Уметност и Библија

УМЕТНОСТИ, која се доводи у везу са сликањем, вајарством и дизајном, поклања се релативно мала пажња у Библији. Али човеков живот је ипак започео, не на неком јаловом пољу, већ у једном врту, рају с дрвећем не само ’добрим за јело‘ већ и ’лепим за гледање‘ (Постање 2:9). Човек је био створен тако да цени лепоту, и ненадмашна лепота, уметност и дизајн који се манифестују у стварству — цвећу, дрвећу, планинама, долинама, језерима, водопадима, птицама, животињама, као и у самом људском телу — подстичу на хваљење њиховог божанског Створитеља (Псалам 139:14; Проповедник 3:11; Песма над песмама 2:1-3, 9, 13, 14; 4:1-5, 12-15; 5:11-15; Римљанима 1:20). Уметност, каква је овде осмотрена, у основи се односи на представљање таквих ствари употребом различитих материјала и употребом различитих облика и изражавања.

Библија још у Аврамово време спомиње дарове као што су ’златна алка за нос‘, златне наруквице и друге предмете од сребра и злата, који су поклоњени Ревеки (Постање 24:22, 53, NW). Краљевски гробови у Уру, граду у којем је Аврам једном живео, дали су многе изврсне украсе високе уметничке вредности. Међутим, многи уметнички предмети који су поново ту захваљујући археолошким истраживањима Ирака, Израела, Египта и околних области донекле су повезани са идолопоклоничким паганским религијама или надменим политичким владарима, те тако показују рану изопаченост примене уметности.

Разноврсност материјала

Изгледа да су Египћани, а можда и Феничани, правили стакло још у другом миленијуму пре н. е. Па ипак, оно је очигледно потицало из Месопотамије, где су пронађени комади добро израђеног стакла, за које се верује да потичу још из трећег миленијума пре н. е. Јов (око 1600. пре н. е.) говорио је о стаклу као о нечем врло драгоценом (Јов 28:17, NW). Иако непрозирно, користило се у прављењу фигурица животиња, бочица за парфем, огрлица и осталог накита. Римљани су били међу првима који су правили прозирно стакло. (Упоредите с Откривењем 4:6.)

Древни уметници су радили с прилично разноврсним материјалима, у које су спадали глина, опека, дрво, бронза или бакар, гвожђе, злато, сребро, драго и полудраго камење, стакло, слоновача, кречњак и мермер.

Хебрејска уметност

Остало је мало материјалних доказа који би пружили било какву јасну слику о хебрејској уметности, али, у библијском запису је показано цењење уметности. Приликом изласка из Египта, народ је са собом понео златне и сребрне предмете које је добио од Египћана (Излазак 12:35). Они су драге воље приложили такве ствари за украшавање шатора од састанка у пустоши (Излазак 35:21-24). Дело израде шатора од састанка с његовим декорацијама и опремом дали су одушка њиховој уметничкој способности у обради дрвета, метала, у везењу и јувелирству, при чему су Веселеило и Елијав нарочито предводили и поучавали. Пажње је вредно да је заслуга за њихову уметничку способност дата Јехови (Излазак 35:30-35; 36:1, 2).

Пре рада на шатору од састанка, Арон је употребио уметничку способност за изопачену сврху користећи резбарски алат за израду ливеног лика телета за обожавање (Излазак 32:3, 4). Мојсије (или неко коме је он то доделио) такође је показао такву способност, премда прикладно, када је касније израдио бакрену змију (Бројеви 21:9). Међутим, припреме у Закону које су забрањивале израду ликова за обожавање, премда нису браниле сву фигуративну уметност, несумњиво су ограничавале сликање или вајарство код Хебреја (Излазак 20:4, 5). С обзиром на огромно идолопоклонство које је толико преовладавало код свих народа и раширену употребу уметности да би се подржавало такво идолопоклонство, очигледно је да би они који су се држали припрема Закона и они који су били обавезни да га примењују, на слике или резбарије фигура, људских или животињских, гледали као на нешто сумњиво (Поновљени закони 4:15-19; 7:25, 26). Чак су и херувими на шатору од састанка били прекривени прекривачем када су се преносили те су тако били скривени од погледа народа (Бројеви 4:5, 6, 19, 20), док је оне из каснијег храма једино првосвештеник видео једном годишње (1. Краљевима 6:23-28; Јеврејима 9:6, 7). Осим тога, након што су ушли у Обећану земљу и настанили је, претежно пољопривредни живот Израелаца ретко кад је био такав да је дозвољавао слободно време и средства неопходна за обиман уметнички рад.

За време судија, једини уметнички рад на који се указује био је укључен у отпадничке религиозне радње (Судије 2:13; 6:25; 8:24-27; 17:3-6; 18:14).

Уметнички рад под монархијом

Иако древни израелски народ данас није чувен по уметничким делима, докази ипак показују да су они, када су се указале прилике, могли да направе дело уметничког квалитета које је добијало велику пажњу и дивљење. Пророк Језекиљ описује начин на који је Јехова тако украсио и улепшао Јерусалим, да се ’раздире глас о теби по народима с лепоте твоје, јер ти беше савршен сјајем мојим, који ја метнух на те, говори Господ, Вечни‘ (Језекиљ 16:8-14). Међутим, даљњи стихови (15-18, 25) показују да је таква лепота била изопачено употребљена, јер се Јерусалим проституисао с околним политичким народима. И Јеремија описује оне који су гледајући на Јерусалим након његовог пада пред Вавилоном говорили: „То ли је варош коју уздизаху као лепоту савршену, као радост целе земље?“ (Тужбалице 2:15; упоредите с Псалмом 48:3; 50:2; Исаијом 52:1). Храм који је изградио Соломон очигледно је био уметничко дело савршене лепоте и звали су га „дом наш свети и славни“ (Исаија 64:11; 60:13).

Што се тиче изградње храма у време краља Соломона, реферална дела пуно коментаришу о томе како је Израелцима наводно недостајало уметничке вештине, до те мере да се практично сва слава приписује Феничанима. Међутим, запис показује да је Соломон затражио само једног феничанског занатлију, осим дрвосеча који су радили у либанским шумама краља Хирама и радника у каменоломима (1. Краљевима 5:6, 18; 2. Летописа 2:7-10). Тај занатлија, који се такође звао Хирам, био је Феничанин израелског порекла који је био вешт с драгоценим металима, у ткању и гравирању. Па ипак, запис указује на веште Соломонове људе, а и краљ Хирам је слично говорио о њима и вештим људима Соломоновог оца Давида (2. Летописа 2:13, 14). Архитектонски план храма и свих његових одлика Соломон је добио од Давида, и он је пружао „увид за целу ствар написмено из руке Јеховине... чак и за све радове архитектонског плана“ (1. Летописа 28:11-19, NW). Насупрот томе, неверни краљ Ахаз се заљубио у пагански олтар у Дамаску и послао „слику и тачан опис од тог олтара“ свештенику Урији да направи један такав (2. Краљевима 16:1-12).

Краљ Соломон је направио и велики престо од слоноваче, обложен златом, јединственог дизајна, с фигурама лавова који су стајали поред наслона за руке и били поређани на шест степеника којима се приступало (1. Краљевима 10:18-20). На велику употребу слоноваче на краљевском двору указује се у Псалму 45:9. У северном краљевству Израела, са Самаријом као главним градом, резбарење слоноваче за намештај, плоче и уметничке предмете очигледно је било популарно у данима краља Ахава и након њега (1. Краљевима 22:39; Амос 3:12, 15; 6:4). Археолошка ископавања открила су велике количине предмета од слоноваче, украсних плочица и табли, на месту за које се верује да је било подручје двора. На неким предметима се појављују умеци од злата, лазурита и стакла. У Мегиду је пронађено неких 400 предмета од слоноваче, укључујући и прелепо изрезбарене плоче, кутије с умецима од слоноваче и табле за играње, за које се процењује да потичу отприлике из 12. века пре н. е.

У једној визији, Језекиљ је видео изрезбарене слике гмизаваца, животиња и идола на једном зиду у подручју храма отпалог Јерусалима (Језекиљ 8:10), а о симболичној Оливи (која је представљала неверни Јерусалим) говори се као да гледа слике Халдејаца изрезане на једном зиду и обојене у црвено (Језекиљ 23:14; упоредите с Јеремијом 22:14).

Однос с хришћанством

Павле је био сведок уметничког сјаја у Атини, развијеног око обожавања грчких богова и богиња, и показао је тамошњој публици како је нелогично што људи, који свој живот и постојање дугују истинитом Богу и Створитељу, мисле да „Божанство личи злату или сребру или камењу истесаном вештином и радом људи“ (Дела апостолска 17:29). Тако је поново показао да уметничка лепота, ма колико да је импресивна или привлачна, не препоручује ни једну религију као прави облик обожавања. (Упоредите с Јованом 4:23, 24.)

Не постоји никакав запис нити постојећи доказ о уметничком раду међу хришћанима првог века н. е. Тек се током другог и трећег века н. е. у катакомбама појављују неке слике и скулптуре које се приписују номиналним хришћанима. Међутим, након уједињења цркве и државе у четвртом веку, с временом је уметности почео да се придаје значај колико и уметности паганских религија и она је често била повезана с таквим религијама или их је директно опонашала, и у њиховој симболици и у њиховим облицима. Луј Ро, који је држао катедру за историју уметности средњег века на Француском универзитету Сорбони, показује у свом делу Iconographie de l’art chrétien (Париз, 1955, том I, стр. 10) да историчари уметности дуго препознају такав паганизам и да су за то одговорни не само уметници већ и политике које су следиле саме цркве. Он показује (50. стр.) да су цркве, уместо да стварно обраћују паганце с њихових старих обичаја и облика обожавања, изабрале да поштују „обичаје предака и настављају их под другим именом“.

Тако, није ништа чудно ако пронађемо знакове зодијака, тако истакнуте у древном Вавилону, приказане на катедралама као што је Нотр Дам у Паризу, где се они појављују на левом улазу и окружују Марију у огромном централном ружичастом прозору. (Упоредите са Исаијом 47:12-15.) Слично томе, један водич за катедралу у Оксеру, такође у Француској, наводи да је код централног улаза у катедралу, „скулптор тамо измешао извесне паганске хероје: Ероса [грчког бога љубави] голог и уснулог... Херкулеса и Сатира [једног од грчких полуљудских полубогова]! Тај регистар који је доле десно, представља параболу о изгубљеном сину“.

Слично се и на улазу у катедралу Светог Петра у Риму појављују не само Христова фигура и „Дева“ већ и фигуре Ганимеда „којег је донео орао“ да би постао пехарник Зевса, краља богова, и „Леде [која је родила Кастора и Полидеука] коју је оплодио лабуд“ Зевс. Коментаришући даље о таквом паганском утицају, Ро пита: „Али шта онда човек да каже о страшном суду у Сикстинској капели, главној капели у Ватикану, где види голог Микеланђеловог Христа прободеног муњом као громовник Јупитер [римски врховни бог] и Проклетог који прелази Стигу [реку преко које су Грци веровали да су превожени мртви] у Хароновој барци?“ Као што он каже: „Један пример који је дошао с такве висине [то јест, који је одобрило папство] не би могао а да се не следи.“

Као што се види, телесни Израел није уметности придавао велику пажњу, и практично је нема у записима раних скупштина духовног Израела из првог века н. е. Уместо тога, они су на пољу литературе надмашили све друге народе, јер их је Бог употребио да направе дело изванредне лепоте, не само у облику већ првенствено у садржају: Библију. Њихови надахнути списи јесу као „златне јабуке у сребрнијем судима“, с кристално јасним истинама таквог сјаја да парирају најизврснијем драгом камењу, а слике у речима такве да преносе визије и призоре величине и љупкости које људски уметници нису кадри да насликају (Приче Соломунове 25:11, ДК; 3:13-15; 4:7-9; 8:9, 10).