Велике промене за земљиште

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НЕМАЧКЕ

„ТО ШТО смо морали да напустимо наш дом скоро да је сломило срце мојој супрузи“, прича Дитер. „Наша 11-годишња ћерка Михаела, такође се веома потресла. Али нисмо имали избора.“ Да ли се ради о породици која је избегла из ратом погођеног подручја? Не, ова породица живи у једној рударској области у Немачкој.

Током протеклих 55 година, око 33 000 људи из области Рајне доживело је исту судбину као Дитер и његова породица. Морали су да се селе јер је требало направити места за површински коп лигнита, то јест мрког угља. Због све веће потребе у индустрији за енергијом, само у Немачкој се сваке године с површинских копова извади око 180 милиона тона лигнита. То је количина 25 пута тежа од Кеопсове пирамиде у Египту.

Како све то утиче на земљиште и људе који тамо живе? Brockhaus Enzyklopädie наводи: „Велики површински копови често захтевају опште расељавање и драстичне промене.“a Хајде да посетимо површински коп у области Рајне и људе на чији је живот он утицао.

Површински коп лигнита

Подручје између Келна и Ахена у доњем току Рајне представља највеће налазиште лигнита у Европи. Ова област је мало већа од Луксембурга и нешто мања од Срема у Војводини. Лигнит се налази испод површине, покривен наслагама, то јест слојевима шљунка, песка или глине, који најпре морају да се одстране.

Да би се дошло до лигнита, наслаге се уклањају роторним багером. Један такав багер сваког дана скине толико наслага да би се могло напунити 16 000 полуприколица. Да се земљиште не би урушило због све дубљег копања, сечењем се образују терасе, то јест степенице. Појединачни нивои на копу називају се банкине. На слици можете видети роторне багере како раде на тим банкинама. Они спадају међу највеће машине на свету. Високи су 95 метара, попут неке тридесетоспратнице.

Када багери скину наслаге, оне се односе транспортером. Покушајте да замислите колико ту има материјала који треба однети. Да би се у области Рајне извукао један кубни метар угља, треба уклонити преко шест кубних метара наслага. Транспортер толико брзо преноси материјал да би било скоро немогуће пратити га, чак и на бициклу. Транспортери допремају материјал на исто одредиште. Одатле се различити материјали, смештени у бункере за угаљ, вагонима пребацују у електране или се депонују. Већи део лигнита се превози у електране где се користи за производњу енергије.

Колико год је то могуће, одстрањене наслаге се користе за попуњавање подручја на којима је извађен лигнит. Машине које враћају наслаге називају се растресачи. Они насипају земљу на коп, слој по слој, све док рупа не буде попуњена. Од вишка наслага настају брегови који могу достићи висину и до 200 метара. Прави изазов за оне који се баве пејзажном архитектуром представља уклапање ових брегова са околином и њихово претварање у корисне пољопривредне површине и шумске пределе.

Спуштање горње границе подземне воде

Нема сумње да површински копови врше огроман утицај на околину и природне циклусе. Да би коп био сув, горња граница подземне воде спушта се на ниво испод најниже тачке копа. Количина воде која се у Немачкој сваке године испумпа могла би да подмири потребе становника највећег немачког града Берлина на скоро три и по године. Извлачење толике количине воде забрињава стручњаке за заштиту животне средине. Они су посебно забринути због претње по оближњи парк природе Мас-Швалм-Нете, који се налази на граници с Холандијом. Тај парк је влажна природна зона која обезбеђује станиште за многе врсте биљака и птица.

Они који су задужени за рад површинског копа тврде да нема разлога за забринутост. Да би се испумпана вода надокнадила, она се враћа у земљиште недалеко од копа. За то се једним делом користе вештачки бунари. На тај начин се настоји да се спречи исушивање те области.

Пејзаж поприма нови облик

Наша планета се константно мења. Сваке године се у океане баци око 25 милијарди тона отпада, а да ми то чак и не приметимо. Ипак, особи која стоји на ивици површинског копа, промене су очигледне. Овде пејзаж поприма нови облик. Како је то утицало на област Рајне?

Подручје између Келна и Ахена, које је некада било површински коп, сада је обновљено и претворено у оранице, шуме и паркове. Надаље, преусмерени су водени токови, као и путеви и железница. Књига Lignite Mining in the Rhineland објашњава: „[Обнављање] није покушај да се изнова створи природа. Једино што човек може јесте да пружи малу помоћ. Највећи део посла обавља сама природа.“ До сада је више од 65 посто тог земљишта поново у употреби, од чега највећи део у пољопривреди. Из тог разлога, плодна земља је, што је могуће равномерније, била разбацана по пропусном слоју у дебљини од два метра. Неколико година је ово подручје обрађивала једна фирма, након чега су земљиште могли да користе земљорадници.

Један мали део нових шума и вештачких језера сада је природни резерват заштићен законом. Чак је постао дом за неке угрожене врсте. Нежни лептир тополњак и птице попут великог трстењака само су две од тих врста. Надаље, тамо расту и биљке попут воденог морача и кацигастог каћуна. За становнике Келна и Бона овај некадашњи површински коп постао је место за одмор и опуштање.

Расељавање и нови почетак

Један од највећих изазова у вези с површинским коповима јесте расељавање људи који живе баш на месту где постоје налазишта лигнита. Пре почетка радова, читава насеља морају да се раселе.

Расељавање захтева обимно планирање, које почиње неких 10 до 15 година унапред. Улаже се труд да се заједно преселе сви становници тог краја. Искуство је показало да око половине оних који морају да промене место становања желе да имају исте комшије, док други то виде као могућност за нови почетак на неком другом месту. Сви који морају да се преселе добијају надокнаду за то, али за неке ствари није могуће одредити цену. На пример, како вам може бити надокнађен губитак предивног погледа с прозора дневне собе или присан однос с комшијама? У новој средини све може бити другачије.

Расељавање подразумева више од пресељења становништва у нове куће. Када почну ископавања животна средина се трајно мења. Родитељи никада више не могу да покажу деци где су одрасли и ишли у школу. Њихов дом из детињства заувек је нестао. Како људи подносе све то? Пробудите се! је интервјуисао неколико таквих особа.

Фридхелм живи у једном селу које треба да буде расељено. Градити по други пут нову кућу у његовим годинама није баш захвалан посао. „Научили смо много тога док смо градили прву кућу“, каже његова супруга Инге, „али сада немамо снаге да то радимо још једном.“ Градња новог дома, која понекад подразумева да неколико година живите на градилишту, може представљати прави изазов.

Вернер и Маргарета сматрају да у оваквим случајевима већини људи пресељење користи у материјалном погледу. Али појединци, попут старијих особа, земљорадника и трговаца, посебно су тешко погођени. За неке који имају развијен посао, почети све изнова на неком другом месту превише је скупо. Један земљорадник који је након пресељења преко 20 година обрађивао земљу на подручју где су ископавања била завршена, сматра да је све испало прилично добро. Његов став је: „Искористи ситуацију најбоље што можеш, јер ионако не можеш ништа променити.“

То је заиста тако! С временом, Дитер и његова породица, који су споменути на почетку, такође су се привикли на свој нови дом. Они су само троје од многих који из личног искуства могу рећи да површински копови доносе велике промене за земљиште и све оне који живе на том подручју.

[Фуснота]

[Слика на 21. страни]

Роторни багер ископава лигнит

[Извор]

Rheinbraun AG

[Слике на 23. страни]

Растресач насипа коп плодном земљом

Некадашњи површински коп након преуређења

[Извор]

Све фотографије: Rheinbraun AG