Потрага за рајем без проблема

„МИ САМО желимо да створимо један безбедан и можда старомодан начин живота уз који ће људи бринути једни за друге“, објаснио је један британски пар. Они су одлучили да потраже рај на неком тропском острву и да на њему оснују заједницу која би у миру живела заједно. Без сумње, можете разумети њихова осећања. Ко не би искористио шансу да живи у једном рају без проблема?

Да ли је изолација решење?

Замисао о животу на неком острву привлачи многе трагаоце за рајем, јер изолација пружа извесну меру безбедности. Неки изабирају острва удаљена од пацифичке обале Панаме или Карипска острва, попут оних далеко од Белизеа. Други пажњу усмеравају на идилична места у Индијском океану — Сејшелска острва, на пример.

Детаљи процеса оснивања једне изоловане заједнице запањују машту. Чак и ако би на располагању било довољно новца, постојеће државно законодавство може ограничавати брзу куповину земљишта. Али, ако претпоставимо да би се идеално тропско острво могло прибавити, да ли бисте тамо били срећни? Да ли би ваш рај био без проблема?

Удаљена острва око обала Британије сада пружају уточиште растућем броју становника. Њихови нови становници махом су људи који трагају за осамљеношћу и миром. Један човек који сам живи на острву Еорса, површине 100 хектара, далеко од западне обале Шкотске, тврди да се никада не осећа усамљено јер има толико тога да уради старајући се за своје стадо од сто оваца. Други који су потражили изолованост на неком острву брзо су постали усамљени. Неки су, како се извештава, покушали самоубиство, и било их је потребно спасавати.

Многи људи верују да би неки идилични тропски оток био рај. Њих привлачи живот у исцељујућој клими с мало временских крајности. Али, забринутост због могућег глобалног загревања и последичног повећаног нивоа мора изазвала је узбуну међу многим острвљанима. Становници ниских атола, који сачињавају територију Токелау острва у западном Пацифику, као и оних расутих Малдивских атола у Индијском океану — острва која се не уздижу више од два метра изнад нивоа мора за време плиме, исто се осећају угроженима.

Безмало 40 различитих влада здружило се у једну федерацију Малоострвских држава у развоју, како би лобирале подршку за своју муку. Иако мештани на острвцима уопштено имају дуг животни век и иако је смртност њихове одојчади мала, они се и даље суочавају са озбиљним еколошким проблемима. Нафтне мрље и прљава мора поткопавају привреду неких острва. Друга постају сметлиште за отровни отпад који веће нације желе бацити.

Чак сама пожељност острва као уточишта за трагаче за рајем представља претњу. Како? Туристи који се скупљају на сунчаним обалама острва изазивају озбиљну пренатрпаност и трошење оскудних ресурса. Ови посетиоци такође погоршавају проблем загађености. На пример, на Карипским острвима, тек једна десетина отпадних вода које 20 милиона посетилаца произведе сваке године бива на неки начин прерађена.

Нешто слично се дешава и на другим егзотичним местима. Осмотрите пример Гое на западној обали Индије. „Масовни туризам ’трује рај‘“ објавио је лондонски The Independent on Sunday. Званичне процене показују пораст од 10 000 туриста у 1972. на преко милион у раним 90-им. Једна група упозорава да Гоиној крхкој екологији и јединственој култури прети похлепа власника хотела, жељних да на овом приливу туриста згрну паре. Извештај индијске владе потврђује да су неки хотели бесправно изникли на плажи. Песак се ископава, дрвећа обарају, дине сравњавају. Садржај канализације се усмерава на плажу, или га пуштају да цури у оближња пиринчана поља, и шири заразу.

Без криминала?

Поступна задирања криминала каљају репутацију чак најмирнијих подручја. Са маленог карипског острва Барбуда долази извештај с насловом „Покољ у рају“. Овај извештај је детаљно описао језива убиства четворице људи на једној луксузној јахти усидреној далеко од обале овог острва. Инциденти попут овог појачавају забринутост због ширења криминала свуд по том подручју.

„Дрога изазива ратове банди у ’рају‘“ био је наслов једног извештаја у лондонским новинама The Sunday Times, у вези с једном централноамеричком земљом. Локални уредник је оплакивао чињеницу да је мир нестао, коментаришући: „Сада је уобичајено пробудити се ујутро и пронаћи 16-годишњака како лежи на улици у локви крви.“

Они који за циљ имају да живе у рајској заједници надају се да ће привући људе који ће се сложити да живе мирољубиво. Али, шта је стварност? У случају британског пара поменутог на почетку, неслагања су брзо избила на површину. Неки од оних који су желели да им се прикључе у потхвату јасно су хтели да на томе зараде. „Не желимо вође“, изјавио је покретач замисли. „Идеја је да здружимо средства, како бисмо покренули ствари. Ја то називам Утопијском заједницом.“ Ово ни у ком случају није први такав пројекат. (Видите оквир „Експерименти с рајском заједницом“.)

Неки други трагаоци за рајем верују да ће свој циљ постићи добитком на лутрији. Али, финансијски добитак постигнут на овај начин ретко кад доноси срећу. У фебруару 1995, The Sunday Times је известио да је једна породица, добитник до данас највећег улога британске лутрије искусила огорчене унутрашње борбе; добитак им је донео само „горчину, заваду и разочарање“. Ово није неуобичајено у таквим случајевима.

У студији о човековој потрази за Утопијом, новинар Бернард Левин коментарише о „сну о тренутном богатству“, и тврди: „Као што је случај с многим сновима, ни ноћна мора није пуно далеко од њих. И сувише има потврђених прича о тренутном богатству које води до крајње катастрофе (укључујући и самоубиство), да би се могле одбацити као случајности.“

Како стоје ствари са злогуким сектама?

Други планови о рају имали су злокобније призвуке. Извештавајући о опсади агената владе привременог логора Огранка Давидоваца у Вејку у Тексасу, 1993, једне новине су коментарисале о „променљивој мешавини пушака, контроле ума и злогуког пророка“ која је довела до овог краха. Нажалост, то није усамљени случај.

Следбеници преминулог Багван Шри Рајниша, индијског духовног вође, основали су једну заједницу у Орегону, али су повредили моралну осетљивост својих комшија. Богатство њиховог вође и сексуална експериментисања која су спроводили поткопала су њихову тврдњу да су створили „предивну оазу“.

Многи култови које предводе људи с надама о рају захтевају да њихови следбеници практикују чудне обреде, који покаткад имају за последицу насилна сукобљавања. Новински колумниста Јан Броди објашњава: „Култови пружају светилиште и једно структурирано друштво онима који осећају да живе у вакууму или који се не могу борити с притисцима стварног света.“ Па ипак, његове речи сведоче о чињеници да би многи људи радо живели у рају.

Рај без проблема

Списак проблема изгледа бескрајан: загађеност, криминал, злоупотреба дроге, пренасељеност, етнички сукоби, политички преокрети — да и не помињемо проблеме који су уобичајени за све људе, болест и смрт. Закључак мора бити да нигде на овој планети не постоји рај који је у потпуности без проблема. Како Бернард Левин признаје: „Постоји једна црна мрља на листи успеха човечанства, и изгледа да се тамо налази од како је човечанства. Она поприма облик једне неспособности да се срећно живи у присној близини с већим бројем других људских бића.“

Међутим, постојаће један глобални рај који ће истински бити без проблема. Његову трајност гарантује надљудска сила. Заиста, преко пет милиона људи већ сада ради на томе, и већ ужива у драгоценом јединству и у окружењу које је међу њима самима релативно без проблема. Где их можете пронаћи? Како можете имати ту исту наду и те исте користи којима се они сада радују? И колико дуго ће тај долазећи рај трајати?

[Оквир на 6. страни]

Експерименти с рајском заједницом

Почетком 19. века, француски социјалиста Етјен Кабе (1788-1856) и његових 280 сарадника основали су заједничку насеобину у Нову, у Илиноису, темељену на његовим идеалима. Али, за осам година у тој заједници су настале такве несугласице да се она убрзо распала, попут сличних група у Ајови и Калифорнији.

Један други француз, Шарл Фурије (1772-1837), развио је идеје о задружној земљорадничкој заједници са смењивањем улога свих њених чланова. Требало је да сваки појединац добије надокнаду, на темељу успеха целе групе. Али заједнице засноване на овим правцима размишљања у Француској и Сједињеним Државама биле су кратког века.

Отприлике у то исто време, велшки друштвени реформатор Роберт Овен (1771-1858) предлагао је задружна села у којима би стотине људи живело заједно, са заједничком кухињом и просторима за узимање оброка. Појединачне породице живеле би у сопственим становима и бринуле се за своју децу док не достигну узраст од три године. Након тога, бригу о њиховој деци преузела би читава заједница. Али, Овенови експерименти су пропали, и он је изгубио пуно у погледу личне среће.

Џон Нојес (1811-1886) постао је оснивач, како то The New Encyclopædia Britannica назива, „најуспешнијих утопијских социјалистичких заједница у Сједињеним Државама“. Кад су његови следбеници одбацили моногамне бракове и дозволили сексуалне односе на темељу узајамног пристанка међу свима, Нојес је био ухапшен због прељубе.

Ласе Фар Сити, једна врста „капиталистичке Утопије“ у централној Америци представља недавни покушај да се створи једна таква утопијска заједница, извештава лондонски The Sunday Times. За овај пројекат су се тражили инвеститори. Намамљени изгледом да живе у „чудесном граду 21. века“, трагаоци за рајем били су позвани да пошаљу 5 000 долара и да се прикључе једном облику пирамидалне продаје, тражећи људе који слично размишљају и који би, заузврат, уложили новац. Како се извештава, све што се од те суме новца има јесте плаћена авионска карта како би се видео овај пројекат, „ако би држава икада била убеђена да да̂ место за градњу, и ако неки мали хотел тамо буде изграђен“, прокоментарисале су ове новине. Нема никакве реалне наде да се тамо оснива било какав „рај“.

[Слика на 7. страни]

Острво привлачи многе трагаоце за рајем. Али данашњи криминал каља чак и најмирнија подручја