Зашто су нека деца тако проблематична

„Генетски утицаји, хемија мозга и неуролошки развој снажно доприносе томе ко смо ми као деца и шта ћемо постати као одрасли.“ — СТЕНЛИ ТУРЕКИ (STANLEY TURECKI), др мед.

СВАКО дете расте на свој сопствен, јединствен, дистинктиван начин. Деца показују мноштво одлика и расположења која изгледа да су урођена — одлика над којима родитељи могу имати мало или нимало контроле. Истина је да је увек било пусте, нескрасиве и немирне деце. Најбољи родитељи могу имати дете које је тешко одгојити.

Али зашто су поједина деца толико проблематичнија за одгајање и представљају већи изазов? Број деце која доживљавају озбиљне проблеме у вези с понашањем је у порасту. Међу клиничарима и истраживачима постоји опште слагање у томе да од све деце 5 до 10 посто показује екстремну нескрасивост и да неспособност те деце да задрже пажњу, концентришу се, следе правила и контролишу своје импулсе ствара бројне потешкоће њима и њиховим породицама, учитељима и вршњацима.

Др Бенет Шајвиц (Bennett Shaywitz), професор педијатрије и неурологије на Медицинској школи универзитета Јејл, циља на оно што може бити кључни проблем: „наслеђени поремећаји у извесним хемијским супстанцијама у неуротрансмитерским системима мозга“, који регулишу функционисање можданих ћелија и олакшавају начин на који мозак регулише понашање. Шта год да дете чини проблематичним за одгајање, приоритет родитеља̂ треба да буде постати вешт у делотворном управљању понашањем њихових малишана, пружајући охрабрење и подршку уместо критике и неодобравања.

У библијским временима, родитељи су били ти који су били одговорни за образовање и васпитање своје деце. Они су знали да ће укоравање по Божјим законима и поучавање њима, учинити њихово дете мудрим (Поновљени закони 6:6, 7; 2. Тимотеју 3:15). Према томе, уложити што је могуће више напора, упркос пуним распоредима, да се изађе у сусрет потребама детета, а нарочито реаговањем на негативно понашање на позитиван начин, јесте родитељска одговорност коју им је дао Бог. Пошто данас многи проблеми у понашању, виђени у педијатријској пракси, укључују децу која су хиперактивна, импулсивна, или непажљива, дискусија о ADD и ADHD као фактора̂ у одгајању тешке деце може бити од помоћи.a

Ови поремећаји су у 1950-тим били названи „минимална мождана дисфункција“. Таква терминологија је престала да се користи кад су, према педијатру и неурологу др Јану Матисену (Jan Mathisen), налази показали да „ADD уопште није оштећење мозга“. Др Матисен каже: „ADD је изгледа дефект одређених подручја мозга. Ми још увек нисмо сигурни који су тачно неурохемијски проблеми укључени, али мислимо да је укључена једна хемијска супстанција звана допамин.“ Он верује да овај проблем укључује регулацију допамина. „Вероватно се ту не ради само о једној хемијској супстанцији, већ о односу између неколико хемијских супстанција“, додао је.

Иако још увек постоје многа неодговорена питања у погледу узрока ADD-а, истраживачи се уопштено слажу с др Матисеном да је хронично слаба регулација пажње, импулсивности и моторне активности неуролошког порекла. Недавно је једна студија коју је водио др Алан Заметкин и истраживачи на Националном институту за ментално здравље, у Сједињеним Америчким Државама, први пут открила трагове ADD-а у специфичној метаболичкој абнормалности у мозгу, иако се признало да „се мора извршити још доста истраживања како би се стигло до одређенијих одговора“.

Школа представља прави изазов

Школа обично пада веома тешко деци која су хронично непажљива, импулсивна, претерано активна или којој се лако одврати пажња, пошто се захтеви за концентрацијом и остајањем мирним у школском окружењу грдно повећавају. Због тога што је таквој деци јако тешко да остану усредсређена на било шта дуго времена, шта им друго преостаје него да буду излуђујуће преактивна? За неку децу, њихов недостатак пажње је тако озбиљан да не могу ићи у корак с нормалним учењем, било код куће или у школи. То што бивају дисциплиновани због тога што су или трепет одељења или одељенски кловн није ништа необично, јер имају потешкоћа у контролисању свог понашања и процењивању последица својих поступака.

На крају, она стварају лошу слику о себи, етикетирајући се можда као „лоша“ и „глупа“ и поступајући у складу с тим. Тиме што добијају лоше оцене без обзира колико се трудили, ова деца постају подложна хроничном неуспеху који сам себе продужава.

Збуњени, родитељи постају врло забринути и сметени немирним понашањем свог детета. Понекад уследи брачна неслога, у којој сваки родитељ криви оног другог за ту ситуацију. Многи родитељи проведу поприлично времена љутито гуслајући о лошем, заборављајући на добро. Стога, њихове реакције на негативне шаблоне понашања стварају још негативнију интеракцију. Тако је та породица, а до извесне мере и остали који интерагују с дететом, у сталном ривалству за контролом што је последица њиховог неразумевања и њиховог неуправљања понашањем проблематичног детета — детета с Поремећајем недостатка пажње или без њега.

Лично искуство једне мајке с Ронијем

„Од момента кад је Рони дошао на свет, никад није био срећан, него константно раздражен и плачљив. Због алергија имао је осипе по кожи, инфекције уха и непрестану дијареју.

„Ипак, Ронијеве ране моторне способности добро су се развиле, и он је врло брзо седео усправно, стајао, и затим проходао — или боље да кажем протрчао? Журила сам да порадим све по кући док он спава, јер кад би се мој мали ’торнадо‘ пробудио, имала бих пуне руке посла покушавајући да га спречим да не нашкоди себи или кући док јурца унаоколо бавећи се било чиме што би му заголицало машту — а то је био случај с већином ствари!

„Време за које је могао задржати пажњу било је врло кратко. Ништа га није могло дуго заокупљати. Мрзео је да мирно седи. Наравно, то је био проблем кад смо га водили на било које место где се очекивало да мирно седи — поготово на скупштинским састанцима. Бескорисно је било истући га јер не седи спокојно. Он то једноставно није могао. Многи добронамерни људи су се жалили или нам пружали савет, али ништа није успевало.

„Рони је био бистар, и кад је имао око три године, започели смо с програмом краткотрајног свакодневног читања с њим. До времена кад је имао пет година он је могао прилично добро да чита. Онда је пошао у школу. Након једног месеца, добила сам захтев да дођем и разговарам с учитељицом. Она ми је рекла да кад је први пут видела Ронија, мислила је да је анђео, али након што га је месец дана имала у одељењу сада је мислила да потиче из оног другог места! Обавестила ме је да он увек скаче, саплиће другу децу или их чупа. Не би он био миран нити би мирно седео, а узнемиравао је цело одељење. Недостајало му је самосавладавање. Такође је напоменула да се развија побуњенички дух. Препоручено је да буде стављен у одељење за специјално образовање и да га одведемо лекару како бисмо добили рецепт за неки лек који би га мало смирио. Били смо очајни!

„Медикамент није био прикладан избор за Ронија, али нам је педијатар дао неколико практичних предлога. Његово мишљење је било да је Рони бистар и да му је досадно; зато је предложио да га држимо запосленим, да му пружамо љубави и још више љубави, и да будемо стрпљиви и позитивни. Сматрао је да ће Рони с одрастањем и уз промену исхране постати мањи проблем.

„Схватили смо да је с нашим сином било потребно да се пажљиво ради, да му је била потребна помоћ да научи да каналише своју енергију на позитиван начин. То би захтевало много времена; зато смо променили наше дневне распореде, проводећи многе сате радећи с њим на школским задацима, стрпљиво га поучавајући и објашњавајући му ствари. Престали смо да употребљавамо негативне речи то јест да га окривљујемо за његову лакомисленост и несташлуке. Циљ нам је био да изградимо његово ниско самопоштовање. Радије смо разговарали него наређивали и захтевали. Уколико је било икаквих одлука које су се и њега тицале, тражили смо и његово мишљење.

„Неке ствари које су природне за другу децу нису биле лаке за Ронија. На пример, он је морао да научи како бити стрпљив, како бити тих, како седети мирно и како контролисати своју претерану физичку активност. А могла се контролисати. Кад је једном схватио да мора учинити свестан напор како би успорио и да мора размишљати о ономе шта ради, или намерава да уради, почео је да се прибира. До 13. године, његово понашање је било нормално. На срећу, отада је све ишло глатко, чак и током уобичајено бунтовних тинејџерских година.

„Дивиденде од пружања Ронију много љубави, и исто толико времена и стрпљења, лепо су се исплатиле!“

[Фуснота]