То више није никаква тајна

„Молим те сачувај ову таину не читај је ником непознатом“

БЕЗ финеса савременог правописа и интерпункције, 1863. године, током Америчког грађанског рата, Вилијам Мори (William H. Morey) је написао ово уводно упозорење из Аквија Крика, у Вирџинији, својој младој жени Елизи Ен (Elisa Ann), у Пенсилванији. Имао је 24 године, био је недавно ожењен, и био је пријављени војник из Хановер Тауншипа, у Пенсилванији. Борио се на страни Севера, на страни Уније. Ко су били његови непријатељи? Други Американци који су подржавали Конфедерацију јужних држава што су се отцепиле од Уније, и као разлог наводили Федерално (северњачко) мешање из града Вашингтона у њихове економске послове. Шта је Мори желео да остане тајна? Ускоро ћемо то видети, али најпре неке информације о позадини.

Амерички грађански рат избио је 1861. након што је седам северних држава раскинуло с Унијом, а ускоро су их следиле још четири. Ових 11 држава формирало је Конфедерацију. Једно од главних спорних питања између Севера и Југа био је продужетак ропства. Богати северни плантажери тврдили су да би Север себи могао приуштити укидање ропства, пошто његову економију подупиру хиљаде европских досељеника. Међутим, јужњачкој економији, заснованој на памуку, требало је њених скоро четири милиона робова да би просперирала. У крајњем случају, тако су они веровали.

Шта је председник Абрахам Линколн веровао? У августу 1862. он је написао: „У овој борби мој највиши циљ јесте да сачувам Унију, а није ни да сачувам нити да уништим ропство. Кад бих могао да сачувам Унију а да не ослободим ниједног роба, учинио бих то: и кад бих могао да сачувам Унију тиме што бих ослободио све робове, учинио бих то.“ Убрзо после овога, 1. јануара 1863, Линколн је прогласио слободу за све робове под контролом побуњеника. То је нанело огроман економски ударац јужњачким робовласницима, који су, како су они гледали на то, изгубили „неколико милијарди долара вредно имање у робовима“ без икакве компензације.

Тај страшни грађански рат коштао је живота најмање 618 000 младих Американаца током година 1861–1865, а много више њих је рањено — што представља више америчких губитака у људству него у било ком другом рату. Кад је писао свој дневник и своје тајно писмо 25. јануара 1863. Вилијам Мори је себе пронашао уплетеним у овај сукоб. Какви су били његови тајни закључци о овом рату, као обичног војника?

Горко писмо

Он почиње своје писмо захваљујући се својој жени за „овај дуван и друге ствари“ које му је послала, а затим пише: „Веруем и видим да је овај рат потпуна обмана и рат за згртање пара свако покушава да згрне што вишие пара и то је иедина ствар која овај рат гура даље и сад видимо куда овај рат иде кад би само опет бијо код куће изударо би првог човека кои би ме питао да се поново пријавим овде нас држе као псе многе псе боље чувају него нас овде и кажем [ти] кад би само имо своје паре за ова 4 месеца пробо би да побегнем сваки дан се горе опходе према нама.“a

Он је објаснио где су стационирани: „Јако је лепо место и јако фин поглед можеш видити чамце како долазе на [реку] потомак... овде радимо неке дане врло напорно товарећи вагоне а за јело имамо само половину од потребне хране млого наших младића прича о бежању само кад би имали своје паре... само марширамо и обављамо тежке задатке сво време.“

Па ипак, ове оскудице су биле као ништа према онима које су трпели људи у стварним борбама. У једној бици, јужњачки генерал Д. Х. Хил (D. H. Hill) изгубио је 2 000 од својих 6 500 људи. Он је писао: „То није био рат, већ убиство“ (Сива лисица ⁄ Gray Fox ⁄, од Берка Дејвиса ⁄ Burke Davis ⁄ ). Услови регрутовања на Северу и на Југу били су такви да су они с новцем могли бити ослобођени или купити своје изузеће. Неки сиромашнији појединци с Југа жалили су се да је то био „богаташев рат, а борба сиромашних“. Каплару Морију је плаћена премија да би учествовао у рату, и од тог прихода он је отворио пекару.

Они који су завршили у затворским логорима, као што је Андерсонвил, у Џорџији, често су били изложени страшним условима. „Кроз њега је текао троми поток. Број оболелих и смртна стопа били су изузетно високи, уз слабу санитацију, скученост, незаштићеност од временских услова, и неадекватне исхране која је доприносила нездравим условима“ (Андерсонвил ⁄ Andersonville ⁄, брошура). Још горе од тога било је убилачко, пљачкашко понашање с којим су се сусретали од стране банди ситних криминалаца, званих Нападачи, који су такође били затвореници. Они су унапређивали „оргију пљачке и насиља“. Из једног или другог разлога, најмање 12 920 војника умрло је у Андерсонвилу.

Да ли је, у 1995, човечанство ишта боље? Јесу ли научене лекције историје? Ужасни масакри у Руанди, Либерији, на Балкану и на многим другим местима конфликата, недавни су примери човекове нехуманости према човеку. Католички и православни верници, иако тврде да су хришћани, пропустили су да живе у складу с примером пуним љубави Христа Исуса. Само су Јеховини сведоци сачували своју неутралност и одбили да се икада више уче рату или да га практикују. И то више није никаква тајна (Исаија 2:4; Михеј 4:3).

[Фуснота]