Мој избор између два оца

„Више ниси мој син! Сместа да си напустио ову кућу, и не враћај се док не оставиш ту религију!“

ОТИШАО сам само са одећом коју сам имао на себи. Те ноћи гранате су падале у околини, и нисам знао куда да идем. Прошло је више од шест година пре него што сам се вратио кући.

Шта би могло толико разбеснети оца да избаци властитог сина? Па, дозволите ми да објасним како је све започело.

Одрастање у свету испуњеном мржњом

Моји родитељи живе у Бејруту, у Либану, земљи која је некад била позната туристичка атракција. Међутим, од 1975. до 1990, тај град је био центар разорног рата. Родио сам се 1969, као прворођенац у јерменској породици с троје деце. Према томе, моје ране успомене су успомене на време мира.

Моји родитељи су припадали Јерменској апостолској цркви, али мајка нас је обично водила у цркву само два пута годишње — на Ускрс и на Божић. Дакле, наша породица заиста није била много религиозна. И поред тога, послали су ме у Евангелистичку средњу школу, где сам био религиозно поучен. У то време, религија ме није нимало занимала.

Једна ствар коју су многи Јермени научили у детињству била је да мрзе Турке. Током Првог светског рата, Турци су побили стотине хиљада Јермена и преотели већи део Јерменије. Године 1920. источни крај који је преостао постао је република Совјетског Савеза. Као младић, био сам одлучан да се борим за остваривање правде.

Промена размишљања

Међутим, 1980-их, када сам био у својим средњим тинејџерским, ствари које ми је говорио мој ујак почеле су да мењају моје размишљање. Рекао је да ће Свемоћни Бог ускоро исправити све неправде. Објаснио је да ће путем Краљевства за које је Исус Христ поучио своје следбенике да се моле, чак и они који су побијени у масакрима бити ускрснути у живот на земљи (Матеј 6:9, 10; Дела апостолска 24:15; Откривење 21:3, 4).

Био сам одушевљен. Желећи да чујем више, наставио сам да му постављам питања. То је водило до библијског студија, који се одржавао у кући једног другог Сведока.

Како сам учио о свом небеском Оцу, Јехови, и све више и више га волео, почео сам да страхујем да ћу се једног дана суочити с тешком одлуком — да бирам између своје породице и Јехове Бога (Псалам 83:19).

Тежак избор за седамнаестогодишњака

Мајка је на крају чула да сам повезан с Јеховиним сведоцима. Била је врло узрујана и наредила ми је да прекинем библијски студиј. Када је схватила да сам био озбиљан у вези с мојим уверењима, претила је да ће рећи оцу. У то време нисам бринуо јер сам мислио да ћу моћи да решим ту ситуацију и да заузмем став пред оцем. Али погрешио сам.

Када је отац сазнао да се дружим с Јеховиним сведоцима, разбеснео се. Претио је да ће ме избацити из куће ако не прекинем библијски студиј. Рекао сам му да нећу одустати од њега јер је оно што учим истина. Када је престало његово викање, дерање и проклињање, почео је да плаче као дете. Дословно ме је преклињао да престанем да се дружим са Сведоцима.

Био сам емоционално растрган, подељен између два оца — Јехове и њега. Знао сам да ме обојица много воле, и желео сам да их обојицу задовољим; али изгледало је да је то немогуће. Притисак је био већи него што сам могао поднети. Рекао сам оцу да ћу учинити оно што је тражио, мислећи како ћу моћи да обновим своје проучавање и да постанем Сведок када будем старији. Тада сам имао само 17 година.

Током дана који су уследили, стидео сам се онога што сам учинио. Осећао сам да Јехова није срећан и да се нисам поуздао у речи псалмисте Давида, који је рекао: „Јер ме и отац и мати моја оставише, али ће ме Господ прихватити!“ (Псалам 27:10). Али још увек сам био у средњој школи, и моји родитељи су покривали трошкове мог образовања.

Чвршћи став

Пошто сам знао да родитељи пазе на сваки мој корак, више од две године нисам посетио свог ујака нити сам имао било какав контакт са Сведоцима. Једнога дана 1989, када сам имао 20 година, срео сам једног Сведока којег сам познавао. Врло љубазно је упитао да ли бих волео да га посетим. Пошто није споменуо ништа о проучавању Библије, на крају сам отишао да га видим.

С временом, почео сам да студирам Библију и да посећујем састанке Јеховиних сведока у Дворани Краљевства. Проучавао сам на радном месту, где ме нико није могао узнемиравати. Као резултат тога, више сам ценио Јеховину љубазну личност и боље сам разумео вредност поседовања и одржавања блиског односа с њим под било каквим околностима. У августу те исте године, чак сам почео и другима да говорим оно што сам научио.

До тада моја породица није ништа знала. Међутим, неколико дана касније, отац и ја смо се опет суочили, али овог пута био сам боље припремљен за суочење. Покушао је смирено да ме упита: „Сине, је ли истина да се још увек дружиш с Јеховиним сведоцима?“ Сузе су му биле у очима док је очекивао мој одговор. Моја мајка и сестра су тихо јецале.

Објаснио сам да се тек однедавно дружим са Сведоцима и да сам одлучан да постанем један од њих. Након тога, све се врло брзо издешавало. Отац је викао оним речима које се налазе у уводу овог чланка. Затим ме је зграбио и викао да ме неће живог пустити из куће. Могао сам да се ослободим, и док сам трчао низ степенице, чуо сам како мој млађи брат покушава да смири оца. „Од сада, ти си мој отац“, молио сам се Јехови. „Изабрао сам тебе, и зато молим те побрини се за мене.“

Одмазде

Неколико дана касније, отац је отишао до ујакове куће, мислећи да ће ме тамо наћи. Напао га је и хтео је да га убије, али су неки Сведоци који су били у посети интервенисали. Отац је отишао, обећавши да ће се вратити. Ускоро је то и учинио, у пратњи резервиста наоружаних пиштољима. Одвели су те Сведоке и мог ујака, који је био јако болестан, у свој војни штаб.

Након тога, покренута је потрага за другим Сведоцима у том подручју. Такође су упали у кућу једног од њих. Књиге, укључујући и Библије, биле су бачене на улицу на једну гомилу и спаљене. Али то није било све. Шест Сведока је било ухапшено као и неки људи који су само проучавали с њима. Све су их стрпали у малу просторију, саслушавали, а затим претукли. Неке су опржили цигаретама. Вести о тим догађајима шириле су се по комшилуку као муња. Резервисти су ме свуда тражили. Отац их је замолио да ме нађу и да ме натерају да се предомислим, ма какве методе употребили.

Неколико дана касније, резервисти су упали у Дворану Краљевства, где је једна скупштина одржавала састанак. Целу скупштину — мушкарце, жене и децу — истерали су из дворане. Запленили су њихове Библије и натерали их да пешаче до штаба резервиста, где су их саслушавали.

Бег у Грчку

Све то време, за мене се бринула једна породица Сведока која је била далеко од попришта немира. Месец дана касније, напустио сам земљу и отишао за Грчку. Стигавши тамо, предао сам свој живот Јехови Богу и крстио се у знак свог предања.

У Грчкој сам осетио љубазну бригу духовног братства које је обухватало људе из много националности — укључујући и Турке. Доживео сам истинитост Исусових речи: „Нема никога који је ради мене и ради јеванђеља оставио кућу своју, или браћу своју, или сестре своје, или оца свога, или матер своју, или децу своју, или њиве своје, који неће примити сад, у ово време, сто пута онолико кућа и браће и сестара и отаца и матера и деце и земље, у прогоњењу, а на ономе свету живот вечни“ (Марко 10:29, 30).

Следеће три године остао сам у Грчкој. Иако сам неколико пута писао оцу, никад ми није одговорио. Касније су ми рекли да кад год би пријатељи навратили и питали га за мене, он би рекао: „Ја немам сина по том имену.“

Поновно уједињење након шест година

Године 1992, након што се рат завршио, вратио сам се да живим у Бејруту. Преко једног пријатеља обавестио сам оца о својој жељи да се вратим кући. Одговорио је да сам добродошао — али само ако сам одустао од своје вере. Тако сам следеће три године живео у једном изнајмљеном стану. Тада, новембра 1995, отац је бануо на моје радно место и тражио да ме види. Ја тада нисам био ту, те је он оставио поруку да жели да дођем кући. Испрва ми је било тешко да поверујем. И тако сам, уз много оклевања, отишао да га видим. Било је то емотивно уједињење. Рекао је да више нема ништа против тога што сам Сведок и да жели да се вратим кући!

Данас служим као скупштински старешина и пуновремени проповедник у једној јерменској скупштини. Често наилазим на људе попут мог оца који се противе члановима породице због тога што они желе да служе Јехови. Схватам да је отац искрено веровао да чини праву ствар тиме што се противио мом обожавању. Библија чак припрема хришћане на то тиме што каже да могу очекивати противљење од породице (Матеј 10:34-37; 2. Тимотеју 3:12).

Надам се да ће једног дана мој отац и остатак моје породице делити моју библијску наду у долазећи нови свет. Тада више неће бити ратова нити покоља, и људи више неће бити протеривани из своје земље нити прогоњени због праведности (2. Петрова 3:13). И тада људи више неће морати да бирају између две ствари које су толико драге њиховом срцу (Приложено).