На острвима Индијског океана чује се добра вест

РАСПОРЕЂЕНИ у облику лука око Мадагаскара и распршени на површини већој од 3,9 милиона квадратних километара у западном делу Индијског океана, налазе се острва Родригес, Маурицијус, Реинион, Сејшелска острва, Мајота и Коморска острва. Иако обухватају тако огромно пространство, та острва имају површину од само око 7 300 квадратних километара. Са својих 2,3 милиона становника, они су међу најгушће насељеним острвима на свету.

То становништво укључује око 2 900 Сведока Јехове, који марљиво проповедају острвљанима добру вест о Божјем Краљевству. Пошто су изоловани, ти Сведоци посебно цене посете путујућих надгледника и годишње састанке које припрема подружница Друштва Кула стражара у Вакоасу на Маурицијусу. То су прилике у којима они заиста могу да осете значење речи из Исаије 42:10: „Песму нову Господу певајте, певајте хвалу његову краљевима земље, ви који по мору веслате и у њему живите, острва и становници њихови!“.

Недавно су представници из подружнице путовали на та острва да би посетили скупштине и да би одржали годишњу серију посебних једнодневних састанака, који су истакли тему „Будите свети у свему живљењу“, на темељу 1. Петрове 1:15. Да би се обухватило огромно океанско пространство, путовало се углавном авионом — понекад модерним џамбо-џетовима, али често много мањим летелицама које покреће пропелер. Коришћене су и шкуне и мали бригови. Пођи с нама и погледај како острва у удаљеном Индијском океану слушају добру вест!

Прва станица — Родригес

Након лета од једног и по сата од Маурицијуса, угледамо корални гребен. Он означава спољашњу ивицу велике лагуне која окружује тачкицу копна у Индијском океану. То је наша прва станица, острво Родригес.

Аеродром је изграђен на коралној избочини копна, названој Пуант Кораил. Корал је у том подручју тако дебео да се може исећи у блокове и употребити у градњи зграда. Мали аутобус одвози нас по уском, вијугавом путу од аеродрома до главног града Порт Матурина. У једном тренутку на другој страни острва можемо видети удаљене коралне гребене, плаву лагуну и стеновиту морску обалу. Пошто је управо завршило кишовито раздобље, обронци су прекривени крупном, расквашеном травом, са раштрканим кравама, овцама и козама на испаши.

Мала, уредна Краљевска дворана у центру Порт Матурина је место одржавања нашег посебног једнодневног састанка. Дело је на Родригесу почело 1964. Данас се међу 37 000 становника налази 36 објавитеља добре вести. Каква је радост видети 53 присутне особе и једног 18-годишњег младића који се крстио. Његова мајка је, иако није знала ни да чита ни да пише, прихватила истину 1969, и наставила је да служи Јехови упркос противљењу породице. Сада је двоје њене деце предано Јехови.

Након састанка, провели смо недељу дана проповедајући на острву. Можемо говорити свој маурицијски креолски, пошто се тај језик говори и овде на Родригесу. Аутобусом и пешице одлазимо на своје подручје — зелену долину која се протеже од пута у унутрашњост копна до мора. Какав диван поглед — тиркизна лагуна, бели корални гребен и дубоки плави океан у позадини! Разведрени богатим, незагађеним ваздухом, спремни смо за полазак.

Следимо мале стазе кроз поља и уздуж и попреко прелазимо мочварни поток да би стигли до многих малих домова у долини. Срдачно смо поздрављени на сваким вратима, тако да смо у прилици да станарима говоримо о благословима Краљевства који ће ускоро наступити. Брзо смо дубоко у долини, па је време да пођемо кући. То значи више пењања и сате пешачења, али нам у помоћ прискаче локална гостољубивост — понуђена нам је вожња у задњем делу џипа.

Након тог напорног излета, радосни смо што се враћамо у удобност дивног бетелског дома у Вакоасу. Планирана су два дана посебног састанка у градској већници. Првог дана дошло је 760 особа. Они су из половине од 12 скупштина на острву. Следећег дана присуствујемо истом програму са 786 особа из осталих шест скупштина. Преко викенда су крштене четири нове особе. Овде се налази 30 специјалних и 50 општих пионира који учествују у доношењу добре вести острвљанима.

Удаљена Сејшелска острва

Ускоро је време да поново полетимо, више од 1 600 километара отвореног мора на север до острва Мае у Сејшелима, названог на креолском Zil Elwannyen Sesel, што значи „Удаљена сејшелска острва“. Због удаљености, подружница може организовати само две посете годишње. Дан посебног састанка и покрајински састанак одржани су у три узастопна дана у пролеће. Обласни конгрес одржан је у другом делу године. Сада, средином октобра, овде смо за обласни конгрес, након чега ће уследити посета скупштини у трајању од једне недеље. И овде можемо користити свој маурицијски креолски.

Браћа са оближњих острва Прален и Ла Диг већ су стигла. Како је узбудљиво видети 12 заступљених националности! Место састанка је локална Краљевска дворана, велика преуређена гаража иза куће једног од Сведока. Пошто су само шесторица браће, укључујући госте, оспособљени да имају учешће у програму, неки имају предност да одрже више говора током четири дана. Последњег дана конгреса 81 објавитељ је с узбуђењем поздравио 216 присутних.

Након конгреса, узимамо шкуну до Пралена, 40 километара североисточно од Мае. Брод дуг 18 метара начињен је од дрвета источноиндијског калофила. Лепи брод може превозити 50 путника и око 40 тона бродског терета. Док напуштамо луку у Маеу и свој прамац усмеравамо према Пралену на удаљеном хоризонту, можемо осетити потисак дизел мотора потпомогнутог белим једрима која се надимају на два јарбола.

Два и по сата касније кружимо око каменитог рта како бисмо ушли у мирније воде дивног залива Санта Ана. Изашавши на дуги насип, угледамо браћу која нас чекају. На овом малом острву налази се 13 објавитеља, а 8 посетилаца је дошло из других делова. Зато смо веома узбуђени када видимо да је мала дворана испуњена са 39 особа за посебно предавање. Какав диван потенцијал за раст!

Док смо овде у Пралену, морамо посетити дивну Вале де Ме. То је дом сејшелских кокосових палми које носе највеће семе на свету, свако тежи до 20 килограма. У хладној зеленој сенци шуме, видимо те палме свих величина. Туристички проспект објашњава да је највиша била висока 31 метар када је последњи пут измерена 1968. Процењено је да су нека од тих високих стабала стара 800 година. Мора да прође 25 година пре него што дрво почне да доноси плодове и 7 година да орах сазри. Није чудо што проспект опомиње: „Начините само фотографију, оставите само отиске стопала“!

У седам сати следећег јутра узимамо чамац до малог острва Ла Диг. Многи мали чамци су привезани око насипа. Они су једина веза између 2 000 становника и спољашњег света. Дочекао нас је један старији пар из Швајцарске који је на овим острвима од 1975. Уместо да узмемо „такси“ који вуку волови, ходамо уз обалу чије су импресивне љубичасте гранитне стене изглађене морем и кишом. Након доручка у природи пролазимо кроз мали резерват, где се узгајају ретке црне биљке мухоловке, до домова неких заинтересованих људи. Тринаест особа се сакупило да послуша говор изнесен на креолском. Срећемо пар који је учинио све припреме да легализује свој брак како би могао духовно да напредује. Заиста, Јехова чак и на овим веома удаљеним острвима доводи пожељне ствари из народа.

Натраг на Реинион

Реинион је најразвијеније острво које посећујемо на овом путовању. Док се приближавамо копну, видимо аутопут са четири траке, пренатрпан саобраћајем који долази из главног града, Сен-Денија. Простор између мора и планина попуњавају високе зграде. Ово острво је дом за око 580 000 људи и показало се плодним пољем за сведочење о Краљевству (Матеј 9:37, 38). Тамо сада има око 2 000 ревних објавитеља добре вести у 21 скупштини.

Дан посебног састанка одржан је на великом покривеном стадиону. Срећни смо што видимо 3 332 присутне особе, а како је само узбудљиво посматрати 67 нових који су се представили за крштење! Након што смо се радовали дружењу с мисионарима на острву, на путу смо до нашег следећег одредишта.

Мајот — Мирисно острво

Након двосатног лета, наш млазњак са 40 седишта почиње своје слетање на аеродром Паманзи, који је на острвцу повезаном насипом дугим 1,9 километара са главним градом Мајота, Дзаудзијем. Плаво небо, бели облаци, бујни обронци планина и дубоки плави океан повезују се у стварању слике мирног тропског раја. Мајот је одговарајуће названо Мирисно острво због изврсног миомириса дрвета иланг-иланг. Екстракт из његовог цвећа шаље се у Француску као основа за светски познате парфеме.

Потребно је само 15 минута вожње барком до главног острва. Након освежења у мисионарском дому, позвани смо на студиј књиге удаљен 19 километара на другој страни острва. Тиме су окончана наша очекивања лежерне посете! Пењемо се на отворени џип и полазимо на вожњу по уским путевима од које се диже коса. Чини се да једва избегавамо људе, краве и друга возила. Али наш француски возач зна пут. Ускоро стижемо у Шикони, где срећемо породицу у чијој се кући одржава студиј.

Отац, пређашњи муслиман, упознаје нас са својих осморо деце. Његов најмлађи син, стар четири године, пружа нам оно за шта смо касније сазнали да је традиционални поздрав. Он ставља надланицу једне руке у длан друге и држећи их у облику чаше стаје пред нас. Најпре покушавамо да се рукујемо с њим, затим моја супруга покушава да стави његове руке на своју главу. Човечуљак са великим округлим очима стрпљиво чека, без сумње се чудећи шта ми то радимо. Коначно нам је јасно — стављамо његове руке на његову главу. Студиј започиње са 14 присутних. На пола студија, једна заинтересована особа улази и рукује се са свима. И то је очигледно један од њихових обичаја.

На свом повратку кроз сеоско подручје које је већ прекривено тамом, угледамо велике слепе мишеве који лете на дрвеће због своје ноћне исхране. Такође осећамо оштар мирис плодова хлебног дрвета који су пали на кривудави пут и слатки мирис манга, папаја и гуава. То је пребивалиште лемура, малих мајмуноликих животиња са лицима сличним лисици и дугим, увијеним реповима којима се могу хватати. Када смо се одвезли до врха брда, пружа се призор који одузима дах. Наранџасто-црвени месец управо је изашао изнад залива, бацајући треперећи одсјај на мирну воду. Чак и наш возач успорава да би се дивио томе. На преосталом делу путовања, осврћемо се на тај призор на сваком завоју.

Следећег јутра полазимо у проповедање с мисионарима. Најпре посећујемо младића који је учитељ и који добро говори француски. Он седа на под, а ми на његов кревет. Следећи студиј је такође са једним младићем који нас позива да седнемо на његов душек на поду његове мале собе. Након неког времена почињемо да се мешкољимо, упркос покушају да занемаримо грчеве у ногама и зној који нам тече низ леђа. Није лако концентрисати се на студиј, који се води нешто на француском а нешто на махоријанском, уз радио који иза суседних врата трешти последње поп-хитове.

Наша последња посета је код једног младића са оближњих Коморских острва. Он се извињава што не говори тако добро француски, узима своју брошуру и спреман је да почне. Када мисионар наставља да ми нешто објашњава, он упада и каже да ће он прочитати одломак. Тиме нам уљудно каже да ућутимо. Сви ти људи су муслимани, али они заиста цене оно што уче из Библије.

Питамо се зашто проучава тако много младих мушкараца, а тако мало жена или девојака. Кажу нам да је то резултат друштвених и породичних традиција. Пошто је полигамија религиозно и друштвено прихваћена и да свака жена живи у својој кући, очев утицај је незнатан; мајка је она која заповеда. Такође сазнајемо да кћерке по традицији остају у мајчином дому све до брака. С друге стране, синови напуштају дом у пубертету и граде своју властиту бангу, или колибу, или живе са осталим дечацима у банги. Мадићи су под таквим околностима слободни да проучавају ако желе, али такву слободу има мало девојака.

У недељу се треба одржати дан посебног састанка. Време је на почетку лепо, али се око поднева почињу сакупљати облаци, и ускоро почиње да пада обилна киша. Чини се да нико за то не брине, јер то само расхлађује. Ту поново налазимо обиље духовног богатства док се 36 објавитеља и пионира радује да види 83 присутна и 3 нове особе које су се крстиле.

Главни догађај је излажење брошуре Радуј се заувек животу на Земљи! на њиховом језику. То није само једина публикација Куле стражаре на махоријанском, већ до сада једина публикација било које врсте на том језику. У њој је арапски текст написан испод текста на латиници. Људи у школи уче арапско писмо, али не уче арапски језик. Они могу изговарати молитве на арапском и читати Куран на арапском; али ипак не разумеју оно што изговарају. Док у брошури читају арапски текст, запањени су што га могу разумети. Оно што читају је у ствари њихов махоријански језик написан фонетски на арапском писму. Радост је видети како њихова лица блистају док хватају смисао онога што читају.

Људи радо узимају брошуре. У једном од удаљених села, прилази нам један човек док проповедамо једној жени. Веома гласно он почиње да говори нашем брату на махоријанском. Чини нам се да се веома противи. Након неког времена човек одлази, обилно гестикулирајући. Брат касније објашњава да се човек жалио: „Како можете очекивати да упамтимо оно што нам кажете када нас посећујете само једном годишње? Како можете? Треба да много чешће долазите да нам говорите о тим стварима.“

Те закључне речи одражавају и наша осећања. Јехова сигурно сакупља пожељне ствари из свих народа помоћу добре вести Краљевства. Иако раздвојени великим океанским пространствима, острвљани придружују своје гласове моћном усклику хвале упућеном свом Творцу и небеском Оцу, Јехови Богу (Агеј 2:7).

[Мапа на 21. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

СЕЈШЕЛИ

ИНДИЈСКИ ОКЕАН

КОМОРИ

МАЈОТ

МАДАГАСКАР

МАУРИЦИЈУС

РЕИНИОН

РОДРИГЕС

[Слика на 23. страни]

Стеновити рт код Пралена, у заливу Санта Ане

[Слика на 24. страни]

„Такси“ који вуку волови у Ла Дигу, Сејшелска острва

[Слика на 25. страни]

Проповедање са новом брошуром на Мауоту