„Шта је истина?“

ДВА човека, суочена један с другим била су екстремно различита. Један је био политичар који је био циничан, амбициозан, богат, спреман да учини било шта да би унапредио своју властиту каријеру. Други је био учитељ који је презирно одбио богатство и престиж и који је био спреман да жртвује свој живот да би спасао животе других. Није потребно рећи да ова два човека нису имала исто мишљење! По једном нарочитом питању апсолутно се нису слагали — по питању истине.

Ти људи су били Понтије Пилат и Исус Христ. Исус је стајао пред Пилатом као осуђени криминалац. Зашто? Исус је објаснио да се разлог за то — заиста, сам разлог због ког је дошао на земљу и предузео своју службу — своди на једну ствар: истину. „Ја сам за то рођен и за то дођох на свет“, рекао је он, „да сведочим истину“ (Јован 18:37).

Пилатов одговор било је питање вредно спомена: „Шта је истина?“ (Јован 18:38). Да ли је он заиста желео одговор? Вероватно не. Исус је био такав човек да је могао одговорити на било које питање које му је искрено постављено, али Пилату није одговорио. А Библија каже да је Пилат, након што му је поставио своје питање, без колебања изашао из дворане за примање. Римски гувернер је вероватно поставио питање у циничном неверовању, као да каже: „Истина? Шта је то? Таква ствар не постоји!“a

Пилатов скептичан поглед на истину данас није необичан. Многи верују да је истина релативна — другим речима, оно што је истина за једну особу може бити неистина за другу, тако да обе могу бити „у праву“. Ово веровање је толико раширено да за њега постоји реч — „релативизам“. Да ли је то начин на који ти гледаш на питање истине? Ако је тако, да ли је могуће да си усвојио ово гледиште а да га ниси темељно испитао? Чак и ако га ниси усвојио, да ли знаш колико много ова филозофија утиче на твој живот?

Напад на истину

Тешко да је Понтије Пилат био прва особа која је довела у питање идеју о апсолутној истини. Неки древни грчки филозофи су учење о таквим сумњама практично учинили својим животним делом! Пет векова пре Пилата, Парменид (који се сматра оцем европске метафизике) сматрао је да право спознање није достижно. Демокрит, поздрављен као „највећи од древних филозофа“, тврдио је: „Истина је дубоко закопана... Ништа поуздано не знамо.“ Можда најпоштованији од свих њих, Сократ, рекао је да је све што заиста зна то да ништа не зна.

Овај напад на идеју да се истина може сазнати продужен је све до наших дана. На пример, неки филозофи кажу да пошто спознање допире до нас кроз наша чула, која се могу преварити, ни једно спознање није доказива истина. Француски филозоф и математичар Рене Декарт одлучио је да испита све ствари за које је мислио да их сигурно зна. Одбацио је све осим једне истине коју је сматрао непобитном: ”Cogito ergo sum“, односно: „Мислим, дакле постојим.“

Култура релативизма

Релативизам није ограничен на филозофе. Њега научавају религиозне вође, поучава се у школама и шири се путем медија. Епископални бискуп Џон С. Спонг (John S. Spong) пре неколико година је рекао: „Морамо се... од размишљања да имамо истину и да други морају доћи до нашег гледишта, помаћи ка разумевању да је коначна истина ван нашег домашаја.“ Спонгов релативизам, попут релативизма толико много данашњих свештеника, брз је у напуштању библијских моралних учења у корист филозофије „свако по свом“. На пример, у настојању да се хомосексуалци осећају „удобније“ у епископалној цркви, Спонг је написао књигу тврдећи да је апостол Павле био хомосексуалац!

У многим земљама изгледа да школски системи проузрокују сличну врсту размишљања. Ален Блум (Allan Bloom) је написао у својој књизи Затварање америчког ума (The Closing of the American Mind): „Постоји једна ствар у коју професор може бити апсолутно сигуран: скоро сваки студент који се уписује на универзитет верује, или каже да верује, да је истина релативна.“ Блум је установио да ако би оспорио убеђења својих студената по овом питању, они би реаговали са запрепашћењем, „као да је изразио сумњу у то да је 2 + 2 = 4.“

Исто размишљање унапређује се на безброј других начина. На пример, телевизијски и новински репортери изгледа да су често заинтересованији за забављање својих гледалаца него да представе чињенице о некој репортажи. Неки програми који емитују вести чак су прилагодили или фалсификовали снимљени материјал да би изгледао драматичније. А кроз забаву извршен је снажнији напад на истину. На вредности и моралне истине по којима су живели наши родитељи и њихови родитељи нашироко се гледа као на застареле и често су извргнуте директном исмејавању.

Наравно, неки могу доказивати да много од овог релативизма представља широкогрудност и стога има позитиван утицај на људско друштво. Ипак, да ли заиста има? А шта је с његовим утицајем на тебе? Да ли верујеш да је истина релативна или да не постоји? Ако је тако, потрага за њом може изазвати утисак као да траћиш време. Такав поглед утицаће на твоју будућност.

[Фуснота]