Поука од лонца масти

Ратни ужаси представљају неке од мојих најранијих успомена, посебно онда када смо бежали спасавајући животе при крају Другог светског рата, кад сам имао само четири године. Наша седмочлана породица је живела у Источној Прусији, која је тада била део Немачке.

ЗУРИО сам у сабласну таму, слушајући како се приближава ескадрила руских бомбардера. Изненада су заслепљујући блесци и заглушујуће експлозије упалиле складиште с танковима горива удаљено неколико стотина метара. Воз у коме смо били потресао се на шинама, а људи су вриштали. Али бомбардери су ускоро отишли, и наше путовање се наставило.

У једној другој прилици пробудио сам се из испрекиданог сна и видео жену како вришти и покушава да искочи из сточног вагона у коме смо се возили. Отац ју је задржао и гурнуо је унутра. Жена је била заспала близу врата, с бебом у рукама. Кад се пробудила, открила је да се беба смрзла. Мушкарци су затим бацили леш напоље у снег, а мајка је, скрхана тугом, покушала да отвори врата и искочи не би ли умрла са својим дететом.

Да би се ублажила жестока хладноћа, на средини нашег сточног вагона била је постављена округла пећ. Мала количина дрвета у једном крају вагона штедљиво се користила за кување кромпира. Вреће кромпира су нам служиле и као кревети, пошто је спавање на њима пружало мало изолације од смрзнутих подних дасака вагона.

Зашто смо бежали спасавајући животе? Како је наша породица месецима преживљавала у избеглиштву? Да вам испричам.

Јеврејско наслеђе

Родио сам се 22. децембра 1940, као најмлађе од петоро деце, у Лику, у Источној Прусији (данас Елк, у Пољској). Религиозно прогонство је натерало моје јеврејске претке да напусте Немачку у другој половини 1700-их. Преселили су се у Русију у једној од великих масовних сеоба у историји. Затим је мој деда Јеврејин, да би 1917. избегао антисемитско прогонство у Русији, емигрирао у Источну Прусију из свог села близу реке Волге.

Деда је добио немачко држављанство, а Источна Прусија је изгледала као сигурно уточиште. Они који су имали јеврејска имена прихватили су аријевска имена. Тако је мој отац, Фридрих Саломон, постао познат као Фриц. С друге стране, мајка је била Прускиња. Она и отац, који је био музичар, узели су се 1929.

Живот је за моје родитеље изгледао препун среће и обећања. Бака Фредерика и прабака Вилхелмина (с мајчине стране) имале су прилично велику фарму, која је постала други дом за моје родитеље и нас децу. Музика је играла велику улогу у нашем породичном животу. Мајка је свирала добош у очевом плесном оркестру.

Нацистичка окупација

Године 1939, злослутни облаци почели су да се надвијају над политичким хоризонтом. Такозвано коначно решење Адолфа Хитлера за проблем Јевреја почело је да мучи моје родитеље. Ми деца нисмо ни знали да имамо јеврејско порекло, и нисмо сазнали за то све до мајчине смрти 1978. — девет година након што је отац умро.

Зато је отац, да нико не би посумњао да је Јеврејин, ступио у немачку војску. На почетку је служио у музичком корпусу. Међутим, неко ко је очигледно знао за његово порекло рекао је да је он Јеврејин, тако да је цела наша породица била испитивана и фотографисана. Нацистички стручњаци су покушали да утврде да ли имамо јеврејске карактеристике или немамо. Мора да смо им изгледали довољно аријевски, тако да, на срећу, нисмо били ухапшени нити затворени.

Кад је Немачка извршила инвазију на Пољску 1. септембра 1939, страх је почео да влада у нашем раније мирном региону. Мајка је хтела да се одмах пресели у неко сигурније подручје, али нацистички службеници су силом принудили породицу да то не учини. Онда су Немци, док је руска војска напредовала према Источној Прусији у лето 1944, одлучили да евакуишу Лик и околно подручје. Једног јулског дана, добили смо само шест сати да напустимо наш дом.

Панични масовни егзодус

Мајка је била у шоку. Шта понети? Где поћи? Како путовати? Хоћемо ли се икада вратити? Свака породица је била строго ограничена у погледу тога шта може понети. Мајка је мудро изабрала основне ствари — укључујући и један велики земљани лонац говеђе масти с комадима сланине — сасвим довољно да можемо без проблема носити. Друге породице су одлучиле да понесу своје драгоцене материјалне поседе.

На дан 22. октобра 1944, руске трупе су ушле у Источну Прусију. Један писац је објаснио: „Било је сасвим нормално да су руски војници, који су видели како су им породице поклане и куће и усеви спаљени, желели да среде рачуне.“ То опустошење је изазвало таласе насиља у целој Источној Прусији, а народ је бежао у паници.

Тада смо већ били избеглице, и живели смо даље на западу у Источној Прусији. Сада је изгледало да је једини пут за бег преко Балтичког мора, тако да су људи побегли у лучки град Данциг (сада Гдањск, у Пољској). Ту су бродови били конфисковани за операције хитног евакуисања. Наша породица није ухватила воз који је требало да нас одвезе да се укрцамо на немачки путнички брод Wilhelm Gustloff, који је отпловио из Гдиње, близу Данцига, 30. јануара 1945. Касније смо сазнали да су руска торпеда потопила тај брод и да је отприлике 8 000 путника нестало у леденој води.

Пошто је морски пут за бег био затворен, кренули смо на запад. Док је био на привременом одсуству из војске, отац нам се придружио на делу путовања возом, као што је описано у уводу. Ускоро је морао да се врати у војну службу, а ми смо сами наставили с дугим, опасним путовањем. Мајка је чувала лонац масти, делећи сваки пут само по мало. То је надопуњавало комадиће хране које смо пабирчили успут, одржавајући нас на животу током дуге, хладне зиме. Тај лонац масти показао се драгоценијим од свег злата или сребра!

Коначно смо стигли у град Старгарт, где су немачки војници и Црвени крст поставили бесплатну мензу близу железничке станице. Изгладнелом детету, та супа је изгледала божански. С временом, стигли смо до Хамбурга, у Немачкој, гладни и исцрпљени, али захвални што смо живи. Ставили су нас на једну фарму поред реке Лабе, заједно с руским и пољским ратним затвореницима. Кад се рат у Европи окончао 8. маја 1945, наша ситуација је била веома несигурна.

Избеглички живот

Американци су заробили оца, и добро су се опходили према њему, посебно кад су чули да је музичар. Искористили су његове музичке вештине кад су славили свој Дан независности. Ускоро након тога, успео је да побегне и дође у Хамбург, где смо се радовали поновном сусрету. Населили смо се у једној малој кућици, а ускоро су и обе наше баке безбедно стигле и могле су да нам се придруже.

Међутим, ускоро су локални становници, укључујући и нашу лутеранску цркву, почели да презиру многе избеглице. Једне вечери проповедник је посетио нашу породицу. Изгледа да је намерно вређао, изрекавши једну увредљиву примедбу о нашем избегличком статусу. Отац, који је био снажан човек крупне грађе, разбеснео се и напао проповедника. Мајка и баке су задржале оца. Али он је тада подигао тог свештеника у ваздух, однео га до врата и изгурао напоље. Од тада је забранио било какве разговоре о религији под својим кровом.

Ускоро после ове епизоде, отац је добио посао на немачкој железници и преселили смо се на периферију Хамбурга, где смо живели у неискоришћеном железничком вагону. Касније нам је отац изградио скроман дом. Али мржња према избеглицама се наставила, и као мало дете, постао сам мета многог физичког и емоционалног злостављања од стране локалне деце.

Наша породица бира религију

Као дете, спавао сам у соби с моје две баке. Упркос очевим наредбама, кад он није био код куће, обе баке су ми често причале о Богу, певале црквене песме, и читале своје Библије. У мени се пробудио интерес за духовне ствари. Тако сам у десетој години почео да пешачим око једанаест километара у једном смеру да бих недељом био у цркви. Ипак, морам да кажем да сам био разочаран кад на многа моја питања нисам добио задовољавајуће одговоре.

Онда је, лета 1951, један уредно обучен човек закуцао на наша врата и понудио мајци примерак часописа Кула стражара. „Кула стражара пружа увид у Божје Краљевство“, рекао је. Срце ми је поскочило, јер сам жудео баш за тим. Мајка је учтиво одбила, без сумње због очевог противљења религији. Међутим, толико сам је молио да је попустила и узела један примерак за мене. Неко време после тога, Ернест Хибинг се вратио и оставио књигу „Нека Бог буде истинит“.

Негде у то време, отац је на послу доживео несрећу и поломио је ногу. То је значило да мора да буде у кући, што му је страшно сметало. Иако му је нога била у гипсу, могао је да иде храмајући. Били смо збуњени кад га није било преко дана, и кад је долазио само на оброке. То је трајало целу седмицу. Приметио сам да кад год би отац нестао, нестало би и моје књиге. Онда ми је отац приликом једног оброка рекао: „Ако тај човек опет дође, хоћу да га видим!“

Кад је брат Хибинг поново навратио, отац је на наше изненађење лупио књигом по столу и рекао: „Ова књига је истина!“ Сместа је започет библијски студиј, и с временом су се и други чланови породице придружили студију. Брат Хибинг је за мене постао поуздан саветник и прави пријатељ. Ускоро сам био избачен из недељне школе зато што сам покушао да с другима поделим моја новопронађена веровања. Зато сам се исписао из лутеранске цркве.

У јулу 1952, с мојим драгим пријатељем почео сам да учествујем у проповедању добре вести о Божјем Краљевству од куће до куће. Брат Хибинг ме саветовао да сваке недеље пажљиво слушам како он станарима презентује поруку. После неколико недеља, показао је на велики блок зграда и рекао: „Све је то твоје, можеш сам да радиш.“ С временом сам надвладао нервозу и имао добре резултате у разговарању с људима и уручивању библијске литературе.

Ускоро сам испуњавао услове за крштење у знак мог предања Јехови. И отац и ја крстили смо се 29. марта 1953, а касније те године крстила се и мајка. На крају су се крстили сви чланови наше породице, укључујући и сестру Ерику, браћу Хајнца, Херберта и Вернера, и наше веома драге баке, које су тада биле већ добрано у 80-им. Затим сам, јануара 1959, постао пионир, како се зову пуновремени проповедници.

Служба у новој земљи

Отац ми је увек говорио да идем из Немачке, и кад се осврнем, верујем да је то било због сталног страха од антисемитизма. Поднео сам захтев да емигрирам у Аустралију, надајући се да ће то бити степеница ка мисионарској служби у Папуи-Новој Гвинеји или на неком другом пацифичком острву. Мој брат Вернер и ја стигли смо заједно у Мелбурн, у Аустралији, 21. јула 1959.

После неколико седмица, упознао сам Мелву Петерс, која је служила као пуновремени проповедник у скупштини Футскреј, и узели смо се 1960. Били смо благословљени с две кћерке, које су такође заволеле Јехову Бога и предале му свој живот. Снажно смо настојали да наш живот буде једноставан и без пуно обавеза тако да бисмо се као породица могли потпуније посветити духовним циљевима. Мелва је многе године служила као пионир, све док је здравствени проблеми нису спречили у томе. Тренутно сам старешина и пионир у скупштини Белконен, у граду Канбери.

Из искустава из раног детињства, научио сам да будем срећан и задовољан Јеховиним припремама. Као што је илустровано мајчиним лонцем масти, увидео сам да преживљавање не зависи од злата нити сребра, већ од темељних материјалних потрепштина и, што је још важније, од проучавања Божје Речи, Библије, и примене онога што она научава (Матеј 4:4).

Дубоке речи Исусове мајке, Марије, заиста су истините: „[Јехова] гладне насити добрима а богате отпусти празне“ (Лука 1:53, Ча). Срећан сам што могу набројати 47 чланова моје породице који ходе путем библијске истине, укључујући и седморо унучади (3. Јованова 4). Заједно са свима њима, као и с нашом многом духовном децом и унучади, Мелва и ја жељно ишчекујемо дивну будућност у сигурности под Јеховином нежном бригом и велико уједињење с нашим драгим вољенима кад они ускрсну. (Испричао Курт Хан.)

[Слика на 21. страни]

Руске трупе напредују у Источној Прусији, године 1944.

[Извор]

Sovfoto

[Слика на 23. страни]

Мој брат Хајнц, сестра Ерика, мајка, браћа Херберт и Вернер, и ја напред

[Слика на 24. страни]

С мојом женом, Мелвом

[Слика на 24. страни]

Лонац пун масти, попут овог, одржао нас је на животу