ДА ЛИ када читаш наглас запињеш код одређених израза? Или, да ли када станеш пред публику да би одржао говор, често тражиш праве речи? Ако је то случај, можда имаш проблема с течношћу. Речита особа чита и говори тако да речи и мисли теку глатко, са очигледном лакоћом. То не значи да она стално говори, да говори веома брзо или да говори без размишљања. Њен говор је пријатан и складан. У Теократској школи службе придаје се нарочита пажња течном излагању.

Доста фактора могу допринети томе да неко не говори течно. Да ли треба да обратиш посебну пажњу некој од следећих ствари? (1) Када читаш пред другима, непознавање одређених речи може створити неодлучност. (2) Кратке паузе на превише места могу довести до испрекиданог излагања. (3) Овом проблему може допринети и слаба припрема. (4) Када се говори пред групом људи, уобичајен фактор у недостатку течности јесте пропуст да се материјал среди на један логичан начин. (5) Ограничен фонд речи код некога може довести до одуговлачења док тражи праве речи. (6) Ако се наглашава превише речи, то може умањити течност. (7) Непознавање граматичких правила такође може допринети овом проблему.

Ако не говориш довољно течно, публика у Дворани Краљевства неће дословно напустити дворану, али можда мисли почну да им лутају. Због тога можда неће бити пуно користи од онога што кажеш.

С друге стране, треба пазити да говор који треба да буде снажан и течан не постане заповеднички, и можда чак да учини да се присутни осећају нелагодно. Ако због разлика у култури људи сматрају да је твој начин говора нетактичан или неискрен, тиме ћеш промашити сврху свог говора. Вреди запазити да је апостол Павле, премда је био искусан говорник, дошао Коринћанима „у слабости и у страху и с великим дрхтањем“ како не би на себе привукао непотребну пажњу (1. Кор. 2:3).

Шта треба избегавати. Многи људи имају навику да у говору убацују изразе као што су „овај“, „је л’“, „хм“ и тако даље. Други често почињу неку мисао са „онда“, или додају неку реч, као што су „знаш“ или „мислим“, свему што кажу. Можда ниси ни свестан колико често користиш такве изразе. Можеш направити једну пробу у којој ће те неко слушати и поновити те изразе сваки пут кад их ти изговориш. Можда ћеш се изненадити.

Неки људи читају и говоре уз бројна понављања. Наиме, они почну реченицу а онда сами себе прекину усред реченице и понове бар део онога што су већ рекли.

Други пак говоре довољно брзо али почну с једном мисли а онда усред реченице пређу на нешто сасвим друго. Иако речи теку без сметњи, нагле промене садржаја мисли умањују течност.

Како да се побољшаш. Ако имаш проблем да често трагаш за правом речи, треба да се концентришеш на то да повећаш свој фонд речи. Посебну пажњу обрати непознатим речима у Кули стражари, Пробудите се! и другим публикацијама које читаш. Потражи их у неком речнику, провери како се читају и шта значе, и неке од њих додај свом фонду речи. Ако не можеш доћи до речника, замоли за помоћ некога ко добро говори твој језик.

Побољшању доприноси и обичај да редовно читаш наглас. Запази тешке речи и изговори их неколико пута.

Да би читао течно, неопходно је да разумеш функцију речи у реченици. Да би се пренела мисао коју је желео да саопшти писац, речи обично треба прочитати у групама. Обрати посебну пажњу таквим групама речи. Ако ће ти то користити, можеш их и обележити. Твој циљ није само да тачно прочиташ речи већ и да јасно пренесеш мисли. Након што анализираш једну реченицу, пређи на следећу док не проучиш цели одломак. Нека ти ток мисли буде јасан. Затим вежбај читање наглас. Прочитај тај одломак више пута док не будеш у стању да га прочиташ без запињања и паузирања на погрешним местима. Затим пређи на друге одломке.

После тога читај мало брже. Ако разумеш функцију речи у реченици, такође ћеш моћи да видиш више речи одједном и да предвидиш шта би могло да дође као следеће. То ће доста допринети ефикасности твог читања.

Веома је корисно и да имаш праксу да редовно читаш без претходне припреме. На пример, без претходне припреме наглас прочитај дневни стих и коментар; ради то редовно. Стеци навику да очима обухватиш групе речи које изражавају комплетне мисли уместо да одједном видиш само једну реч.

Течност у разговору изискује да размислиш пре него што нешто кажеш. Нека ти то буде обичај у свакодневним активностима. Одреди које мисли желиш да саопштиш и којим ћеш их редом казати; затим почни да говориш. Немој да журиш. Настој да изразиш комплетну мисао без застајкивања или промене мисли у пола реченице. Може бити корисно да користиш кратке, једноставне реченице.

Речи ће доћи природно ако тачно знаш шта желиш да кажеш. У принципу, није потребно да бираш речи које ћеш користити. У ствари, ради праксе боље је да будеш сигуран да је мисао јасна у твом уму и да затим размишљаш о речима док говориш. Ако тако радиш и ако се концентришеш на мисао уместо на речи које говориш, речи ће доћи мање-више аутоматски, а своје мисли изразићеш баш онако како их доживљаваш. Али чим почнеш да мислиш о речима уместо о мислима, твој говор ће почети да запиње. Уз вежбање можеш успети у развијању течности, једне важне вештине за ефикасно говорење и поучавање.

Кад је био одређен да представља Јехову пред израелском нацијом и пред египатским фараоном, Мојсије је сматрао да за то није кадар. Зашто? Зато што није био речит човек; можда је имао неку говорну ману (Изл. 4:10; 6:12). Мојсије је пружио изговоре, али Бог није прихватио ниједан. Јехова је заједно с Мојсијем послао и Арона као говорника, али је такође и Мојсију помагао да говори. У више прилика, Мојсије је делотворно говорио не само појединцима и малим групама већ и читавој нацији (П. зак. 1:1-3; 5:1; 29:2; 31:1, 2, 30; 33:1). Ако савесно урадиш свој део док се уздаш у Јехову, и ти свој говор можеш користити да би исказао част Богу.

ИСПРАВНО распоређене паузе су важне у говору. То је случај без обзира да ли држиш предавање или разговараш с неким. Без пауза, оно што се каже може звучати као брбљање, а не као јасно изражавање мисли. Одговарајуће паузе помажу да твој говор буде јасан. Оне такође могу да се употребе на такав начин да главне тачке оставе трајан утисак.

Како можеш утврдити када треба да направиш паузу? Колико дуге треба да буду паузе?

Пауза ради интерпункције. Интерпункција је постала важан део књижевног језика. Она показује где је крај неке изјаве или неког питања. У неким језицима она се користи да се одвоје цитати. Неки знаци интерпункције указују на однос између делова реченице. Онај ко чита у себи може видети знакове интерпункције. Али када чита наглас другима, својим гласом мора саопштити смисао свих знакова интерпункције који се налазе у писаном материјалу. (Додатне детаље можеш наћи у Студији 1, „Тачно читање“.) Ако не правиш паузе када је то потребно ради интерпункције, други можда тешко разумеју шта читаш или чак можеш потпуно променити смисао текста.

Поред интерпункције, начин изражавања мисли у реченици одређује где су паузе одговарајуће. Један чувени музичар је једном рекао: „Ја не свирам ноте боље од других пијаниста. Али паузе између нота — е, у томе је уметност.“ Слично је и с говором. Одговарајуће коришћење пауза допринеће лепоти и смислу твог добро припремљеног материјала.

Кад се припремаш за јавно читање, корисно је да обележиш штиво које ћеш читати. Повуци малу усправну црту тамо где треба да убациш кратку паузу или можда само кратак застој. Две усправне црте можеш ставити за дужу паузу. Ако установиш да је одређена формулација за тебе незграпна и увек изнова направиш паузу на погрешном месту, означи оловком све речи које сачињавају ту тешку фразу како би их спојио. Затим прочитај ту фразу од почетка до краја. То раде многи искусни говорници.

Прављење пауза у свакодневном говору обично не представља проблем зато што знаш шта желиш да кажеш. Међутим, ако имаш обичај да правиш паузе у правилним интервалима без обзира шта захтева одређена мисао, твом говору ће недостајати снага и јасноћа. Предлози како да се побољшаш могу се наћи у Студији 4, „Течно излагање“.

Пауза за промену мисли. Када правиш прелаз с једне главне тачке на другу, пауза може пружити твојим слушаоцима прилику да размисле, да се прилагоде, да препознају промену правца мисли, и да јасније разумеју следећу мисао коју ћеш изнети. Баш као што је важно да успориш када из једне улице скрећеш у другу, тако је важно и да направиш паузу када прелазиш с једне мисли на другу.

Један разлог због чега неки говорници журе с једне мисли на другу без паузе јесте тај што покушавају да обраде превише материјала. Код неких та навика представља слику њиховог свакодневног говора. Можда сви око њих говоре тако. Али то неће довести до ефикасног поучавања. Ако желиш да кажеш нешто што је корисно да се чује и запамти, онда узми довољно времена да јасно истакнеш ту мисао. Буди свестан да су паузе неопходан елеменат говора у коме се мисли јасно преносе.

Ако треба да одржиш говор из предлошка, твој материјал треба да буде сређен тако да буде очигледно где треба направити паузе између главних тачака. Ако треба да читаш манускрипт, обележи места где постоји прелаз с једне главне тачке на следећу.

Паузе за промену мисли обично су дуже од пауза за интерпункцију — међутим, оне нису толико дуге да би излагање било досадно. Ако су предугачке, оне одају утисак да си се слабо припремио и да покушаваш да утврдиш шта ћеш следеће рећи.

Пауза ради наглашавања. Пауза ради наглашавања често је драматична пауза, то јест пауза која долази испред или иза неке изјаве или неког питања које је постављено са извесним интензитетом. Таква пауза пружа слушаоцима прилику да размисле о ономе што је управо речено, или ствара ишчекивање за оно што следи. Те паузе нису једнаке. Одреди која је права метода коју треба да употребиш. Али задржи на уму да паузе ради наглашавања треба ограничити на стварно важне изјаве. Иначе од тих изјава неће бити пуно користи.

Када је у синагоги у Назарету наглас читао из Писма, Исус је ефикасно употребио паузу. Најпре је из свитка пророка Исаије прочитао своје опуномоћење. Међутим, пре него што је то применио, он је смотао свитак, вратио га слуги и сео. Очи свих у синагоги биле су упрте у њега, а он је рекао: „Данас се овај стих из Писма који сте управо чули испунио“ (Лука 4:16-21).

Паузе када то захтевају околности. И ометање може повремено изискивати да паузираш у свом говору. Можда због буке од саобраћаја или детета које плаче треба да прекинеш разговор са станарем кога сретнеш у служби на терену. Кад си на неком већем скупу и ако ометање није превелико, можда можеш мало повисити глас и наставити. Али ако је то ометање гласно и потраје, мораш направити паузу. Твоја публика ионако неће слушати. Зато ефикасно користи паузе, с циљем да својим слушаоцима помогнеш да извуку пуну корист из добрих ствари које желиш да им кажеш.

Пауза ради одговора. Иако можда држиш говор у коме није предвиђено да учествује публика, важно је дозволити присутнима да одговоре, али не наглас већ у мислима. Ако поставиш питања о којима присутни треба да размисле а затим не направиш довољно дугу паузу, од тих питања неће бити пуно користи.

Наравно, важно је да правиш паузе не само када говориш с подијума већ и када сведочиш другима. Неки људи изгледа никада не праве паузе. Ако је то и твој проблем, искрено се напрежи да развијаш ову говорничку вештину. Тиме ћеш побољшати своју комуникацију с другима а исто тако ћеш бити делотворнији и у служби на терену. Пауза је тренутак тишине, а с правом се каже да тишина истиче нешто, наглашава ствари, заокупља пажњу и крепи ухо.

Свакодневна конверзација обухвата двосмерни ток мисли. Други ће те спремније слушати ако ти слушаш њих и показујеш занимање за оно што кажу. То изискује да правиш довољно дуге паузе како би им дао прилику да се изразе.

У служби на терену, наше сведочење је често ефикасније када се обавља у облику разговора. Многи Сведоци су установили да је корисно да, након што размене поздраве, кажу о чему желе разговарати и затим поставе питање. Онда направе паузу како би станару дали прилику да одговори, а потом потврде да су га слушали. Током разговора станару пружају више прилика да коментарише. Они знају да обично више могу помоћи особи ако сазнају како она гледа на ствар о којој разговарају (Посл. 20:5).

Наравно, неће сви позитивно одговорити на питања. Али то није спречило Исуса да направи довољно дугу паузу како би чак и противницима дозволио да одговоре (Мар. 3:1-5). Када другој особи дамо прилику да говори, тиме је подстичемо на размишљање и на основу тога она може открити шта јој је у срцу. У ствари, једна сврха наше службе је да наведемо људе да искрено кажу шта мисле, а то можемо урадити тако што ћемо им показати животоважна питања из Божје Речи у вези с којима они лично морају донети одлуку (Јевр. 4:12).

Коришћење одговарајућих пауза у нашој служби заиста је уметност. Када делотворно користимо паузе, можемо јасније саопштити мисли које ће често остати у трајном сећању.

КАДА говориш или читаш наглас, важно је не само да исправно изговориш појединачне речи већ и да кључне речи и целовите изразе истакнеш на такав начин да информације буду јасно саопштене.

Исправно наглашавање смисла подразумева више од тога да се неколико речи, или чак многе речи, додатно истичу. Морају се истаћи праве речи. Ако се нагласе погрешне речи, присутни можда неће јасно разумети смисао онога што говориш, и зато ће им мисли одлутати на друге ствари. Чак и ако је материјал добар, излагање у коме се слабо наглашава смисао неће бити толико ефикасно у мотивисању публике.

Додатно наглашавање се може постићи на разне начине, и оно се често користи у комбинацији са: јачим гласом, снажнијим осећањима, спорим и промишљеним говором, паузирањем пре или после неке изјаве (или и пре и после), и гестовима и изразима лица. У неким језицима, наглашавање се може постићи и снижавањем или повисивањем тона гласа. Да би утврдио шта би било најбоље, узми у обзир материјал и околности.

Кад одлучујеш шта ћеш нагласити, размисли о следећим стварима. (1) Које речи у оквиру реченице треба додатно нагласити не одређује само остатак реченице већ и контекст. (2) Наглашавањем смисла може да се истакне почетак нове мисли, било да се ради о главној тачки или једноставно о промени у следу резоновања. Тиме се такође може скренути пажња на закључак следа резоновања. (3) Говорник може наглашавањем смисла показати шта он мисли о некој ствари. (4) Исправно наглашавање смисла такође може да се употреби да би се истакле главне тачке говора.

Да би се на ове начине користило наглашавање смисла, говорник или јавни читач мора јасно разумети свој материјал и мора имати искрену жељу да његови слушаоци усвоје тај материјал. У погледу поуке која се давала у време Јездре, у Немији 8:8 стоји: „Они читаху разне делове књиге закона Божјега, и разлагаху смисао њихов да би се разумело оно што беху читали.“ Очигледно је да су они који су том приликом читали и објашњавали Божји Закон схватили колико је важно да својим слушаоцима помогну да разумеју смисао онога што се читало, да то упамте и затим примене.

Због чега то може бити проблем. Већина људи у обичном, свакодневном говору успева да јасно саопшти оно што мисли. Међутим, када читају штиво које је написао неко други, понекад им је тешко да утврде које речи или изразе треба нагласити. Кључ је у томе да се јасно разуме то штиво. То изискује брижљиво проучавање онога што је написано. Ако си замољен да прочиташ нешто на скупштинском састанку, треба марљиво да се припремиш.

Неки људи уместо наглашавања смисла користе оно што би се могло назвати „периодично наглашавање“. Они наглашавају речи у прилично одређеним интервалима било да је такво наглашавање смисаоно или није. Други наглашавају функционалне речи, тако што можда стављају превелики нагласак на предлоге или везнике. Када наглашавање не доприноси томе да мисао буде јасна, оно лако може постати обичај који одвраћа пажњу.

У настојању да нагласе смисао, неки говорници говоре гласније и то тако да присутни имају осећај као да их он грди. Наравно, тиме се ретко када могу постићи добри резултати. Ако наглашавање смисла није природно, може се стећи утисак да се говорник обраћа слушаоцима некако с висине. Далеко је боље једноставно код њих апеловати на љубав и помоћи им да виде да је оно што се говори и библијски тачно и разумно!

Како се побољшати. Особа која има проблем с наглашавањем смисла често није ни свесна тога. Можда неко други треба да јој скрене пажњу на то. Ако треба да се побољшаш у том погледу, твој надгледник школе ће ти помоћи. Исто тако, слободно замоли за помоћ неког доброг говорника. Нека пажљиво слуша како читаш и говориш, и нека ти затим пружи предлоге како би се побољшао.

На почетку, твој саветник ће ти препоручити да као материјал за вежбање користиш неки чланак из Куле стражаре. Он ће ти без сумње рећи да анализираш појединачне реченице како би утврдио које речи или фразе треба нагласити да би се јасно разумео смисао текста. Подсетиће те на то да посебну пажњу обратиш на извесне речи које су штампане косим словима. Упамти да речи унутар реченице делују као целина. Често треба истаћи групу речи, а не само неку засебну реч. У неким језицима ученици се подстичу да обрате већу пажњу правописним знацима као средству за исправно наглашавање смисла.

Док учиш шта треба нагласити, твој саветник ће те подстаћи да као следећи корак узмеш у обзир контекст који је шири у односу на саму реченицу. Која се главна мисао обрађује у целом том одломку? Како то треба да утиче на наглашавање у појединачним реченицама? Погледај наслов чланка и поднаслове исписане масним словима испод којих се налази твој материјал. Како то утиче на избор израза које ћеш нагласити? Све су то фактори које треба да узмеш у обзир. Али пази да не стављаш велики нагласак на превише речи.

Било да треба да говориш импровизовано или да читаш, твој саветник ће те такође охрабрити да дозволиш да след резоновања утиче на наглашавање смисла. Треба да знаш на којим се местима завршава след резоновања или где осматрање прелази с једне важне мисли на другу. Присутни ће ценити ако у твом излагању могу препознати таква места. То може да се уради наглашавањем речи као што су пре свега, надаље, и на крају, према томе и све у свему.

Твој саветник ће ти такође усмерити пажњу на мисли које можеш изнети с посебним осећањима. Да би то урадио можеш нагласити фразе као што су веома, апсолутно, у сваком случају, веома важно, свакако и ама баш увек. Тако можеш утицати на то шта ће твоја публика мислити о ономе што говориш. Више о овоме биће речено у Студији 11, „Срдачност и осећајност“.

Да би се поправио што се тиче наглашавања смисла, такође ћеш бити охрабрен да се потрудиш да главне тачке које желиш да присутни упамте буду јасне у твојим мислима. То ће са становишта јавног читања бити додатно обрађено у Студији 7, „Истаћи главне мисли“, и са становишта говорништва у Студији 37, „Истаћи главне тачке“.

Ако настојиш да се побољшаш у служби на терену, посебну пажњу обрати на то како читаш стихове из Библије. Нека ти буде обичај да се питаш: ’Зашто читам овај стих?‘ За једног учитеља није увек довољно да само исправно изговори речи. Можда није довољно ни да прочита стих с уверењем. Ако одговараш на нечије питање или поучаваш некога о некој основној библијској истини, добро је да у стиху нагласиш речи или изразе који подупиру оно о чему разговарате. Иначе особа којој читаш може пропустити да схвати суштину.

Пошто наглашавање смисла обухвата додатно наглашавање извесних речи и фраза, неискусан говорник лако може претерано наглашавати такве речи и фразе. Резултат ће бити као када неко ко тек почиње да учи да свира неки музички инструмент одсвира неке ноте. Међутим, уз вежбање појединачне „ноте“ ће једноставно постати део предивне мелодије.

Када научиш основе, имаћеш више користи док посматраш искусне говорнике. Ускоро ћеш разумети шта се све може постићи различитим степенима наглашавања. И увидећеш колико је корисно на разне начине наглашавати да би се јасно разумело оно што се каже. Развијање исправног наглашавања смисла у великој мери ће побољшати ефикасност твог читања и говорења.

Немој о наглашавању смисла научити тек толико да би се провукао. Да би говорио делотворно, настави да радиш на наглашавању смисла све док не овладаш тиме и док не будеш у стању да то изведеш на такав начин да другима звучи природно.

ЕФИКАСАН читач гледа иза појединачне реченице, па чак и иза одломка у коме се налази та реченица. Када чита, он има на уму главне мисли из целог материјала који презентује. Од тога зависи шта ће истаћи.

Уколико не поступи тако, у излагању неће бити истакнутих тачака. Ништа се неће јасно истицати у односу на остало. Када се презентација заврши, слушаоци неће моћи да се сете ничега што би било важно.

Када се добро пази да се истакну главне мисли, тиме се често може побољшати читање неког извештаја из Библије. Такво истицање може пружити додатни смисао читању одломака на кућном библијском студију или на скупштинском састанку. И то је посебно важно кад се држи говор на основу манускрипта, што се понекад ради на нашим конгресима.

Како то урадити. У школи ћеш можда добити задатак да прочиташ један део из Библије. Шта треба истаћи? Ако постоји нека основна мисао или неки важан догађај који се обрађује у материјалу који ћеш читати, било би на месту да се та мисао или тај догађај некако истакну.

Било да је део који треба да читаш у облику поезије или прозе, пословица или приповести, твојим слушаоцима ће користити ако то лепо прочиташ (2. Тим. 3:16, 17). Због тога мораш узети у обзир и одломке које ћеш читати, а и своје слушаоце.

Ако треба да читаш наглас из неке публикације на библијском студију или на скупштинском састанку, које су главне мисли које треба да истакнеш? Главне мисли су одговори на штампана студијска питања. Такође истакни и мисли које су повезане с поднасловом испод кога се налази тај материјал.

Није препоручљиво да практикујеш да говоре пред скупштином држиш из манускрипта. Међутим, понекад се обезбеде манускрипти за извесна конгресна предавања тако да се исте мисли на исти начин презентују на свим конгресима. Да би у таквом манускрипту истакао главне мисли, говорник најпре мора пажљиво да анализира тај материјал. Које су главне тачке? Требало би да зна како да их препозна. Главне тачке нису само мисли које он сматра занимљивима. То су кључне мисли око којих је сам материјал грађен. Понекад се сажетом изјавом о некој главној мисли у манускрипту уводи нека прича или след резоновања. Чешће је случај да се снажна изјава наведе након што се дају докази који подупиру ту изјаву. Кад препозна те кључне тачке, говорник треба да их обележи на свом манускрипту. Обично их има само неколико, можда највише четири или пет. Затим треба да вежба читање тако да слушаоци могу лако уочити те тачке. То су врхунске тачке говора. Ако се материјал изнесе с исправним истицањем, већа је вероватноћа да ће присутни упамтити те главне мисли. То треба да буде говорников циљ.

Постоје разни начини на које говорник може истаћи главне мисли како би помогао слушаоцима да препознају важне тачке. Може говорити с више одушевљења, променом темпа, с дубоким осећањима или одговарајућим гестовима, да споменемо само неке начине.