Понос је био мој највећи хендикеп

НИЈЕ лако бити хендикепиран, а уједно и срећан. Многи који су оптерећени телесним недостацима западају барем повремено у депресију. Тада се често питају: „Зашто баш ја?“

Ни ја нисам био изузетак. Рођен сам с тешким телесним недостатком због ког не могу да ходам, стојим ни употребљавам своје руке. Та околност је разумљиво знатно утицала на моју личност. Још се сећам љубоморе и разочараности коју сам осећао док сам као дете посматрао другу децу како трче и скачу.

Понекад сам одлазио у оближњу цркву да бих молио Бога за помоћ. Горљиво сам по 20 и 30 пута понављао молитву „Падре Нуестро“ („Оченаш“) и исто толико „Аве Мариас“ („Здраво Марија“), а између тога сам убацивао искрену молбу: „Господе, молим те, излечи ме!“ Толико тога сам обећао Богу само ако ме излечи.

Семе поноса

Рођен сам у Гренади, прелепом граду у јужној Шпанији, у подножју високих планина Сиера Неваде. Још као мало дете желео сам да због своје немоћи развијем друге вештине. Учио сам боље од својих вршњака. Кад сам имао седам година дружио сам се нормално с другом децом, играо се с њима и вешто се кретао у својој малој столици. Научио сам чак и да цртам и пишем левом ногом држећи оловку међу ножним прстима.

Једном су локалне новине објавиле чланак о мени, као и фотографије на којима се видело како пишем левом ногом. Тај је публицитет довео до бројних награда и путовања, као и дивљења других. Све је то у мени побудило умишљен и уображен дух. Овладао је понос.

Последице присилне изолације

Ускоро сам морао да престанем да похађам школу. Растао сам и мајка више није могла да ме носи у наш стан на други спрат. Тако сам од 13. године наставио школовање дописним путем. Није ми било тешко да учим и добро сам напредовао, али та присилна изолација утицала је на мене. Иако сам споља можда изгледао весео и отворен, почео сам да размишљам о свом телесном стању и ономе шта носи будућност.

Године 1971. добио сам једногодишњу стипендију за поучавање у рехабилитационом центру који је био под управом католичких опатица из Мадрида. Ту сам научио да куцам уз помоћ оловке коју сам држао у устима, што се показало врло корисним. Наравно, вера је била обавезни део нашег недељног распореда. Сваке недеље у 7 сати ујутро одлазили смо на мису. Иако је за мене тај ритуал изгледао непотребан, редовно сам му присуствовао, јер сам хтео да угодим опатицама које су тако добро бринуле о мени.

После године дана проведене у Мадриду вратио сам се у Гренаду. Постајао сам све затворенији док сам био међу четири зида у свом дому. Углавном сам време проводио читајући романе и друге књиге до којих сам могао да дођем. Следио сам и тренд времена: пустио сам косу и браду. Али, то није било срећно раздобље у мом животу.

Тражио сам знак

Често сам био мрзовољан због усамљености и осећаја беспомоћности. Молио сам се Богу и тражио од њега неки знак да покаже своје постојање и своју бригу за мене.

И Бог је стварно пружио знак — али не онако како сам ја очекивао. Било је то крајем 1973. године. Један Јеховин сведок позвонио је на наша врата и, пошто је моја мајка била у куповини, ја сам отворио врата и саслушао га. На крају разговора понудио ми је књигу Истина која води до вечног живота. Спремно сам је прихватио, јер сам у то време био спреман све да читам. Тог истог поподнева прочитао сам целу књигу. Њен ме садржај заиста изненадио, посебно обзиром на две библијске забране: забрану употребе ликова приликом обожавања и забрану злоупотребе крви (2. Мојсијева 20:4, 5; Дела апостолска 15:28, 29).

Сведок је дошао за недељу дана и док ми је он показивао шта Библија учи ја сам му показивао како могу да запалим цигарету ногом! Понудио ми је бесплатни студиј Библије на шест месеци. Одмах сам га прихватио, не схватајући да је то био знак који сам тражио.

Брзо сам усвајао библијско знање. Међутим, сасвим једна друга ствар представљала је препреку да бих начинио потребне промене и постао прави ученик Исуса Христа. Мој највећи проблем била је моја личност.

„Знање надима“

Једно кратко искуство показаће какав сам био. Након шест месеци проучавања Библије, посетио ме путујући надгледник Јеховиних сведока и упитао ме како напредујем. „Одлично. Већ сам упамтио 500 библијских цитата“, одговорио сам уз самозадовољан смешак. „Заиста, 500 библијских цитата?“ одговорио је помало неповерљиво. „Да, 500! Ево, све сам их записао у свесци“, хвалио сам се.

Био је заинтригиран и искушао ме с Причама Соломуновим 18:1 (НС). Одмах сам поновио тај цитат реч по реч: „Ко се издваја тежиће за властитим себичним жељама; противиће се свакој практичној мудрости.“ Затим ме упитао: „Примењујете ли овај редак? Састајете ли се редовно с вашом хришћанском браћом и сестрама?“ „Па, да, састајем се.“ Рекао сам то јер су браћа у скупштини учинила практичне припреме тако да сам могао да присуствујем састанцима.

Након још неколико питања мој је посетилац видео да сам заиста упамтио све те ставке. У исто време, схватио је да сам више пажње обраћао усвајању библијског знања него примени тог знања у свом животу. Подсетио ме на 1. Коринћанима 8:1 (Ст): „Знање напухује, а љубав изграђује.“ Помогао ми је да увидим потребу мењања своје личности.

С временом сам престао да пушим, поправио свој изглед и престао да читам оно што није било изграђујуће. Осамнаест месеци пошто сам примио прво сведочанство крстио сам се у јуну 1975. године.

Надвладавање поноса

Али, још увек нисам успевао да надвладам свој понос. Околности су ми допуштале да свакодневно проучавам три или четири сата, тако да сам ускоро нагомилао велико библијско знање, које сам силно желео да показујем. Сведоци у скупштини којој сам припадао почели су долазити к мени с библијским питањима и чак личним проблемима. Био сам срећан што могу своју способност да искористим за помагање другима, али понекад је и то годило мојој таштини.

С временом је моје самољубље постало мање приметно. Кад сам год схватио да показујем поносан дух молио сам се Јехови, и тражио од њега помоћ. Посебно сам тражио помоћ у томе да имам исправан став: да својим знањем помажем другима, а не да себе прославим.

Извор праве среће

Сведочење свакоме с ким сам долазио у контакт постало је извор праве среће. Преношење другима онога што сам научио није само стварало унутрашње задовољство, него ме натерало да изађем из љуштуре у коју сам се повукао и омогућило ми да будем с другим људима и да некима од њих помогнем. Посебно сам с одушевљењем помагао једном старијем човеку који је имао проблеме сличне мојима.

Упознао сам га онда кад сам сведочио двојици људи на улици. Док смо разговарали приметио сам како човек са штакама пролази покрај нас. Сваки пут се на неколико тренутака зауставио, као да је желео да чује о чему разговарамо. Коначно је стао пред мене и упитао ме: „Је ли истина све то о општем потопу?“ Одговорио сам потврдно и објаснио му значење тога за нас данас. С временом смо почели проучавати Библију.

Он је упркос својој старости и телесним проблемима напредовао и примењивао научено из Библије у свом животу. Крстио се кад је имао 80 година. Његова супруга, која му се у почетку ругала, крстила се у старости од 85 година.

Могућност помагања онима који имају потешкоће или им је на неки други начин потребна помоћ олакшава ми да заборавим на своје властите потешкоће. Био сам у могућности да помогнем десет различитих људи да упознају истину из Речи Божије. То је за мене представљало прави извор охрабрења.

Мој понос је оборен

Што је најважније, установио сам да телесна неспособност не спречава проналажење среће у животу. Упознавање Створитеља помогло ми је да будем реалан и суочим се са својим потешкоћама, укључујући и понос. Покушавам да живим нормалним животом колико год је то могуће. Сада могу о себи да бринем и материјално, што ми пружа велико задовољство. Радосно обављам службу старешине у месној скупштини и покушавам да активно учествујем у проповедању добре вести о Краљевству (Марко 13:10). Без икакве сумње, могућност помагања другима за мене је извор највеће среће. У исто време, научио сам да тражим Јеховину славу, а не своју властиту (Лука 17:10) (Испричао Хосе Мартин Перес).

[Слика на 11. страни]

Проповедање на улици уз помоћ другог Сведока