Уклањање копрене с крајње границе Аљаске
ВЕЋ два дана, четворица нас шћућурени смо у једној собици у чувеном граду трагача за златом Ному на Аљасци. Године 1898. више од 40 000 тражилаца злата слило се овде да би тражили само једну ствар — злато! Ми, с друге стране, тражимо једно другачије благо.
Ми се у овом тренутку интересујемо за „пожељне ствари“ које можда пребивају у забаченим селима Гамбел и Савунга на острву Св. Лоренц, 300 километара западно у Беринговом мореузу (Хагај 2:7, NW). Тамо Инуити пркосе леденим арктичким водама и лове китове само неколико километара од оног што је некада било Совјетски Савез. Али вејавица и густи сиви маглени покривач држе нас заробљене. Наш авион је приземљен.
Док чекамо, размишљам о догађајима из прошлих неколико година и захваљујем Јехови за његов благослов сведочења у ретко насељеним подручјима. На Аљасци — коју неки називају крајњом границом света — има више од 60 000 домородачког становништва које живи у преко 150 удаљених општина, разбацаних на скоро 1 600 000 квадратних километара дивљине, неповезаних путевима било које врсте. Уз помоћ авиона Watch Tower Societyja, достигли смо већ преко једне трећине тих забачених села, доносећи им добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 24:14).
Да бисмо дошли до тих удаљених насеља, авион мора често да се приземљи кроз облаке и маглу која може данима прекривати земљу. Након атерирања, постоји још једна магла која се мора пробити. Као копрена, она обавија умове и срца ових љубазних и мирољубивих људи. (Упореди 2. Коринћанима 3:15, 16.)
Мукотрпан прелаз
Аљашка дивљина настањена је Инуитима, Алеутима и Индијанцима. Сваки од њих има своје сопствене обичаје и карактеристике својствене свом појединачном наслеђу. Да би преживели арктичку зиму, они су научили да живе и са земљаним ресурсима и без њих, тиме што се баве ловом, риболовом и китоловом.
Страни утицај је дошао на њих средином 1700-их. Руски трговци крзном налазили су људе обучене у животињске коже који миришу на туљаново уље, што су живели, не у иглуима направљеним од леда, већ у полуподземним бусеним кућама с крововима од траве и подземним улазима. Ти трговци донели су овим љубазним, благим, а ипак крепким људима многе озбиљне проблеме, укључујући нове културе и нове болести, које су редуковале популацију неких племена на половину. Алкохол је ускоро постао проклетство за те људе. Нова економија је наметнула промену од супсистенцијалног начина живота на монетарни. Све до данас, сматрају неки, то је мукотрпан прелаз.
Кад су стигли мисионари хришћанског света, домаћим Аљашчанима је наметнута промена друге врсте. Док су неки нерадо напустили своје традиционалне религиозне обичаје — обожавање духова ветра, леда, медведа, орла и тако даље — други су развили мешавину концепата, што резултира фузијом, или конфузијом, религија. Све ово често је имало за последицу подозривост и неповерење према странцима. Посетилац није увек добродошао у неким селима.
Дакле, изазов који је пред нама јесте: Како доћи до свих урођеника који су раштркани широм ове огромне границе? Како се може умирити њихова подозривост? Шта можемо учинити да уклонимо ту копрену?
Почетни напори у сведочењу
Раних 1960-их, један број крепких аљашчанских Сведока пркосио је елементарним приликама — бесним ветровима, температурама испод нуле, условима беспућа — и летео својим приватним авионима с једним мотором на проповедничке обиласке по селима разбацаним на северу. Гледано уназад, та храбра браћа заиста су се излагала великом степену ризика. Један квар на мотору скоро увек би сигурно водио до катастрофе. Чак и ако би било могуће безбедно приземљивање, они би били километрима далеко од помоћи, на температурама испод нуле и без икаквог средства за транспорт. Преживљавање би зависило од проналаска хране и склоништа, што би било једва могуће. Срећом, није било озбиљних инцидената, али такве опасности се нису могле игнорисати. Зато аљашка канцеларија подружнице Watch Tower Societyja није охрабривала браћу да врше такву врсту проповедања.
Да би прионули на посао, верна браћа из скупштина Фербанкс и Северни пол концентрисала су своје напоре на већа села, као што су Ном, Бароу и Коцебуе, која имају комерцијалне ваздушне линије. Они су користили своја сопствена средства да би путовали у ова подручја, преко 720 километара на север и запад. Неки су неколико месеци остајали у Ному да би водили библијске студије са заинтересованим особама. У Бароуу је био изнајмљен један стан да би пружио заштиту од ледене температуре од -45° C. Током неколико година, они који су примили к срцу Исусову заповест да проповедају добру вест до крајева земље, потрошили су више од 15 000 америчких долара (Марко 13:10).
Стиже неочекивана помоћ
Потрага за начином за достизање изолованијих општина је настављена, и Јехова је отворио пут. На располагање је стављен један ваздухоплов с два мотора — баш оно што је било потребно за безбедно прелажење аљашког планинског венца. Постоје бројне планине на Аљасци које се уздижу преко 4 200 метара, а врх чувене планине Мак Кинли (Денали) налази се на 6 193 метра надморске висине.
Коначно, авион је стигао. Замисли наше разочарање кад је истрошени, избледели, шарени комад летеће машине дотакао писту. Може ли то уопште послужити за летење? Можемо ли томе поверити животе наше браће? Опет, Јеховина рука није била кратка. Вођени од стране квалификованих механичара, преко 200 браће је добровољно понудило своје услуге, провевши неколико хиљада сати у реновирању читавог авиона.
Какав диван призор! Блистав, као нов, авион украшен на репу с регистарским бројем 710WT узлеће према аљашком небу! Пошто се и седам и десет користе у Библији за симболизовање потпуности, 710 би се могло узети за наглашавање подршке коју је Јеховина организација дала уклањању копрене са срца обавијених тамом.
Доле до Алеутских острва
Откад смо добили авион, покрили смо 80 000 километара дивљине, доносећи добру вест о Краљевству и библијску литературу у преко 54 села. То је еквивалент прелажењу континенталних Сједињених Америчких Држава 19 пута!
Три пута смо се спустили преко Алеутских острва дугих 1 600 километара, која раздвајају Тихи океан од Беринговог мора. Више од 200 острва која су скоро без дрвећа која сачињавају тај ланац нису дом само алеутским домороцима већ и хиљадама морских птица, белоглавих орлова и краљевских гусака, са снежнобелим главама и карактеристичним црно-белим ребрастим перјем.
Међутим, замамна лепота тог региона није без својих опасности. Док летимо преко мора, можемо видети таласе од 3 до 5 метара по пенушавој леденој води, тако хладној да би особа чак и лети могла да преживи у њој само 10-15 минута. Ако би био присиљен да слети, пилотове једине опције су грубо, стеновито острво или ледено, смртоносно море. Како смо захвални за нашу вешту браћу, квалификоване А & Е (авио и машинске) механичаре, који добровољно одржавају авион у тип-топ форми!
На једном од путовања, били смо се упутили према Дач Харбору и рибарском селу Уналаска. Тај регион је познат по својим ветровима који дувају 130-190 километара на сат. Срећом, тог дана је било пуно мирније, али још увек довољно турбулентно да неколико пута осетимо мучнину. Какво изненађење кад се указала полетно-слетна стаза — само засек урезан у стеновиту страну планине! С једне стране писте била је оштра литица од стене, с друге, ледена вода Беринговог мора! Кад смо атерирали, писта је била влажна. Тамо киша пада више од 200 дана годишње.
Каква је радост била разговарати о Божјој речи и намери са становницима тог подручја! Неколико ветерана изразило је цењење за наду у свет без рата. Они још увек имају жива сећања на бомбардовање Дач Харбора од стране Јапанаца током Другог светског рата. Наша сећања на таква путовања ради сведочења исто су тако незаборавна.
Лагана тенденција ка отопљавању
Поново проверавајући време, примећујемо лагани пораст температуре. То ме наводи да помислим на наше дело сведочења у ретко насељеним подручјима. Полако али сигурно видимо тенденцију отопљавања у срцима људи.
Потребно је време да се отклони вео сумње и неповерења које људи имају према странцима. У нашим првим покушајима, није било неуобичајено да сеоске црквене вође изађу у сусрет авиону, питају за сврху наше посете, и да затим осорно затраже да одемо. Такви пријеми, наравно, били су обесхрабрујући. Али ми смо се присећали Исусовог савета који се налази у Матеју 10:16: „Будите дакле опрезни као змије а безазлени као голубови.“ Тако смо се ми вратили с авионом натовареним свежом зеленом салатом, парадајзом, дињама и осталим намирницама које локално нису биле лако доступне. Претходно непријатељски расположени становници сада су били одушевљени да виде наш товар.
Док је један брат помагао у „радњи“, примајући прилоге за свежа добра, неколико других је ишло од врата до врата, обавештавајући домаћине о доласку свежег товара. На вратима су такође питали: „Да вас успут питам, да ли читате Библију? Знам да ћете се радовати овом помоћном средству за проучавање Библије које показује да нам је Бог обећао рај.“ Ко би могао одбити такву примамљиву понуду? Свако је ценио физичку као и духовну храну. Дочек је био пријатан, остављено је много литературе, и загрејано неколико срца.
Прелазак преко границе
Преко на територији Јукон, скупштина Вајтхорс упутила нам је позив „Македонца“ да „пређемо“ у Канаду да бисмо посетили нека од подручја у удаљеним северозападним областима (Дела апостола 16:9). Било нас је пет у авиону кад смо се упутили према Туктојактуку, селу близу Макензијевог залива у Бофоровом мору, северно од Арктичког круга.
’Како изговарате ово чудно име?‘ питали смо кад смо стигли.
„Тук“, одговорио је један младић са широким осмехом.
„Како нисмо помислили на то?“ чудили смо се.
Били смо изненађени кад смо видели да су људи у Туктојактуку били добро упућени у Писмо. Као резултат, имали смо многе пријатељске разговоре и било је остављено много литературе. Један од наших млађих пионира имао је просветљујући разговор с једним домаћином.
„Ја сам англиканац!“ рекао је домаћин.
„Знате ли да англиканска црква одобрава хомосексуалност?“ питао је наш пионир.
„Стварно?“ колебао се човек. „Па, онда ја више нисам англиканац.“ С пуно наде, још једна особа је имала отворено срце за добру вест из Библије (Ефесцима 1:18).
Један ветеран је био импресиониран нашом одлучношћу да дођемо до сваког дома у том подручју. Нормално бисмо морали да обављамо наше дело пешице. Обично би то било пешачење од километар или више од аерописте до села. Затим, да бисмо дошли до сваког дома, морали смо пешачити преко шљунковитих или блатњавих путева. Тај човек нам је изнајмио свој камионет, и какав је то благослов био! Прелазак границе и помагање на канадској територији било је дивна предност.
Да ли се сав труд исплати?
Кад је време лоше и упаднемо у невољу или смо бесконачно задржани, као што смо сада, или кад дуг дан сведочења изгледа да не доноси ништа осим незаинтересованости или чак непријатељства, тада почињемо да се питамо да ли је то вредно свег времена, енергије и трошкова. Можемо помислити на људе који изгледа да показују интерес и обећају да ће проучавати Библију путем писама али то не учине. Затим се сетимо да није обичај многих домородаца да пишу писма, а љубазност се може лако заменити са занимањем за библијску поруку. Понекад изгледа тако тешко одредити степен успеха.
Те негативне мисли брзо избледе када се сетимо добрих искустава других објавитеља Краљевства. На пример, једна Сведокиња из Фербанкса проповедала је у селу Бароуу на далеком северу. Тамо је срела једну тинејџерку која је била на распусту од колеџа у Калифорнији. Та сестра је подржавала интерес дописивањем и наставила је да охрабрује девојку чак и кад се вратила на колеџ. Данас је та млада дама срећан, крштени Јеховин слуга.
Куцање на вратима трза ме из мог сањарења и пружа још један доказ да се све то исплати. На вратима стоји Елмер, за сада једини предани, крштени инуитски Сведок у Ному.
„Ако излазиш, могу ли ја с тобом?“ пита он. Пошто живи изоловано и преко 800 километара од најближе скупштине, он жели да учествује у служби са својом браћом док има прилике.
Сунчеви зраци почињу да се пробијају кроз облаке, и знамо да ћемо ускоро имати видљивост за полазак. Док се Елмер пење у авион, наша срца су загрејана његовим срећним, озареним лицем. То је за Елмера посебан дан. Он полази с нама на наше сеоско одредиште да проповеда свом сопственом инуитском народу, придружујући нам се у нашим покушајима да уклонимо копрену са срца оних који живе на крајњој граници света. (Прилог.)
[Мапа на 23. страни]
(За комплетан текст, види публикацију)
1: Гамбел
2: Савунга
3: Ном
4: Коцебуе
5: Бароу
6: Туктојактук
7: Фербанкс
8: Анкориџ
9: Уналаска
10: Дач Харбор
[Слика на 24. страни]
Да би се дошло до забачених општина, често је потребно прећи преко једног од аљашких многих планинских ланаца
[Слика на 25. страни]
Бети Хоз, Софи Мезак и Кери Типлз имају укупно преко 30 година у пуновременој служби