Шта се десило са интегритетом?

ПРЕ нешто више од сто година, Барни Барнато, шпекулант с дијамантима, вратио се из Јужне Африке у Енглеску. Након свог доласка имао је приговор на једну новинску причу написану о њему. Зато је издавачу дао неке руком писане белешке за један други чланак, „само да исправи неке ствари“, уз чек на велику суму новца.

Издавач, Џ. К. Џером, бацио је те белешке у корпу за отпатке и вратио чек. Изненађен, Барнато је одмах удвостручио своју понуду. И она је исто тако била одбијена. „Колико желите?“, питао је. Присећајући се случаја, Џером каже: „Објаснио сам му да се то не ради — бар не у Лондону.“ Његов уреднички интегритет дефинитивно није био на продају.

„Интегритет“ се дефинише као „морална честитост; поштење“. Особа од интегритета је вредна поверења. Али данас непоштење — недостатак интегритета — поткопава све кругове.

Медији у Британији популаришу реч „љигав“ да би описали губитак моралног интегритета. Као што кажу новине The Independent, љигавост обухвата „све, од љубавних веза и прекрајања у локалној влади, па до мита у великим извозним налозима“. Ниједна сфера живота није изузета.

Променљива мерила интегритета

Наравно, интегритет не подразумева савршенство, али он одражава једну основну особину у некој личности. У нашем свету ’обогати се на брзину‘, на интегритет се може гледати као на препреку, а не као на врлину. На пример, студенти све више користе прецизне направе да би варали на испитима, а те нове справице је скоро немогуће открити. Један британски универзитетски професор тврди да више од половине свих британских студената вара, а Британија сигурно није усамљен случај.

Не треба превидети ни цену коју плаћају недужни људи када непоуздане особе лажу и варају. Узми случај индијског града Бопала у коме је, 1984. године, отровни гас усмртио преко 2 500 мушкараца, жена и деце, и нанео повреде стотинама хиљада других. The Sunday Times је известио: „Хуманитарни планови за помоћ жртвама заглибили су се у корупцији... Задатак просејавања законских случајева искомпликовале су хиљаде лажних захтева, фалсификованих докумената и измишљених доказа.“ Као последица тога, десет година касније само је 3 500 000 од 470 000 000 долара одштете подељено онима у потреби.

А шта је с религијом? Каквом се она сматра што се тиче интегритета? Нажалост, мерила често нису ништа виша од световних. Узми као пример римокатоличког бискупа Ејмона Кејсија, који је признао да је отац једном ванбрачном сину, сад тинејџеру. Кејсијева ситуација, како су истакле британске новине Guardian, „далеко је од јединствене“. The Times је у сличном стилу известио: „Истина о срамоти бискупа Кејсија није у томе да је његово недело било изузетак, већ да преступање целибата није ни ново ни ретко.“ Подупирући ове аргументе, шкотски The Glasgow Herald тврди да се само два посто римокатоличког свештенства у Сједињеним Државама уздржава и од хетеросексуалних и од хомосексуалних односа. Било да је ова бројка тачна или није, она указује на репутацију католичких свештеника што се тиче морала.

Да ли је могуће да једна особа задржи морални интегритет када је суочена с таквим примерима? Да ли је то вредно труда? Шта би то захтевало, и које су награде за то?