрес, услед ког су се стене распукле. Био је толико снажан да су се гробови изван Јерусалима отворили, а лешеви испали из њих. Пролазници који су видели мртва тела ушли су у „свети град“ и испричали шта су видели (Матеј 27:51-53).

Кад је Исус умро, дуга, тешка завеса која је делила Светињу од Светиње над светињама поцепала се напола, од врха до дна. Тај невероватан догађај био је показатељ Божјег гнева према онима који су убили његовог Сина. Такође је означио да је пут у Светињу над светињама, то јест небо, сада могућ (Јеврејима 9:2, 3; 10:19, 20).

Сасвим је разумљиво што су се људи много уплашили. Стотник који је био задужен за погубљење рекао је: „Овај човек је заиста био Божји Син“ (Марко 15:39). Можда је био присутан на Исусовом суђењу пред Пилатом када се повела реч о томе да ли је Исус Божји Син. Сада је био уверен да је Исус праведник и да је заиста Божји Син.

Под утиском свих ових необичних догађаја, народ се разишао, „ударајући се у груди“. Тиме се изражавала велика туга и срамота (Лука 23:48). Међу онима који су све посматрали из даљине било је много жена које су понекад пратиле Исуса. Оне су биле дубоко потресене због свега што се десило.

Било је предвече у петак, 14. нисана. Након заласка сунца почеће сабат, 15. нисан. Исус је већ био мртав, али злочинци на стубу поред њега били су и даље живи. Према Закону, тела преминулих нису смела да ’остану на стубу преко ноћи‘ него је требало да буду сахрањена „истог дана“ (Поновљени закони 21:22, 23).

Надаље, петак је био дан припреме јер су људи припремали оброке и завршавали послове који нису могли да чекају да прође сабат. Након заласка сунца, почеће такозвани двоструки, „велики сабат“ (Јован 19:31). Назван је тако зато што је 15. нисан био први дан седмодневног Празника бесквасних хлебова. Тај дан се увек сматрао сабатом (Левитска 23:5, 6). Међутим, овог пута се поклапао с недељним сабатом.

Зато су Јудејци тражили од Пилата да убрза Исусову смрт, као и смрт злочинаца. Како? Тако што би им се поломиле ноге. На тај начин не би могли да се ослоне на њих како би исправили тело и дисали. Зато су војници поломили ноге двојици злочинаца. Пошто је Исус већ био мртав, њему то нису учинили. Тако су се испуниле речи из Псалма 34:20: „Он чува све кости његове, ниједна од њих неће се сломити.“

Да би се отклонила сумња да ли је Исус заиста мртав, један војник је забио копље у близини његовог срца. „Одмах је изашла крв и вода“ (Јован 19:34). То је било испуњење још једног пророчанства: „Гледаће у онога кога су проболи“ (Захарија 12:10).

Јосиф, „богат човек из Ариматеје“ и угледни члан Синедриона, такође је присуствовао погубљењу (Матеј 27:57). За њега се каже да је био „добар и праведан човек“, који је „чекао Божје краљевство“. Он није подржао судску пресуду против Исуса, будући да је био „Исусов ученик, али је то крио због страха од Јудејаца“ (Лука 23:50; Марко 15:43; Јован 19:38). Сада се усудио да од Пилата тражи Исусово тело. Пилат је позвао стотника који је био задужен за погубљење да потврди да је Исус мртав. Затим је пристао на Јосифов захтев.

Након тога, Јосиф је купио чист, фин лан и скинуо Исусово тело са стуба. Завио га је у лан као припрему за сахрану. Никодим, „човек који [...] је [код Исуса] први пут био дошао ноћу“, помогао је око припрема (Јован 19:39). Донео је око сто либри (око 30 килограма) скупе мешавине смирне и алоје. Исусово тело је било умотано у завоје с тим биљем, према јудејским погребним обичајима.

Јосиф је поседовао некоришћен гроб уклесан у стени недалеко одатле, па су тамо положили Исусово тело. Затим су на улаз у гроб наваљали огроман камен. Све је то урађено у журби, пре почетка сабата. Марија Магдалена и Марија, мајка Јакова Мањег, можда су помагале око припреме Исусовог тела. Сада су пожуриле кућама да би ’припремиле мирисна уља и друге мирисе‘ како би након сабата довршиле погребне припреме које су започеле (Лука 23:56).

Следећег дана, на сабат, свештенички главари и фарисеји отишли су код Пилата и рекли: „Сетили смо се да је тај варалица још док је био жив рекао: ’После три дана ускрснућу.‘ Зато заповеди да се гроб осигура до трећег дана, да не би дошли његови ученици и украли га, па рекли народу: ’Устао је из мртвих!‘ Тако би та последња превара била гора од прве.“ Пилат им је одговорио: „Имате стражу. Идите и осигурајте га како знате“ (Матеј 27:63-65).

У недељу у зору, Марија Магдалена, Марија Јаковљева мајка и још неке жене дошле су до Исусовог гроба и донеле мирисна уља како би завршиле припреме око Исусовог тела. Питале су се: „Ко ће нам одваљати камен са улаза у гроб?“ (Марко 16:3). Али догодио се земљотрес, а Божји анђео је одваљао камен. Стражара није било, а гроб је био празан!