Жене које су дошле на Исусов гроб нису могле да верују својим очима. Гроб је био празан! Марија Магдалена је отрчала до „Симона Петра и другог ученика, кога је Исус нарочито волео“ — апостола Јована (Јован 20:2). Жене које су остале код гроба виделе су једног анђела. У гробу је био други анђео обучен у „белу хаљину“ (Марко 16:5).

Један од тих анђела им је рекао: „Не бојте се, јер знам да тражите Исуса који је био прибијен на стуб. Није овде, јер је ускрснуо, као што је рекао. Дођите, погледајте место где је лежао. Идите брзо и реците његовим ученицима да је устао из мртвих. И ево, иде пред вама у Галилеју“ (Матеј 28:5-7). „Дрхтећи од страха и запрепашћења“, ове жене су отрчале да све то јаве ученицима (Марко 16:8).

До тада је Марија већ била пронашла Петра и Јована. Скоро без даха, испричала им је: „Узели су Господа из гроба и не знамо где су га положили“ (Јован 20:2). Петар и Јован су одмах тамо отрчали. Јован је био бржи и пре је стигао до гроба. Завирио је унутра и видео завоје, али је остао напољу.

Када је Петар стигао, одмах је ушао. Видео је ланене завоје и тканину којом је била обавијена Исусова глава. Тада је и Јован ушао и онда је поверовао у оно што им је Марија испричала. Иако им је Исус раније говорио о томе, ниједан од њих није разумео да је он ускрснуо (Матеј 16:21). Збуњени, отишли су кући. Али Марија, која се такође вратила на гроб, остала је још неко време.

У међувремену, остале жене су биле на путу до ученика, желећи да им јаве вест да је Исус подигнут из мртвих. Успут су среле Исуса који их је поздравио. Пале су пред његове ноге и „поклониле му се“. Тада им је он рекао: „Не бојте се! Идите, јавите мојој браћи да пођу у Галилеју. Тамо ће ме видети“ (Матеј 28:9, 10).

Пре тога, када се приликом његовог ускрсења десио земљотрес и када су се појавили анђели, стражари на гробу су „задрхтали од страха и укочили се као мртваци“. Кад су се опоравили, отишли су у град и „јавили свештеничким главарима све што се догодило“. Свештеници су се посаветовали с јудејским старешинама. Одлучили су да заташкају ствари тако што су подмитили стражаре да кажу: „Његови ученици су дошли ноћу и украли га док смо спавали“ (Матеј 28:4, 11, 13).

Римским војницима је претила смртна казна ако би заспали на дужности. Зато су им свештеници обећали: „А ако то [лаж да су заспали] дође до намесникових ушију, ми ћемо га умирити и све ћемо учинити да ви будете без бриге“ (Матеј 28:14). Стражари су узели мито и урадили све што су им рекли. Тако се лажна прича о крађи Исусовог тела проширила међу Јудејцима.

Марија Магдалена је и даље плакала на гробу. Пришла је гробу, погледала унутра и видела два анђела у белом! Седели су тамо где је било положено Исусово тело, један на узглављу, а други тамо где су му биле ноге. „Жено, зашто плачеш?“, упитали су је они. Марија је одговорила: „Узели су мог Господа, и не знам где су га ставили.“ Кад је то рекла, окренула се и угледала још некога. И он ју је питао исто што и анђели, и затим додао: „Кога тражиш?“ Мислећи да је то баштован, рекла му је: „Господине, ако си га ти однео, реци ми где си га ставио, и ја ћу га узети“ (Јован 20:13-15).

Марија је заправо разговарала са ускрснулим Исусом, али га у том тренутку није препознала. Али када ју је ословио: „Марија!“, схватила је да је то био он, јер јој се обратио на начин на који је то раније радио. Радосно је узвикнула: „Рабони!“ (што значи „учитељу“). Па ипак, уплашила се да ће отићи на небо, па га је чврсто ухватила. Зато јој је он рекао: „Немој ме више држати, јер још нисам узашао к Оцу, него иди мојој браћи и реци им: ’Узлазим к свом Оцу и вашем Оцу, свом Богу и вашем Богу‘“ (Јован 20:16, 17).

Тада је Марија отрчала до места где су апостоли и други ученици били окупљени. Рекла им је: „Видела сам Господа!“, што је потврдило оно што су и друге жене већ испричале (Јован 20:18). Али ученицима су те речи „звучале као бесмислица“ (Лука 24:11).

У недељу, 16. нисана, ученици су били обесхрабрени. Нису разумели шта је значио празан гроб (Матеј 28:9, 10; Лука 24:11). Касније тог дана, Клеопа и још један ученик кренули су из Јерусалима за Емаус, удаљен око десет километара.

Док су пешачили, разговарали су о свему што се догодило. Ту им се придружио један непознат човек. Упитао их је: „О чему то успут расправљате међу собом?“ Клеопа му је одговорио: „Зар си ти једини странац у Јерусалиму који не зна шта се у њему ових дана догађало?“ А он их је упитао: „Шта то?“ (Лука 24:17-19).

„Оно што се догодило с Исусом Назарећанином“, одговорили су му. „А ми смо се надали да је он тај који ће избавити Израел“ (Лука 24:19-21).

Клеопа и његов сапутник су му затим испричали оно што се десило тог дана. Рекли су да су неке жене биле на Исусовом гробу и пронашле га празног, као и да су виделе нешто веома чудно — анђеле који су рекли да је Исус жив. Такође су му испричали да су и други били на гробу и „нашли све како су жене рекле“ (Лука 24:24).

Та двојица ученика су се очигледно питала шта би то све могло да значи. Непознат човек је проговорио с ауторитетом неког ко има право да исправи њихово мишљење: „О како сте безумни и спорог срца да поверујете у све што су говорили пророци! Зар није требало да Христ све то претрпи и да уђе у своју славу?“ (Лука 24:25, 26). Затим им је протумачио многе делове Писма који су се односили на Христа.

На крају су заједно стигли у Емаус. Ова двојица ученика су желела да чују још нешто, па су позвала овог странца: „Остани с нама, јер је близу вече, дан је на измаку.“ Он се сложио. Кад су били за столом, изговорио је молитву, изломио хлеб и дао им. Тада су ученици препознали да је то био Исус, али је он нестао (Лука 24:29-31). Више није било сумње да је ускрснуо!

На то су ови ученици рекли: „Зар нам није срце горело док нам је путем говорио, док нам је тумачио Писма?“ (Лука 24:32). Након тога су пожурили назад у Јерусалим, где су пронашли апостоле и друге. Пре него што су Клеопа и његов сапутник успели да испричају шта им се десило, они су им рекли: „Господ је заиста ускрснуо и појавио се Симону!“ (Лука 24:34). Тада су и њих двојица рекла да се појавио и њима. И они су били очевици.

Међутим, убрзо се десило нешто што их је све оставило без речи. Исус се појавио међу њима! Било је то чудо, будући да су у страху од Јудејаца закључавали врата. Па ипак, Исус је стајао у соби где су се они налазили. Обратио им се речима: „Мир вама.“ Али су се они следили од страха. Као и у једној ранијој прилици, „помислили [су] да виде духа“ (Лука 24:36, 37; Матеј 14:25-27).

Да би им доказао да није утвара или плод њихове маште, већ да је у телу човека Исус им је показао руке и ноге и рекао: „Зашто сте се препали? Зашто се сумње јављају у вашим срцима? Погледајте моје руке и моје ноге. То сам ја. Опипајте ме и видећете, јер дух нема месо и кости као што видите да ја имам“ (Лука 24:36-39). Иако су ученици били пресрећни и задивљени, било им је тешко да поверују.

Исус је и даље покушавао да их увери да је стваран. Зато их је упитао: „Имате ли овде нешто за јело?“ Узео је комад печене рибе и појео. Тада им је рекао: „То је оно о чему сам вам говорио док сам још био с вама, да се мора испунити све што је о мени написано у Мојсијевом закону, у Пророцима и у Псалмима“ (Лука 24:41-44).

Као што је помогао Клеопи и његовом сапутнику да разумеју Писмо, сада је то исто учинио за све окупљене. Рекао је: „Тако је написано, да ће Христ страдати и трећи дан устати из мртвих и да ће се у његово име по свим народима проповедати о покајању које је потребно за опроштење греха, почевши од Јерусалима, и ви ћете бити сведоци тога“ (Лука 24:46-48).

Из неког разлога, апостол Тома није био присутан. Наредних дана, други су му одушевљено говорили: „Видели смо Господа!“ А он им је рекао: „Док не видим ране од клинова на његовим рукама, док не ставим прст у те ране и не ставим руку у рану на његовом боку, нећу веровати“ (Јован 20:25).

Осам дана касније, ученици су поново били окупљени, а врата су била закључана. Овог пута је и Тома био с њима. Исус се појавио у људском телу и поздравио их: „Мир вама!“ Тада се окренуо ка Томи и рекао: „Стави прст овде и погледај моје руке, и пружи руку и стави је на мој бок. И немој сумњати, него веруј.“ Тома је на то узвикнуо: „Мој Господ и мој Бог!“ (Јован 20:26-28). Сада је био сигуран да је Исус ускрснуо као духовно биће и да га је послао Јехова Бог.

„Јеси ли поверовао зато што си ме видео?“, упитао га је Исус, а затим наставио, „срећни су они који не виде, а ипак верују“ (Јован 20:29).