Гледиште Библије

Да ли хришћани треба да буду пацифисти?

„ЦРКВЕ ТРЕБА ПОНОВО ДА ПОСТАНУ ПАЦИФИСТИЧКЕ КАО ШТО СУ БИЛЕ У ПРВИМ ВЕКОВИМА ХРИШЋАНСТВА“ (Хјуберт Батлер, ирски писац).

НАКОН што је посетио Југославију после Другог светског рата, Хјуберт Батлер је смело записао горње речи у есеју који је написан 1974, а који није био објављен све до прошле године! Био је шокиран тиме како је „хришћанска црква током рата гледала кроз прсте неописивим злочинима и веома далеко је отишла од Христовог учења“.

Батлер се није плашио да отворено говори за идеале или групе који нису популарни. Кад је говорио, углавном је говорио сам. Без страха се изражавао кад је контрастирао понашање цркви са храбрим ставом Јеховиних сведока, који су у новинама The Irish Times описани као „сигурно најнедужнија и најбеспрекорнија аполитична религиозна секта од свих“. У свом есеју, „Извештај о Југославији“, Батлер је писао да су Сведоке, који су „одбацили сву софистику којом су вође у политичком и религиозном животу оправдавале рат“, југословенске власти довеле на суд због њиховог одбијања да се прикључе ратном покрету.

Међутим, да ли је библијски исправно, описати Јеховине сведоке као пацифисте? Разјашњење те ствари, може зависити од тога шта значи реч „пацифиста“. Батлер је користио овај израз да би похвалио Сведоке за њихову храброст у одбијању, по велику личну цену, да узму оружје у рату. Жалосно је ипак што многи људи који су захваћени ратном грозницом виде пацифисту само као „кукавицу или издајицу, који жели да избегне своју одговорност према свом народу“. Да ли је то гледиште исправно?

Противљење рату или насиљу

Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary каже да је пацифиста неко ко се „снажно и активно противи сукобу а нар[очито] рату“. Дефинише „пацифизам“ као „противљење рату или насиљу као начин за решавање расправа; специф[ично]: одбијање да се носи оружје на моралној или религиозној основи“. Како би се те дефиниције односиле на вернике ране хришћанске скупштине?

Они јесу ’одбијали да носе оружје на моралној и религиозној основи‘, и избегавали све ’сукобе и ратове‘. Зашто? Зато што су знали да је Исус рекао да његови следбеници ’нису од света‘ и да ће „сви који се за мач маше, од мача погинути“ (Јован 15:19; Матеј 26:52). У књизи The Early Church and the World, један историчар нам каже да „бар све до владавине Марка Аурелија [161—180. н. е.], после свог крштења ниједан хришћанин не би постао војник“. У књизи The New World’s Foundations in the Old, један други каже: „Први хришћани су мислили да је погрешно борити се, и не би служили у војсци чак ни кад су Империји били потребни војници.“

Задатак хришћана био је да проповедају добру вест (Матеј 24:14; 28:19, 20). Они су разумели да од Бога нису имали задатак да воде рат против његових непријатеља, да делују, да тако кажемо, као Божји егзекутори (Матеј 5:9; Римљанима 12:17-21). Само онда кад такозвани хришћани ’оду далеко од Христовог учења‘, као што је Батлер изјавио, они се упетљају у ратове народа. Онда свештенство благосиља војске и моли се за победу, често на обе стране сукоба. (Упоредите с Јованом 17:16; 18:36.) На пример, у прошлим вековима, протестанти и католици су водили многе крваве ратове, који су за последицу имали „ужасе који су се [надвили] над западном Европом, где су обе стране себе проглашавале инструментима Божјег гнева“, пише Кенет Кларк у својој књизи Civilisation. Аргументи који су изнесени да би оправдали ову врсту рата, каже Маклинтокова и Стронгова Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, „очигледно су израсли из жеље за добијањем грађанске моћи и јасно се противе старој хришћанској доктрини и читавом духу Јеванђеља“ (Јаков 4:4).

Тотално против рата?

Међутим, да ли су ’стара хришћанска доктрина и читав дух Јеванђеља‘ били заиста пацифистички? Да ли би се рани хришћани заиста могли описати као пацифисти, као што је претходно дефинисано? Не! Зашто не? Као једна ствар, они признају Божје право да води рат (Излазак 14:13, 14; 15:1-4; Исус Навин 10:14; Исаија 30:30-32). Осим тога, они никада нису оспоравали Божје право да овласти древни Израел да се бори за њега кад је та нација служила као његов једини инструмент на земљи (Псалам 144:1; Дела апостолска 7:45; Јеврејима 11:32-34).

Бог не само да има право већ има и обавезу да на основу правде уклони зле људе са земље. Многи починиоци зла никада се неће одазвати на Божје стрпљиве молбе које им се упућују да поправе своје путеве (Исаија 45:22; Матеј 7:13, 14). Божје подношење зла има граница (Исаија 61:2; Дела апостолска 17:30). Стога, хришћани признају да ће на крају Бог силом уклонити зле људе са земље (2. Петрова 3:9, 10). Као што Библија предсказује, то ће бити кад се ’покаже Господ Исус с неба с анђелима силе своје, у огњу пламеноме, да казни оне који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа‘ (2. Солуњанима 1:6-9).

Последња књига Библије описује овај сукоб као „бој за велики дан Бога Сведржитеља“, то јест Армагедон (Откривење 16:14, 16, курзив наш). У њој се каже да ће Исус Христ преузети вођство у томе, да он „војује по правди“ (Откривење 19:11, 14, 15, курзив наш). Исус Христ се с правом назива „Кнез мира“ (Исаија 9:6). Али он није пацифиста. Он је већ водио рат на небу да би га очистио од свих Божјих бунтовних непријатеља (Откривење 12:7-9). Ускоро ће водити још један рат да би ’уништио оне који земљу уништују‘. Међутим, његови следбеници на земљи неће имати никаквог удела у тој божанској осуди (Откривење 11:17, 18).

Прави хришћани воле мир. Они остају потпуно неутрални у светским војним, политичким и етничким сукобима. Али, стриктно говорећи, они нису пацифисти. Зашто? Зато што они срдачно дочекују Божји рат који ће коначно спровести његову вољу на земљи — рат који ће решити велико спорно питање универзалног суверенитета и за сва времена очистити земљу од свих непријатеља мира (Јеремија 25:31-33; Данило 2:44; Матеј 6:9, 10).

[Извор слике на 22. страни]

Исус извргнут руглу/The Doré Bible Illustrations/Dover Publications, Inc.