Добра вест о Рају на Тахитију

ТАХИТИ! То име изгледа носи неку егзотичну драж. Постао је познат по уметницима и писцима као што су Пол Гагуин, Роберт Луис Стивенсон и Херман Мелвил, чији прикази тропске лепоте и спокоја ових острва̂ Јужног мора, плене машту многих.

Тахити је највеће острво од преко 120 острва у Француској Полинезији, смештено на југу Пацифика. Иако је у мислима већине људи ово острво Јужног мора, скоро синоним за рај, људи с Тахитија још увек треба да чују о другом рају који ускоро долази (Лука 23:34). Јеховини сведоци, којих данас на Тахитију има укупно 1 918, заузети су преношењем добре вести становништву од 220 000, да ће Божје Краљевство ускоро увести праве рајске услове, и то не само на Тахитију већ и на целој земљи (Матеј 24:14; Откривење 21:3, 4).

Годинама је проповедничко дело на Тахитију водила подружница Watch Tower Societyja на Фиџију, који је удаљен неких 3 500 километара. Огромна удаљеност отежавала је ствари, и напредак је био спор. Отуда је 1. априла 1975, на Тахитију основана канцеларија подружнице, и то је означило прекретницу у делатности правих хришћана на тој територији. Шта је водило до овог развоја догађаја, и како је дело проповедања на Тахитију започело?

Мали почетак

Добра вест о Краљевству се на Тахитију први пут чула 1930-их, и многи острвљани, који су имали велико поштовање према Библији, одазвали су се са огромним интересовањем. Међутим, као последица владине забране и других ограничења, све до касних 1950-их на том острву још увек није било Сведока. У то време, Агнес Шенк која је живела у Сједињеним Државама, а родом је с Тахитија, одлучила је да се са својим мужем и сином врати на Тахити. Она објашњава како се све то десило.

„На обласном конгресу у Лос Анђелесу 1957, брат Нор [тадашњи председник Watch Tower Societyja] објаснио је да је на Тахитију огромна потреба за објавитељима Краљевства. До тада сам годину дана била крштена, и ускликнула сам: ’Па хајдемо онда на Тахити!‘ Две породице, Нилсови и Караноси, наши добри пријатељи, случајно су ме чули. Рекли су да би волели да пођу с нама, али ми нисмо имали довољно средстава. Мој муж је дуго боловао, а син је био врло млад. Зато нам је било тешко да одемо. Пријатељи у суседним скупштинама, начули су за наш циљ и послали нам готовину и ствари за кућу. Онда смо у мају 1958. отпловили за Тахити са, између осталог, 36 чаршава!

„Када смо стигли на Тахити, осећала сам се потпуно изгубљено, јер сам са острва отишла пре 20 година. Почели смо да проповедамо, али смо морали бити опрезни јер је наше хришћанско дело било под забраном. Морали смо да скривамо часописе и користимо само Библију. У почетку смо сведочили само људима који су већ били претплаћени на часописе Кула стражара и Пробудите се!

„Клајд Нил и Дејвид Карано, заједно са својим породицама, придружили су нам се после међународног конгреса у Њујорку 1958. Заједно смо проповедали и позивали људе на предавања која су се одржавала по домовима браће. Малчице по малчице, ствари су се организовале и основали смо групу за проучавање Библије од 15 људи. Након три месеца, Нилсови и Караноси су морали да оду јер су им истекле туристичке визе. Тако да су браћа одлучила да се пре њиховог одласка крсте сви заинтересовани који су квалификовани. Имала сам предност да преводим први говор за крштење. Том приликом су осам староседелаца острва, крштењем симболизовали своје предање Јехови. Затим су се Нилсови и Караноси вратили у Сједињене Државе.

„Проповедничко дело се наставило. Распоредили смо се у мале групе и увече навраћали код људи. Често су дискусије са заинтересованима трајале све до поноћи. Каткада су се чак и протестантски свештеници придружили дискусији. До 1959. основана је прва скупштина. Онда је, на наше велико одушевљење, 1960. године влада званично признала организацију Јеховиних сведока. Те ране године биле су испуњене радошћу и духовним врхунцима. Јехова је заиста благословио нашу одлуку да се преселимо тамо где је већа потреба.“ Сестра Шенк сада има 87 година и још увек верно служи Јехови у својој скупштини.

Дело иде напред

Године 1969. два Сведока из Француске, Жак и Полет Иноди, додељени су као специјални пионири на Тахити. Жак се присећа: „Када смо стигли на Тахити, било је само 124 објавитеља, једна скупштина у Папитену и два специјална пионира у Ваирау, на полуострву.“ Полуострво је земљоузем спојено с Тахитијем. Ускоро је требало да се одржи Међународни конгрес „Мир на земљи“. „То је било моје прво искуство у организовању једног конгреса“, наставља Жак. „Морали смо да планирамо програм на енглеском за посетиоце, да поставимо оркестар за песме Краљевства и да увежбамо две драме. Сав тај посао урађен је са само 126 објавитеља. Сигуран сам да је Јехова урадио највећи део тога.“ За острвљане је присуство 488 особа било усхићење. Многи од њих су први пут упознали Сведоке из других земаља.

Убрзо после тога, Жак Иноди је наименован за путујућег надгледника. Док је посећивао разна острва, увидео је да има много интересовања, али мало објавитеља Краљевства који би то неговали. „Зато сам храбрио многе породице да се преселе на та острва да би служили тамо где је потреба већа“, објашњава Жак. „Тако, мало по мало, добра вест се ширила по овим архипелазима.“ Брат Иноди је служио као путујући надгледник од 1969. до 1974, а данас је старешина у једној од скупштина на Тахитију.

Међу онима који су се одазвали на охрабрење брата Инодија, био је Огист Теманаха, који је био један од осморо крштених 1958. Он се присећа како се то догодило. „Године 1972, покрајински надгледник, Жак Иноди нас је охрабрио да размотримо пресељење у Хуахине, једно од Ливард острва у Друштвеним острвима, да бисмо тамо служили. Оклевао сам јер сам у скупштини имао само читање Библије и нисам се осећао способним да ми се повери таква одговорност. И поред тога, брат Иноди ми је и даље говорио: ’Немој да се бринеш, ти то можеш!‘ Након неког времена, одлучили смо се. Стога смо 1973. продали све, и с наше троје мале деце преселили се у Хуахине.

„По нашем доласку, увидео сам да морам све започети — студиј Куле стражаре, Теократску школу службе и тако даље. Није било лако, али смо доживели Јеховину заштиту и помоћ. Он нам је неколико пута помогао да пронађемо где ћемо становати. Онда, када је група противника покушала да се отараси Сведока са острва, један политичар из тог краја устао је у нашу одбрану. Заиста, Јехова је стварно све то време пазио на нас.“ Сада, постоје две скупштине у Хуахинију — једна француска са 23 објавитеља, и једна тахићанска са 55 објавитеља.

Године 1969, Елен Мапи је била додељена да ради на полуострву као специјални пионир. „Била је велика заинтересованост на полуострву, и за кратко време започела сам многе библијске студије“, каже Елен. Ускоро је формирана једна мала скупштина у Ваирау, али су биле потребне старешине. С временом, Колсон Дин који је живео 35 километара одатле у Папари, могао је да укаже помоћ. „Морали смо се добро организовати да бисмо служили у Ваирау“, присећа се брат Дин. „Радио сам у Фаааи, 70 километара од Ваираоа с друге стране острва. Након посла, морао сам да одјурим кући, покупим своју породицу и онда одем за Ваирао. Касније смо због мог посла морали да се преселимо у Фааа. Да ли ћемо бити и даље у могућности да подупиремо скупштину у Ваирау? Заиста смо желели да помогнемо тамошњој браћи, тако да смо одлучили да наставимо. У вечерима када смо имали састанке, ретко смо били кући пре поноћи, зато што смо морали да направимо неколико тура да одвеземо кући оне који нису имали кола. То смо чинили пет година. Сада је велика радост видети четири скупштине на овом делу острва, а ми имамо пријатне успомене на те дане.“

Тахити постаје подружница

До 1974. број објавитеља Краљевства на Тахитију порастао је на 199. Следеће године, када су Н. Х. Нор и Ф. В. Франц, тадашњи председник односно потпредседник Watch Tower Societyja, посетили Француску Полинезију, увидели су да би било много практичније да се делом проповедања у Француској Полинезији управља, не с Фиџија удаљеног 3 500 километара, већ с Тахитија. Отуда је 1. априла 1975, почела с радом подружница на Тахитију, а покрајински надгледник Ален Жаме, наименован је за надгледника подружнице.

Пре неколико година, брат Жаме је био у стању да се присети величанствених благослова од Јехове. „Од 1975, уложен је огроман напор да би се добра вест донела на сва острва и архипелаге на нашем подручју, које покрива област велику као Западна Европа. Резултати нас радују. До 1983, број објавитеља је порастао на 538. Те године у Паии је саграђена једна зграда за канцеларију подружнице и бетелски дом. Сада, око 1 900 објавитеља разасуто је у 30 скупштина на Друштвеним острвима, једну скупштину и једну изоловану групу на Тубуај острвима, једну скупштину и две изоловане групе на Маркиским острвима, и неколико изолованих група на острвима Туамотуу и Гамбијер. Саграђено је много нових Дворана Краљевства — три на Маркиским острвима и седам на Тахитију — како би се збринуо растући број нових који долазе на састанке. У последњих 20 година, Јехова је заиста благословио наше напоре у обрађивању поља Тахитија.“

Још увек има пуно да се ради

Изгледи за пораст у Француској Полинезији су изврсни. Дана 23. марта 1997, око 5 376 особа из свих крајева Француске Полинезије окупило се с Јеховиним сведоцима за Меморијал смрти Исуса Христа. Да би удовољили духовним потребама ових заинтересованих људи, наша библијска литература је доступна на бројним локалним језицима. Поред тахићанског, литература се припрема и на паумоту, који се говори на архипелагу Туамоту, и на северу и југу Маркиских острва.

Сталан раст и лепа искуства помажу објавитељима Краљевства на Тахитију да још потпуније цене љубав и стрпљење Јехове, „који хоће да се сви људи спасу, и да дођу до познања истине“, чак и на удаљеним острвима Јужнога мора (1. Тимотеју 2:4). Јеховини сведоци на Тахитију и на другим острвима Француске Полинезије, имају потпуно уверење у Јеховино обећање: „У мене ће се надати острва, уздаће се у мишицу моју“ (Исаија 51:5, 6).

[Мапа на 26. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Подружница на Тахитију брине се о потребама Француске Полинезије

АУСТРАЛИЈА

[Слика на 25. страни]

С лева на десно: Алан Жаме, Мари-Ан Жаме, Агнес Шенк, Полет Иноди и Жак Иноди

[Слика на 27. страни]

Канцеларија подружнице на Тахитију